18.09.2014.

NADA danas

Svoj put ne pišemo sami

Nada Knežević danas, snimio: Zoran Jovanović
Večernje novosti,
24. avgust 2014.
piše: Milena Marković

Kraljica jugoslovenskog i evropskog džeza, posle višedecenijskog ćutanja, govori za „Novosti“. Povukla se sa vrha svetske džez scene i posvetila blizancima Igoru i Staši: Ne žalim, ne kajem se

Kada prođu godine i slegnu se decenije ljudskog trajanja i umetničkog stvaranja, tada se svode računi: kakav si bio i kakav si danas. Šta je iza tebe ostalo? I, šta će, od toga što je ostalo, nekome biti od koristi. Tako se meri vrednost. Moja. Tvoja. Svačija...

Ponavljamo ove reči Nade Knežević dok, u predvečerje ovog vikenda, brojimo stepenike slave jugoslovenske i evropske kraljice džeza. Nekadašnje i dosad neprevaziđene. Našeg džeza koji je ova žena uzdigla na pijedestal istinskih muzičkih vrednosti.

Nije lako! Biografija za čitav roman, ne može da stane u jedan novinski tekst. Kao ni ispovest, posle decenija ćutanja u medijima, koja je vredna - barem serijala. Ali, o tom potom.


Stepenice vode do Banovog brda u Beogradu. Ovde, u potpunoj javi, u miru „Čukaričkog sna“ danas je istinski život Nade Knežević. Žene koja je zakoračila putem svetske slave džeza. A vratila se da bi njena deca, blizanci Staša i Igor, imali detinjstvo.

- Ne žalim. Ne kajem se. Ako me pitate da li bih istim putem krenula? Da, krenula bih - kaže nam. - Moj put, kao i put svih nas, ne pišemo sami. Neko ih je, davno pre nas, ispisao.

Nije nam bila namera da lajtmotiv ove priče bude „korak u svetsku slavu, a tri nazad za porodicu“. Nada Knežević, za koju su se otimali najpoznatiji menadžeri sveta sedamdesetih i osamdesetih godina, samo je povukla nit dosad potpuno nepoznate priče. Priče o velikom umetniku koga je nadvisio poziv (ona kaže priziv) majke.


Nada sa Stašom i Igorom
- Nijedno dete na svetu niko ne pita: da li želiš da se rodiš? A kad je već rođeno, meni je sudbina blagodarila dva sina odjednom. I to na Preobraženje, pre 45 godina, kazala sam: Nado, tebi je sada mesto kraj tvoje dece. Kraj šporeta i sudopere - slušamo priču dive neponovljivog glasa i neodoljivog stasa, sačuvanog uprkos godinama kojima se, valjda, može da odupre jedino lepota duše.


Iz ugla umetničke scene iz vremena Nade Knežević, koja očigledno još nema naslednika, a dostupne svakom ko ume da koristi internet, iza njenog imena je „briljantna karijera bez mrlje, glas za kojim i danas čezne publika“... Osvajač je prvih nagrada na džez festivalima... Ona je pesma koja nas je spajala od Skandinavije, preko Nemačke do Istanbula. Ona je žena izuzetne lepote čiji je glas dopro čak do Ujedinjenih nacija, gde je predstavljala bivšu, veliku Jugoslaviju. Novine su pisale: ko da zaboravi taj nastup: „Seti se naše ljubavi“. Svetski magazini su pisali o njoj. Otimali su se novinari: ko će pre do Nade. Njene koncerte su prenosile svetske radio-stanice...

A ona je, ipak, odabrala drugi put.


Suočavamo, danas na Banovom brdu u Beogradu, Nadu Knežević sa svim ovim navodima iz njene bogate biografije. Na momente, iza naočara, tek zaiskri interesovanje. A, kao da to nije.


- To je sve tačno - kaže skromno - ali je sve to manje važno od onoga što ja stalno ponavljam: ništa si, ako iza tebe ne ostane - čovek si.

Nada Knežević radije govori o jednom koncertu u Beogradu. Jednom od njenih poslednjih, mada se nada da će ih biti još. Okupila je, tada, sve mlade džezere. Koncert je naslovljen „Nada i sve njene nade“. Umesto planiranih sat i po, trajao je - tri sata duže. Koncert je prenosila državna televizija.


Nada Knežević se seća:


- Mića Orlović, bog da mu dušu prosti, reče mi tada: „Nado, publika je tebe željna, a ti dovela ove mlade da se pokažu“. Odgovorila sam mu: „Znam, Mićo, a znaš li ti koliko košta minutaža na državnoj televiziji? Kada bi za ove mlade ljude iko čuo? Ovo je prava prilika. Iza nas mora neko da bude primećen i upamćen. Prilika je da mu pružimo šansu. Pa, ta naša deca su vredna pažnje“.


