ЗАВЕЩАНИЕТО (TA SVETLOST SVUDA OKO NAS)

Nastavljamo sa kuriozitetima iz bugarske prestonice, gde su pre tačno pola veka objavljene i već predstavljene numere: “Amedeo”, “Julijana”, “Oči” i "Renato". Na redu je obrada pesme Kvinsija Džonsa (Quincy Jones), koju je Nada Knežević, pod imenom “Завещанието”, izvela uz pomoć orkestra ЕОБРТ. 

Reč je o vrlo interesantnoj kompoziciji, čiji original nije lako otkriti:  po atmosferi neodoljivo podseća na čuveni Kvinsijev „Quintessence“, ali se čini da je kao osnova poslužila neka druga pesma. Na ploči piše samo „Zaveštanje“, a to ne odgovara tematici prepeva. Adekvatniji naziv bi bio „Ta svetlost svuda oko nas“ ili "U času sna". 

O interpretaciji se može reći da prevazilazi sve dosad čuvene raritete iz „Balkantona“, tj. da je gotovo besprekorna. Štaviše, ovo je možda najkvalitetniji tonski zapis gospođe Knežević iz tog doba i ne može se ni uporediti sa tragično pojednostavljenim džez obradama koje su izdate na jugoslovenskim pločama „Ciganska noć“ i „Muzika za igru“. Sama struktura pesme “Завещанието” je takva da dozvoljava pevačici da briljira, pa je i aranžman u službi njenog vokala, a to je ono što je Nadi Knežević oduvek bilo potrebno.

LULELA E JANA

Posle poduže pauze, imamo priliku da čujemo (a i vidimo) raritetni i zaboravljeni  snimak Nade Knežević, nastao pre cirka 40 godina za potrebe jednog filma. Naime, u vreme najveće Nadine popularnosti, pošto je njeno vokalno učešće u bioskopskom hitu "Moja luda glava" ostavilo dobar utisak, Puriša Đorđević je došao na ideju da iskoristi njen senzibilitet i u muzičkoj podlozi za filmsko ostvarenje koje je imalo pre umetničke nego komercijalne pretenzije, a koje je snimano po motivima dela Antona Pavloviča Čehova “Dama sa psetancetom” i nazvano “Kiša” ili “Život jednog producenta”.

Glavne uloge u ovoj neobičnoj, neambicioznoj i pomalo dosadnoj drami o nepredviđenoj ljubavi koja se rađa na zimovanju između policijskog inspektora i udate žene igraju Dragomir Čumić i Dušica Žegarac, a kuriozitet je da se u ulozi pevačica, pored Nade, pojavljuju Divna Đoković (poznata po ulozi Koštane) i Bisera Veletanlić.

Stara makedonska pesma “LULELA E JANA”, koju je za film aranžirao Predrag Ivanović odenuvši je u “džez ruho” i oslobodivši je teksta, praktično predstavlja špicu, te u prvoj sceni vidimo gotovo prazan hotelski klub u kome večera glavni junak filmske priče, dok džez pevačica uz pratnju trubača izvodi svoju numeru. Džez pevačica je, naravno, Nada Knežević, dok je je u ulozi trubača pomenuti Ivanović.  Za orguljama je Vladimir Vitas.

FOTO POSETA

Džuboks 39,

april 1969.

piše: Dragan Timotijević

Nada Knežević kaže da je i njen privatni život sazdan od muzike i ploča, i da je van toga malo šta istinski privlači. Ipak, virtuozna pevačica je morala da otkrije još jednu svoju slabost: lutke i životinje od pliša. Foto-poseta Nadi Knežević napravljena je neposredno pred njen odlazak u Sovjetski Savez, gde zajedno sa ansamblom 7 mladih postiže zapažene uspehe.

"Želite da me posetite privatno?!", začudila se Nada. "Ali, i moje privatno je toliko vezano za muziku, da ne znam čime bih to mogla da zadovoljim vašu radoznalost".

Nadin ljubimac - veliki žuti pas od pliša koji zasad još nema ime. U Nadinom stanu ima još mnogo takvih ukrasa. Priznajemo da deluju očaravajuće!