Tako se Nada borila za svoje nove nade. Ne kaže da je posustala. Čeka prvu i pravu priliku. Kao pedagog. Kao žena koja je zadužila našu muzičku scenu. Koju još pamte u svetu u kome se sve više vraćaju džezu.


Ona se, ipak, najrađe vraća putu koji je odabrala. Svojim sinovima. I oni su njena nada. Jesu li opravdali put slavne majke?


- Jesu. Dobri su ljudi.

UMETNICI 
 

Bisera Veletanlić i Nada Knežević
- Za mene je uvek bila velika tuga to što se kod nas ljudi ne dele na dobre, kvalitetne umetnike i one druge. Po meni, ne postoje stari pevači koje treba odbaciti jer im je, na primer, telo ostarilo. Nekada se znalo ko je ko i koliko vredi. Danas je obrnuto. I nadam se, ipak, da će doći to vreme... da ću ga doživeti, da se vrate prave vrednosti. U kulturi, kao i u celom društvu. Ako do toga ne dođe... ne smem da razmišljam o posledicama.

NIKOM NIJEDNA RUŽNA REČ


Sa mnogim stenama sudarala se, idući kroz život, Nada Knežević. Život ju je boleo. Ali, ni pre, kao ni danas dok govori za naš list, ona nikog ne imenuje. Nikom nijednu ružnu reč ne želi da uputi. Nikog da prozove. Mi je pitamo zašto je ćutala sve protekle decenije.

- Šta bih i kazala, kada su bubnjevi nekih drugih vrednosti bili jači - odgovara. - Kada zaćute, kada nastane tišina, spustiću reč tada, tako da zvoni.

VAZDA IZVAN KLANOVA  

- Malo je državnika pred kojima nisam nastupala - seća se Nada Knežević. - Bile su to prilike kada su posećivali onu, veliku Jugoslaviju, ali i kada smo negde odlazili u posete. Ali, moj problem, mada sada mislim da i nije bio neki problem, jeste što nisam bila ni u jednom klanu. Jednostavno, uvek sam bila svoja. Samo svoja.

03.07.2014.

USPAVANKA OPATIJI

Više puta je bilo reči o II Opatijskom festivalu, koji je za mladu Beograđanku Nadu Knežević bio prava odskočna daska. Po mišljenju muzičkog urednika italijanskog lista "Corierre della Sera", najbolji utisak su ostavili debitanti Tihomir Petrović i Nada Knežević, a duet "Intermezzo", koji je sa Nadom izvodio Radoslav Graić, postao je radijski hit. Pobedničku pesmu "Mirno teku rijeke" su u alternaciji pevali Dušan Jakšić i Vice Vukov, tako da je beogradska delegacija pobrala lovorike.

Na dvostrukoj LP ploči u izdanju Jugotona, Nadin vokal se može čuti i u pesmi "Sandolina", koju je, uz njenu pomoć, otpevao Marko Novosel. Kompoziciju "Uspavanka Opatiji" interpretira Dušan Jakšić, i mada nije poznato da li je u hotelu Kvarner alternaciju pevala Nada, nešto kasnije je u izdanju Sportske Knjige objavljena zvučna dopisnica (the singing postcard) sa njenom interpretacijom ove pesme. Ono što danas deluje zbunjujuće jeste pridodato prezime Bulajić na omotu.

Dušan Bulajić
Naime, Nada je tih godina bila u braku sa dramskim umetnikom Dušanom Bulajićem (1932 - 1995), koji je 1960. bio jedan od najpopularnijih jugoslovenskih glumaca, budući da je igrao glavnu mušku ulogu u legendarnom filmu "Ljubav i moda". Pošto je te godine i Kneževićka uživala veliku popularnost, par je imao izvanrednu medijsku pažnju i podršku, te u revijalnoj štampi iz tog vremena nije teško pronaći njihove zajedničke fotografije, intervjue i naslovne strane. Međutim, brak je brzo okončan, Nada se posvetila evropskoj karijeri, a krajem šezdesetih se udala za džez muzičara Ivana Švagera. Dušan se venčao sa Oliverom Marković (koja je posle razvoda zadržala Radetovo prezime) i bio sa njom u braku do svoje smrti, a o njegovom braku sa Nadom Knežević se, zapravo, danas ne bi ni znalo - da nema zvučne dopisnice koju ovde slušamo da nas podseti.

Autor kompozicije je Branko Mihaljević, aranžer Ferdo Pomikalo.


Nada Knežević - Bulajić: Uspavanka Opatiji

video


26.11.2013.

OVA NOĆ (ESTA NOCHE NO)

Prvi put postavljeno 06. 06. 2010. godine.


Postoji određeni broj kompozicija iz ranih šezdesetih koje su samo nakratko bile popularne, doživele svoje jugoslovenske verzije, a onda zaboravljene. Mnogima od njih nije teško ući u trag, pošto su uredno i precizno potpisane na pločama naših izvođača, i čak se i na mreži, uz malo truda, može doći do originala. Međutim, ponekad se originalni nazivi pesama (ali i imena autora) na omotima ploča ispod naslova domaćih verzija ne podudaraju sa realnim stanjem stvari, zahvaljujući previdima slovoslagača. Tako je i par kompozicija u izvedbi Nade Knežević pogrešno potpisano na zvaničnim izdanjima. Neke od njih su već predstavljene u „Paralelama“, neke su još uvek pod znakom pitanja, a danas je pred nama original numere A2 sa EP – a „Amor“.

Nije izvesno da li je domaće verzije svetskih hitova iz tog vremena ispravnije zvati prepevima ili obradama, s obzirom na to da su nastajale gotovo istovremeno sa originalima. Naime, domaća diskografska kuća bi otkupila autorska prava posle prvih indicija da će nova belosvetska pesma postati hit, u rekordnom roku bi bio sklepan tekst na našem jeziku, napravljen prigodan aranžman i odabran adekvatan (obavezno aktuelan) domaći izvođač, a često i više njih. Najveći svetski hitovi toga doba uglavnom imaju po dve domaće verzije, što je, uostalom, slučaj i sa originalima.

Originalom se, dakle, obično smatra prva verzija, koja je stekla široku popularnost (što je uslov za obradu) i koja najčešće potiče iz zemlje samog kompozitora, mada to nije pravilo. Tako je, recimo, tokom šezdesetih veliki broj italijanskih i latino - američkih kompozicija dospevao na vrhove svetskih top - lista tek posle lansiranja verzija na engleskom jeziku (budući da su Britanija i Amerika preuzimale primat u muzičkoj industriji), a originali su često potiskivani u drugi plan.


Nije poznato da li je melodija „Esta noite não” tj. „Esta noche no“ postigla veći uspeh izvan Južne Amerike, ali su je šezdesetih izvodile najpopularnije latino - američke pevačice: Brazilka Anhela Marija (1929 - ) i Portorikanka Karmita Himenes (1944 – 2003). Autori kompozicije su Italijani Đankarlo M. Longo Fančuli.

Domaća verzija pod nazivom „Ova noć“ (okrnjeno potpisana kao „Esta noche“), koju su prilagodili S. Radojičić i A. Korać, generalno ne pravi veliki otklon od brazilske „Esta noite não” iz ’64 , sem kada se radi o izboru instrumenata (npr. žice su zamenjene dobošem). Međutim, čini se da je originalna atmosfera pesme počivala baš na tim promenjenim elementima, pa „Ova noć“ tek nagoveštava zamisao kompozitora, i finalni produkt samo zahvaljujući vokalu nekako doseže nivo uzora.

Pesma, inače, (za razliku od ostalih sa EP – a „Amor“) nije uvrštena na trostruki CD Nade Knežević.

Angela Maria - Esta noite não:
video
Carmita Jiménez - Esta noche no: video

Nada Knežević - Ova noć:

video

25.11.2013.

MOJA AMAJLIJA (MY LUCKY CHARM)

Prvi put postavljeno 06. 04. 2010. godine.

Met Me In Las Vegas“ je jedan od najvećih bioskopskih hitova pedesetih godina prošlog veka, snimljen u produkciji MGM –a 1956. godine, pod rediteljskom palicom Roja Roulanda. Bila je to laka komedija sa mnogo muzike (u tom razdoblju američke filmske industrije mjuzikl je bio vodeća forma), a da je soundtrack zaista bio kvalitetan potvrđuje i nominacija za Oskara, u kategoriji „the best musical score“.