Ljubazna domaćica je prilegla samo za trenutak, dok je aparat našeg foto-reportera škljocnuo. Za tren je ponovo bila na nogama, rešena da nam otkrije čime se bavi u retkim trenucima koje provodi u svom domu.

Ovo je najčešći prizor Nade Knežević u kući. Na najsavremenijim stereo uređajima ona sluša uglavnom crne pevače.

"Čaše mora da su tu negde, iako priznajem da kao domaćica nisam mnogo vešta", pokušala je da se opravda Nada. Kasnije, kada su čaše bile pune, a kafa skuvana, ponovo je počela da priča o svojoj muzici i tako nas definitivno uverila da je ta muzika njen jedini pravi svet.

KORAK BLIŽE VELIKOM DŽEZU

 DŽUBOKS magazin br. 22,

februar 1968.

piše: V. Marjanović

U ovogodišnjem velikom referendumu našeg lista, Nada Knežević se plasirala na sedmo mesto. Većina onih koji su glasali za nju stavljali su u svojim pismima napomenu: „Nada je u velikom stilu otpevala „Reach out, I'll be there“ i zato zaslužuje visok plasman u ekipi onih koji su tokom 1967. za pop muziku značili najviše.“ S obzirom na to da je ova pevačica u ne manje velikom stilu otpevala i poznati hit „Black is black“ i da bolje od mnogih može da otpeva još mnogo, mnogo popularnih (i teških) hitova, bilo je normalno što smo je upitali zašto to ne čini. 

        – I ja sama bih to želela – rekla je Nada Knežević. – Međutim, vi ne možete ni da zamisite na koliko problema nailazi pevač koji u našim uslovima rada želi da ide napred, da neprestano obnavlja svoj repertoar, da ga dopunjuje novim kompozicijama, da na neki način, ako ne dostigne, ono bar smanji razdaljinu između muzičkih ostvarenja i novina u nekim drugim zemljama i kod nas. Ja časove i časove provodim slušajući divnu muziku, tzv. američku komercijalu. Uživam u kompozicijama Otisa Redinga, Sare Von, Dion Vorvik, Vilsona Piketa, i osećam u sebi veliku želju da ih i sama jednog dana zapevam, ali KAKO? Gde da nađem orkestar koji će me pratiti, koji će bar donekle dočarati to bogatstvo zvukova i ritmova? Ta nemogućnost da nađe odgovarajući prateći orkestar praktično sprečava pevača u svim njegovim nastojanjima. Ja nemam svoj orkestar i stoga sam prinuđena da pevam samo one stvari koje uvežbam s orkestrom koji će me u pojedinim prilikama pratiti.

Zar se na taj način ne stvara monotonija u vašem repertoaru? Publika stiče utisak da pevate uvek iste stvari, da ne radite na uvežbavanju novih kompozicija.

-          – Znam da je pred publikom pevač jedini krivac. Publika se nikada neće upitati da li je orkestar na pozornici u stanju da isprati neku novu stvar, da li može da odsvira šest umesto dogovorene četiri kompozicije.

Postoji li izlaz?

-          – Sve moje nade vezane su za povratak Saše Radojčića. S njim sam oduvek najbolje sarađivala, i mislim da se, da tako kažem, mojih pet minuta doći tek kad mi se ponovo pruži prilika da zapevam sa njegovim orkestrom. Tada ću moći da razmišljam o renesansi svog repertoara, o iznenađenjima za publiku, o solističkom koncertu. Sve do tog trenutka, više volim i da ne pevam, nego da se poigravam onim što sam stekla sa mnogo napora i odricanja. Današnja publika je muzički mnogo kritičnija. Pri tome posebno mislim na jedan deo publike koji prati zbivanja u svetu, koji se razvija zajedno sa samom muzikom i koji neće da sluša plagijate, pozajmice i šlagere čija se popularnost oslanja na meksikanski i grčki melos, i čiji tekstovi računaju na naše „slovenske duše“ i njihovu sentimentalnost. Koji su šlageri kod nas najtraženiji? Oni u kojima se pominje piće, majka, otac, rastanak, svadba, oči u raznim bojama... Taj jedan deo publike zaslužuje posebnu pažnju, i zahvaljujući njemu postoje izgledi da se i ukus tzv. široke publike popne za jedan stepenik više.