My lucky charm“ je jedna od pesama iz filma koja je lako pronašla put do srca publike, te je izvođena i kasnije u različitim aranžmanima, na različitim meridijanima (a propo, mnoge melodije iz takvih filmova su vremenom postajale džez standardi). Celokupan soundrack je komponovao Nikolas Brodski (1905 – 1958), autor ruskog porekla koji je još pre rata stekao slavu u Americi, kao vrstan kompozitor filmske muzike. „Met Me In Las Vegas“ je jedan od poslednjih filmova u kojima je Brodski za života učestvovao.
Pored duetske verzije pesme, koju su izveli Den Dejli (glavna uloga) i mala Azijatkinja Micuko Savamura,  postoji i verzija koju je otpevao Džeri Kolona. U domaćoj verziji su učestvovali Predrag Ivanović (sa svojim vokalnim kvartetom) i Vojislav Đonović, a tada sasvim mlada Nada Knežević  je to, kao i obično, majstorski otpevala.

To je, inače, bila kompozicija B4 na LP albumu „Ciganska noć“, a objavljena je i na trostrukom CD – u, pod imenom „Moja srećna zvezda“.



Dan Dailey & Mitsuko Sawamura:

Nada Knežević:



PATA PATA


Prvi put postavljeno 14. 03. 2010. godine.


Mirijam Makeba

PATA PATA je najveći hit južnoafričke pevačice i borca za ljudska prava, Mirijam Makeba (1932 – 2008), poznate kao Mama Afrika. "Pata pata" je ime živog južnoafričkog plesa, a slobodno prevedeno sa Xhosa jezika, znači “dodir po dodir”.

Mirijam je pesmu napisala još 1957. godine, dok je živela u Johanesburgu. Međutim, PATA PATA je postala hit tek deset godina kasnije, kada je objavljena u SAD. Mirijam se je čitavog života, sa raznih krajeva sveta, borila za prava potlačenih sunarodnika u Južnoafričkoj Republici svojom muzikom, pa je i svoje najveće hitove pevala na pomenutom Xhosa jeziku .

Njena interpretacija sadrži mešavinu džeza i južnoafričkog tradicionala, a kuriozitet je sledeći podatak: poslednja pesma koju je otpevala bila je baš PATA PATA. Naime, na koncertu održanom u znak protesta protiv mafijaške organizacije Kamora, 2008. u Italiji, Mirijam je doživela srčani udar neposredno po izvedbi svog hita...

Nada Knežević

Elem, Nada Knežević je ovoj neobičnoj pesmi “ukinula” južnoafričke vokalne elemente, približavajući je našem mentalitetu. Njena verzija, na kojoj su radili Zvonimir Skerl (aranžman) i Radoslav Graić (tekst), zadržava jaku vezu sa originalom, ali bez zvučnih efekata koji bi asocirali plemenski ritual. 

Pesma je objavljena na istoimenom EP – u iz 1968.

Miriam Makeba:


Nada Knežević:



21.11.2013.

FATIMA

Kada se je Lola Novaković 1960. godine vratila u Jugoslaviju sa jednoipogodišnje turneje po Bliskom istoku, donela je sa sobom note pesme "Mustafa", koja je već bila hit u svetu, ali je kod nas još niko nije pevao. Zapravo, „Ya Mustapha“ je izvorna egipatska pesma sa elementima grčkog folklora, koja je tokom pedesetih godina bila popularna u nekoliko varijanti: jednu od prvih verzija je snimio turski pevač Dario Moreno, egipatski pevač Bob Azam je postigao ogroman uspeh u Francuskoj i Engleskoj, a Hoze Gvardiola je zapalio Španiju. Čim je pustila u etar ovu pesmu, Lola je odlučila da odži prvi solistički koncert u velikoj dvorani „Doma sindikata“. Prema legendi, narednog dana je pola Beograda zviždalo „Mustafu“, a naredne godine je njen parnjak po popularnosti, Đorđe Marjanović, snimio svoju verziju i objavio je na svojoj prvoj, istoimenoj LP ploči.

Tako su se zvuci Orijenta ušunjali u našu zabavnu muziku, i do dana današnjeg nas nisu napustili. Već te 1960. godine, tada popularni pevač i kompozitor Dragan Toković odlučuje da napravi domaću repliku „Mustafe“, i iskoristi pomamu za pustim turskim, pa tako nastaje „Fatima“, pesma koju je najpre sam izvodio. Međutim, pošto je tih godina Loli Novaković po popularnosti u Srbiji mogla da parira samo Nada Knežević*, Toković je odlučio da svoju orijentalnu kompoziciju poveri i njoj. Nadina verzija „Fatime“ je uskoro postala veliki hit, koji je godinama bio nezaobilazni deo njenog repertoara, čak i kada nije postojalo dobro koncepcijsko opravdanje. Ona je tu pesmu osvežila jednom sjajnom džez improvizacijom, ali je u suštini ostala narodna, bliska širokom auditorijumu, i veoma slušana u svim krajevima naše bivše zemlje. Kasnije je Safet Isović snimio narodnjačku verziju, koja je još uvek vrlo popularna u Bosni.

Nadina „Fatima“ je objavljena na istoimenoj EP singlici, 1963. godine. Uz Tokovića, u realizaciji pesme su učestvovali Predrag Kojdić i ansambl Aleksandra Subote. Pored domaće publike, pesma je ponuđena i Rusima, jer je u leto 1963. godine grupa domaćih izvođača prvi put otišla na dvomesečnu turneju po Sovjetskom Savezu. U toj grupi su, pored Nade Knežević, bili Predrag Gojković, Đorđe Marjanović, Nina SpirovaNada MamulaSedmorica mladih, harmonikaš Toša Elezović i vokalni ansambl Dalmacija.  Održali su 50 koncerata u Rigi, Moskvi, Lenjingradu, Černovcu, Kišenjevu, Odesi, Kijevu itd., a raritetni zvučni zapis koji ćemo slušati je snimak sa jednog od tih koncerata. Naime, navedena grupa izvođača je tokom turneje snimila nekoliko ploča za rusko tržište, a na nekima od njih se pojavljuje i Nada Knežević (već smo slušali pesmu „Курица“ tj. „Ko-ko-da“). Ovaj fragment „Fatime“ objavljen je na EP singlu Концерт Югославской эстрады.


* Početkom šezdesetih godina zabavna muzika u Srbiji postajala je sve popularnija, a emisije radija, koje su emitovale ovu muziku, imale su visoku slušanost. To je bio povod da redakcija Drugog programa Radio Beograda pozove slušaoce da učestvuju u izboru 10 najpopularnijih pevača. U toku juna i jula 1961. godine sprovedena je anketa o zabavnoj muzici i muzičkim sklonostima omladinaca. Učestvovalo je 310 slušalaca, od kojih su 95% bili učenici i studenti. Anketa je obavljena u Beogradu, u Studiju 5 i na Adi Ciganliji, na omladinskoj radnoj akciji. Omladinci su u anketi pravili rang listu od pet najomiljenijih izvođača zabavne muzike. Njihov izbor svedoči da su zabavnu muziku identifikovali sa ograničenim krugom kompozicija, a to su: muzika za igru, šlageri i džez. Na listi omladinaca najpopularniji pevač je Đorđe Marjanović, zatim slede: Lola Novaković, Predrag Gojković, Gabi Novak, Nada Knežević, Ivo Robić, Vice Vukov, Marko Novosel, Dušan Jakšić, Anica Zubović, Ljiljana Petrović, Stjepan Stanić, Tihomir Petrović, Olivera Marković, Miodrag Jevremović i drugi. (RTS)

video

16.10.2013.

HEJ, MAMA (Tell mama)

Nada Knežević je '68 u jednom intervjuu rekla:


Ja časove i časove provodim slušajući divnu muziku, tzv. američku komercijalu. Uživam u kompozicijama Otisa Redinga, Sare Von, Dion Vorvik, Vilsona Piketa, i osećam u sebi veliku želju da ih i sama jednog dana zapevam, ali KAKO? Gde da nađem orkestar koji će me pratiti, koji će bar donekle dočarati to bogatstvo zvukova i ritmova? Ta nemogućnost da nađe odgovarajući prateći orkestar praktično sprečava pevača u svim njegovim nastojanjima. Ja nemam svoj orkestar i stoga sam prinuđena da pevam samo one stvari koje uvežbam s orkestrom koji će me u pojedinim prilikama pratiti.


Već naredne godine je zapevala veliki hit soul i bluz dive Ete Džejms, "Kaži mami" ("Tell mama"), i to ne bilo gde i ne bilo s kim - već na prestižnoj "Evrodisk paradi", u društvu najeminentnijih evropskih muzičara toga doba. D. Ružić je u "Ilustrovanoj politici", evocirajući uspomene na Nadine uspehe, 1971. godine napisao:

"... Čovek ne može da se seti baš svih detalja, ali ko nije zapamtio onu "ludu" pesmu "Hej, mama"?! Nada je bila pozvana da učestvuje na takozvanoj Evrodisk - paradi, koju je organizovao BBC, i na kojoj su učeštvovali Bitlsi, Tom Džons i ostala evropska elita. U toj vrhunskoj konkurenciji slavnih imena, ona je zapevala "Hej, mama", i kada je završila - začuo se hrapavi šum, kao krčanje, koje se tek nekoliko trenutaka kasnije razaznalo kao aplauz. Aplaudirali su disk - džokeji svih stanica... i to za pesmu na srpskohrvatskom! Ljudi na beogradskoj radio-stanici nisu verovali rođenim ušima, jer... to nije bio običaj... ".