Kako objašnjavate činjenicu da danas najviše tezgi i ponuda za gostovanja ima jedan orkestar za čijeg se vođu priča da ni gitaru ne zna da naštimuje, već to radi njegov harmonikaš?

-          – Nažalost, priča je apsolutno istinita. U stvari, to je tužna priča. Tužna za publiku, tužna za naše pevače. Mogu da kažem da mi danas imamo izvrsnu garnituru pevača i da je neoprostivo što svi oni zajedno nemaju mogućnosti da pokažu svoj maksimum. Pomenuti orkestar je trenutno toliko tražen, naročito u unutrašnjosti, da bi mogao imati svake večeri po dva „koncerta“, i pri tome zabeležiti najveći broj posetilaca. Ta slava, nažalost, nije utemeljena na kvalitetu, već na činjenici da sa njima putuje grupa naših najeminentnijih komičara, uključujući i svemoćnog Čkalju, i da već pri samom pomenu njegovog imena organizatori zadovoljno trljaju ruke.

Šta je svojevremeno uticalo na vašu odluku da iščeznete sa naše muzičke scene i odete u Zapadnu Nemačku? O tome se dosta pričalo.

-          – Za to postoje dva veoma jaka razloga. U jednom trenutku mi je postalo savršeno jasno da ću u Jugoslaviji propasti kao pevač. Moja karijera je došla do jedne određene tačke i nije bilo nikakvih uslova da dođe do nekog vidnog napretka. Više od svega sam želela da radim i da se usavršavam. Bila mi je nepodnošljiva pomisao da ću, bez obzira na sva moja nastojanja i napore, ostati na istoj tački. To je kao da vas neko osudi na večnu stagnaciju. Otputovala sam u Zapadnu Nemačku i dobila angažman u jednom velikim američkom klubu. Pevala sam sat i po svake večeri isključivo za američku publiku koja tu dolazi. Svake nedelje sam morala da uvežbavam novi repertoar. U klubu se nalazio muzički automat u koji je svake nedelje stizalo nekoliko novih ploča. Sve te ploče trebalo je odmah uvežbati, jer su gosti imali pravo da zahtevaju od pevača da im uživo otpeva novoprispeli hit. Bio je to naporan rad, ali isplatilo se. Naučila sam jezik, naučila kako se radi, stekla rutinu. Posle Nemačke, provela sam izvesno vreme u Skandinavskim zemljama. Ista priča. Svi su me osudili što sam otišla, a danas to svi rade. Umesto u Nemačku ili Skandinaviju odlaze u SSSR. Ipak, više nikome to ne smeta.

Hoćete li i vi ponovo otići?

-          – Verovatno, zajedno sa orkestrom Saše Radojčića, provešću tamo dva letnja meseca. To još nije potvrđeno.

Kako gledate na bit-muziku i njene protagoniste?

-          – Bit je došao kao spas. U bitu vidim jedan korak bliže velikom džezu. U svakom slučaju, ja na bit gledam kao na progres u muzici. Dovoljno je samo pratiti razvoj neprevaziđenih, genijalnih i čarobnih Bitlsa, pa shvatiti koliko je sve to novo i veliko, koliko tu ima neistraženih i dragocenih zvukova. Mislim da Bitlsi znače poglavlje za sebe u istoriji muzike, i da im pripadaju sve počasti inovatora i učitelja.

-           

Nada Knežević, zaljubljena u svoj posao, u džez i u Bitlse, snima ovih dana nekoliko TV emisija. Između ostalog, Sava Mrmak režira nekoliko TV storija o razvoju džeza, i u svakoj od njih pojaviće se i Nada. Osim toga, ona priprema i novu ploču za RTB. Glavna melodija će biti „You can have him“, a za ostale se još nije odlučila. Na osnovu onoga što smo dosad čuli i na osnovu Nadinih velikih (i ni u kom slučaju dovoljno iskorišćenih) vokalnih mogućnosti, biće to dobra ploča. Posle izvrsnog „Biću tamo“, bilo bi nedozvoljeno napraviti nešto loše.