Pesma "Hej, mama" nikada nije objavljena na nosaču zvuka. Raritetni televizijski zapis je verovatno jedini dokument o jednom lepom prepevu, na osnovu kojeg samo možemo da zamislimo tu spektakularnu interpretaciju, kojoj su tapšali svi di-džejevi Evrope. Naime, na sačuvanom snimku Nada peva studijsku verziju pesme, koja je svedena, na momente mlaka i neubedljiva, lišena bravura koje očaravaju. Međutim, i takav relikt se može smatrati veoma dragocenim, s obzirom na činjenicu da je to jedan od svega desetak sačuvanih snimaka Nade Knežević u arhivi RTS - a. Mnogo je toga otpevala tokom šezdesetih, pa i sedamdesetih, za potrebe raznih televizijskih i radio emisija, a od svega je ostala samo pokoja crno-bela slika, neprecizni nazivi davno zaboravljenih programa, i tek poneki zvučni zapis, koji svedoči o sudbini velike pevačice u jednoj beznadežno maloj zemlji.

Poređenja radi, slušaćemo i originalnu verziju iz 1968. godine (komponovao Klaus Karter, otpevala Eta Džejms na istoimenom albumu).





24.06.2012.

ЗАВЕЩАНИЕТО (TA SVETLOST SVUDA OKO NAS)


Nastavljamo sa kuriozitetima iz bugarske prestonice, gde su pre tačno pola veka objavljene i već predstavljene numere: “Amedeo”, “Julijana”, “Oči” i "Renato". Na redu je obrada pesme Kvinsija Džonsa (Quincy Jones), koju je Nada Knežević, pod imenom “Завещанието”, izvela uz pomoć orkestra ЕОБРТ



Reč je o vrlo interesantnoj kompoziciji, čiji original nije lako otkriti:  po atmosferi neodoljivo podseća na čuveni Kvinsijev „Quintessence“, ali se čini da je kao osnova poslužila neka druga pesma. Na ploči piše samo „Zaveštanje“, a to ne odgovara tematici prepeva. Adekvatniji naziv bi bio „Ta svetlost svuda oko nas“ ili "U času sna". 

O interpretaciji se može reći da prevazilazi sve dosad čuvene raritete iz „Balkantona“, tj. da je gotovo besprekorna. Štaviše, ovo je možda najkvalitetniji tonski zapis gospođe Knežević iz tog doba i ne može se ni uporediti sa tragično pojednostavljenim džez obradama koje su izdate na jugoslovenskim pločama „Ciganska noć“ i „Muzika za igru“. Sama struktura pesme “Завещанието” je takva da dozvoljava pevačici da briljira, pa je i aranžman u službi njenog vokala, a to je ono što je Nadi Knežević oduvek bilo potrebno.


17.06.2012.

LULELA E JANA



Posle poduže pauze, imamo priliku da čujemo (a i vidimo) raritetni i zaboravljeni  snimak Nade Knežević, nastao pre cirka 40 godina za potrebe jednog filma. Naime, u vreme najveće Nadine popularnosti, pošto je njeno vokalno učešće u bioskopskom hitu "Moja luda glava" ostavilo dobar utisak, Puriša Đorđević je došao na ideju da iskoristi njen senzibilitet i u muzičkoj podlozi za filmsko ostvarenje koje je imalo pre umetničke, nego komercijalne pretenzije, a koje je snimano po motivima dela Antona Pavloviča Čehova “Dama sa psetancetom” i nazvano “Kiša” ili “Život jednog producenta”.



Glavne uloge u ovoj neobičnoj, neambicioznoj i pomalo dosadnoj drami , o nepredviđenoj ljubavi koja se rađa na zimovanju između policijskog inspektora i udate žene, igraju Dragomir Čumić i Dušica Žegarac, a kuriozitet je da se u ulozi pevačica, pored Nade, pojavljuju Divna Đoković (poznata po ulozi Koštane) i Bisera Veletanlić.


Stara makedonska pesma “LULELA E JANA”, koju je za film aranžirao Predrag Ivanović, odenuvši je u “džez ruho” i oslobodivši je teksta, praktično predstavlja špicu, te u prvoj sceni vidimo gotovo prazan hotelski klub u kome večera glavni junak filmske priče, dok džez pevačica uz pratnju trubača izvodi svoju numeru. Džez pevačica je, naravno, Nada Knežević, dok je je u ulozi trubača pomenuti Ivanović.  Za orguljama je Vladimir Vitas.



FOTO POSETA

Džuboks 39,
april 1969.

piše: Dragan Timotijević

Nada Knežević kaže da je i njen privatni život sazdan od muzike i ploča, i da je van toga malo šta istinski privlači. Ipak, virtuozna pevačica je morala da otkrije još jednu svoju slabost: lutke i životinje od pliša. Foto-poseta Nadi Knežević napravljena je neposredno pred njen odlazak u Sovjetski Savez, gde zajedno sa ansamblom 7 mladih postiže zapažene uspehe.

"Želite da me posetite privatno?!", začudila se Nada. "Ali, i moje privatno je toliko vezano za muziku, da ne znam čime bih to mogla da zadovoljim vašu radoznalost".

Nadin ljubimac - veliki žuti pas od pliša koji zasad još nema ime. U Nadinom stanu ima još mnogo takvih ukrasa. Priznajemo da deluju očaravajuće!









Ljubazna domaćica je prilegla samo za trenutak, dok je aparat našeg foto-reportera škljocnuo. Za tren je ponovo bila na nogama, rešena da nam otkrije čime se bavi u retkim trenucima koje provodi u svom domu.

Ovo je najčešći prizor Nade Knežević u kući. Na najsavremenijim stereo uređajima ona sluša uglavnom crne pevače.

"Čaše mora da su tu negde, iako priznajem da kao domaćica nisam mnogo vešta", pokušala je da se opravda Nada. Kasnije, kada su čaše bile pune, a kafa skuvana, ponovo je počela da priča o svojoj muzici i tako nas definitivno uverila da je ta muzika njen jedini pravi svet.

16.06.2012.

KORAK BLIŽE VELIKOM DŽEZU


 DŽUBOKS magazin br. 22,
februar 1968.

piše: V. Marjanović


U ovogodišnjem velikom referendumu našeg lista, Nada Knežević se plasirala na sedmo mesto. Većina onih koji su glasali za nju stavljali su u svojim pismima napomenu: „Nada je u velikom stilu otpevala „Reach out, I'll be there“ i zato zaslužuje visok plasman u ekipi onih koji su tokom 1967. za pop muziku značili najviše.“ S obzirom na to da je ova pevačica u ne manje velikom stilu otpevala i poznati hit „Black is black“ i da bolje od mnogih može da otpeva još mnogo, mnogo popularnih (i teških) hitova, bilo je normalno što smo je upitali zašto to ne čini. 




        I ja sama bih to želela rekla je Nada Knežević. – Međutim, vi ne možete ni da zamisite na koliko problema nailazi pevač koji u našim uslovima rada želi da ide napred, da neprestano obnavlja svoj repertoar, da ga dopunjuje novim kompozicijama, da na neki način, ako ne dostigne, ono bar smanji razdaljinu između muzičkih ostvarenja i novina u nekim drugim zemljama i kod nas. Ja časove i časove provodim slušajući divnu muziku, tzv. američku komercijalu. Uživam u kompozicijama Otisa Redinga, Sare Von, Dion Vorvik, Vilsona Piketa, i osećam u sebi veliku želju da ih i sama jednog dana zapevam, ali KAKO? Gde da nađem orkestar koji će me pratiti, koji će bar donekle dočarati to bogatstvo zvukova i ritmova? Ta nemogućnost da nađe odgovarajući prateći orkestar praktično sprečava pevača u svim njegovim nastojanjima. Ja nemam svoj orkestar i stoga sam prinuđena da pevam samo one stvari koje uvežbam s orkestrom koji će me u pojedinim prilikama pratiti.

Zar se na taj način ne stvara monotonija u vašem repertoaru? Publika stiče utisak da pevate uvek iste stvari, da ne radite na uvežbavanju novih kompozicija.

-          Znam da je pred publikom pevač jedini krivac. Publika se nikada neće upitati da li je orkestar na pozornici u stanju da isprati neku novu stvar, da li može da odsvira šest umesto dogovorene četiri kompozicije.

Postoji li izlaz?

-          Sve moje nade vezane su za povratak Saše Radojčića. S njim sam oduvek najbolje sarađivala, i mislim da se, da tako kažem, mojih pet minuta doći tek kad mi se ponovo pruži prilika da zapevam sa njegovim orkestrom. Tada ću moći da razmišljam o renesansi svog repertoara, o iznenađenjima za publiku, o solističkom koncertu. Sve do tog trenutka, više volim i da ne pevam, nego da se poigravam onim što sam stekla sa mnogo napora i odricanja. Današnja publika je muzički mnogo kritičnija. Pri tome posebno mislim na jedan deo publike koji prati zbivanja u svetu, koji se razvija zajedno sa samom muzikom i koji neće da sluša plagijate, pozajmice i šlagere čija se popularnost oslanja na meksikanski i grčki melos, i čiji tekstovi računaju na naše „slovenske duše“ i njihovu sentimentalnost. Koji su šlageri kod nas najtraženiji? Oni u kojima se pominje piće, majka, otac, rastanak, svadba, oči u raznim bojama... Taj jedan deo publike zaslužuje posebnu pažnju, i zahvaljujući njemu postoje izgledi da se i ukus tzv. široke publike popne za jedan stepenik više.