RENATO

Današnji raritet nas opet vodi u rane šezdesete, u vreme kada je domaća zabavna muzika bila toliko mlada da još nije imala ni sopstveni identitet... Svet je najlakše dopirao do nas preko muzike, pošto smo oduvek rado prihvatali prekomorske i prekookeanske trendove, pa smo iz domaćih grla, na čistom srpsko – hrvatskom, slušali originalne džez – kompozicije, italijanske kancone i francuske šansone, a onda smo sa oduševljenjem pohrlili rokenrolu (rock’n’roll)...

Negde u međuvremenu nam se "dogodio" tvist (twist).

Tvist je, uopšteno, vrsta plesa. Preciznije: to je jedan od najpopularnijih plesova masovne kulture, koji je u rekordnom roku prihvaćen širom planete, da bi kasnije poslužio kao podloga za nastanak mnogih drugih igara. Pretečom se smatra igra koju su još krajem XIX veka razvili crnački najamnici na američkim plantažama, ali je moderna verzija znatno modifikovana elementima rokenrola, a najzaslužniji za popularizaciju tvista jeste Čabi Čeker (Chubby Checker, 1941 -), koji je svojim hitovima “Twist” (1960) i “Let's Twist Again” (1961) napravio pravu pometnju na top – listama...

Tvist nije podrazumevao strogo propisane pokrete, niti je od igrača zahtevao bogzna kakvu veštinu. Bilo je dovoljno prepustiti se neodoljivom ritmu, uvijati donji deo tela, i dobro se zabavljati. Mladi su, razume se, brzo prihvatili novi trend, a kako i ne bi, kad su gotovo sve evropske i američke pop - ikone za tili čas postale propovednici tvistomanije: od Katerine Valente do Bitlsa... Ni mi, naravno, nismo kaskali za svetom, pa smo uredno prepevavali sve što se slušalo i do umora tvistovali uz Đorđa, Gabi, Arsena, Nadu (“Divno je igrati tvist”) i druge, a Ivica Krajač je čak odneo pobedu na poslovično uštogljenom Zagrebačkom festivalu 1963 godine sa pesmom “Platno, boje, kist i tvist” (4M / Bijele strele & Zdenka Vučković).

Pošto su Italijani tih godina za nas bili “zakon”, belosvetske muzičke novitete smo najradije uvozili preko Jadranskog mora. Imali smo i licencne urlatore koji su verno dočaravali atmosferu žabarskih poskočica, te smo i tvist u početku slušali u paketu sa njihovim “patentima”. To se, pre svega, odnosi na pesmu “Renato”, veliki hit italijanske pevačice Mine (1940 - ) iz 1962, koju je kod nas u sličnom aranžmanu izvodio Đorđe Marjanović.

Međutim, “Renato” uopšte nije italijanska pesma, niti je u početku imala bilo kakve veze sa tvistom. Njen autor je argentinski kantautor Alberto Kortez (Alberto Cortez, 1938 - ), koji je u Belgiji, godinu dana pre Mininog prepeva, snimio prvu (latino) verziju, pod imenom “Renata”. Veći uspeh je izostao, ali su italijanski producenti "nanjušili" potencijal, i Kortezova kompozicija je ubrzo odenuta u tvist ruho i "zabiberena" karakterističnim Mininim pevanjem (uzgred, premijerno je izvedena u filmu “Appuntamento in Riviera”).

Renata je, logično, kod Mine postala Renato, ali nije baš najjasnije zbog čega je Đorđe Marjanović (koji je najčešće sam pisao prepeve) takođe odlučio da peva o njemu?! Naravno, to nije omelo pesmi put do srca domaće publike, i može se reći da je zauzela istaknuto mesto na listi Marjanovićevih hitova...