Kako objašnjavate činjenicu da danas najviše tezgi i ponuda za gostovanja ima jedan orkestar za čijeg se vođu priča da ni gitaru ne zna da naštimuje, već to radi njegov harmonikaš?

-          Nažalost, priča je apsolutno istinita. U stvari, to je tužna priča. Tužna za publiku, tužna za naše pevače. Mogu da kažem da mi danas imamo izvrsnu garnituru pevača i da je neoprostivo što svi oni zajedno nemaju mogućnosti da pokažu svoj maksimum. Pomenuti orkestar je trenutno toliko tražen, naročito u unutrašnjosti, da bi mogao imati svake večeri po dva „koncerta“, i pri tome zabeležiti najveći broj posetilaca. Ta slava, nažalost, nije utemeljena na kvalitetu, već na činjenici da sa njima putuje grupa naših najeminentnijih komičara, uključujući i svemoćnog Čkalju, i da već pri samom pomenu njegovog imena organizatori zadovoljno trljaju ruke.

Šta je svojevremeno uticalo na vašu odluku da iščeznete sa naše muzičke scene i odete u Zapadnu Nemačku? O tome se dosta pričalo.

-          Za to postoje dva veoma jaka razloga. U jednom trenutku mi je postalo savršeno jasno da ću u Jugoslaviji propasti kao pevač. Moja karijera je došla do jedne određene tačke i nije bilo nikakvih uslova da dođe do nekog vidnog napretka. Više od svega sam želela da radim i da se usavršavam. Bila mi je nepodnošljiva pomisao da ću, bez obzira na sva moja nastojanja i napore, ostati na istoj tački. To je kao da vas neko osudi na večnu stagnaciju. Otputovala sam u Zapadnu Nemačku i dobila angažman u jednom velikim američkom klubu. Pevala sam sat i po svake večeri isključivo za američku publiku koja tu dolazi. Svake nedelje sam morala da uvežbavam novi repertoar. U klubu se nalazio muzički automat u koji je svake nedelje stizalo nekoliko novih ploča. Sve te ploče trebalo je odmah uvežbati, jer su gosti imali pravo da zahtevaju od pevača da im uživo otpeva novoprispeli hit. Bio je to naporan rad, ali isplatilo se. Naučila sam jezik, naučila kako se radi, stekla rutinu. Posle Nemačke, provela sam izvesno vreme u Skandinavskim zemljama. Ista priča. Svi su me osudili što sam otišla, a danas to svi rade. Umesto u Nemačku ili Skandinaviju odlaze u SSSR. Ipak, više nikome to ne smeta.

Hoćete li i vi ponovo otići?

-          Verovatno, zajedno sa orkestrom Saše Radojčića, provešću tamo dva letnja meseca. To još nije potvrđeno.

Kako gledate na bit-muziku i njene protagoniste?

-          Bit je došao kao spas. U bitu vidim jedan korak bliže velikom džezu. U svakom slučaju, ja na bit gledam kao na progres u muzici. Dovoljno je samo pratiti razvoj neprevaziđenih, genijalnih i čarobnih Bitlsa, pa shvatiti koliko je sve to novo i veliko, koliko tu ima neistraženih i dragocenih zvukova. Mislim da Bitlsi znače poglavlje za sebe u istoriji muzike, i da im pripadaju sve počasti inovatora i učitelja.
-           
Nada Knežević, zaljubljena u svoj posao, u džez i u Bitlse, snima ovih dana nekoliko TV emisija. Između ostalog, Sava Mrmak režira nekoliko TV storija o razvoju džeza, i u svakoj od njih pojaviće se i Nada. Osim toga, ona priprema i novu ploču za RTB. Glavna melodija će biti „You can have him“, a za ostale se još nije odlučila. Na osnovu onoga što smo dosad čuli i na osnovu Nadinih velikih (i ni u kom slučaju dovoljno iskorišćenih) vokalnih mogućnosti, biće to dobra ploča. Posle izvrsnog „Biću tamo“, bilo bi nedozvoljeno napraviti nešto loše.