Nada Knežević je iste godine snimila svoju verziju pesme “Renato” sa septetom “Sofija”. Objavljena je kao A1 na EP singlu u izdanju Balkantona.

Alberto Kortez:


Mina:


Đorđe Marjanović:


Nada Knežević:

NEKA PATI KO ME VOLI

"Ilustrovana Politika",

23. X 1973.
piše: Žika Milutinović

ZAGREB '73

Poslednji „Zagreb '73“ je koristio jedino onima koji tvrde da su festivali prevaziđeni. Već nekoliko godina se polemiše da li je potrebno kod nas održavati festivale, i ako se već održavaju, da li je potrebno imati ih ovoliko?! Posle festivala „Zagreb '73“, teško da će se naći opravdanje... Direktor Bojan Hohnjec objašnjava da je 19. festival održan „na silu“ tj. da nije bilo novca i svega ostalog što je potrebno za reprezentativnu priredbu. Ovaj razlog je shvatljiv, jer novca nema ni za potrebnije stvari. Međutim, neshvatljiv je odnos pojedinih kompozitora, pa i pevača, prema manifestaciji.

NEKA PATI KO ME VOLI

Najdrastičniji primer neodgovornosti je postupak Nade Knežević, koja je po ko zna koji put izneverila publiku i svog kompozitora. Trebalo je da na festivalu „Zagreb '73“ peva kompoziciju Vojkana Borisavljevića „Neka pati ko me voli“. Oni koji su slušali instrumentalno izvođenje, tvrde da je ova kompozicija jedna od boljih. Zbog toga, a i zbog Nade Knežević, ova melodija je, po oceni znalaca, bila u najužem krugu favorita za pobednički trofej. Nažalost, Nada nije došla u Zagreb. Probe su odlagane zbog nje i svi su želeli da učestvuje, a znajući je, pronalazili su razna opravdanja za njeno zakašnjenje. Međutim, u trenutku kada je festival već počeo, ona se javila iz Beograda i saopštila da zbog svoje dece (po ko zna koji put) ne može da doputuje. Da je to stvarni razlog, sigurno bi se našlo razumevanja, ali razlog je mnogo prozaičniji: u vreme održavanja festivala Nada Knežević je u Beogradu pevala na Sajmu mode za mnogo veći honorar nego što bi dobila na festivalu.

Festivali već odavno nisu katapulti za lansiranje ploča. Nekada su ploče sa festivalskim melodijama imale mnogo veće tiraže. Sada je drukčije, možda zato što se na festivalima retko može čuti dobra kompozicija, a možda postoji i neki drugi razlog. U svakom slučaju, kompozitori i pevači nisu „životno zainteresovani“ da se na festivalima predstave u najlepšem svetlu.

TAKTIKA I RAČUNICA

Sada je u modi taktika i računica. Da bi se „osigurali“ kod publike i žirija, Aleksandar Korać i Arsen Dedić su, na primer, napravili po tri kompozicije: volja ti ovo, volja ti ono. Ako ne uspe jedna, uspeće druga. Dedić je komponovao za sebe i svoju suprugu, i obe kompozicije su pobedile! Što se tiče Đorđa Novkovića, on je ili preozbiljno shvatio ovaj festival, ili još teži da nekima dokaže da može komponovati i složenije pesme od tzv. šlagerčića. Neshvatljivo je i to što je Ivan Kelemen, koji uživa veliki ugled, komponovao i poslao melodiju „Sretni smo utroje“, sigurno najlošiju na festivalu. Na dve pretfinalne večeri, ova kompozicija je dobila jedan jedini glas publike... Kompozcija „Otkad si tuđa žena“ Hrvoja Hegedušića je verna kopija melodija koje je Đorđe Novković nekada pravio za Mišu Kovača. Čak ni Dalibor Brun, pevajući je, nije pokušao da izbegne taj manir. Naprotiv, trudio se da što više kopira Mišu, a da nesreća bude veća, ova pesma je dobila prvu nagradu publike! Još jedno cenjeno ime je „potamnelo“ u Zagrebu: Ivica Krajač, šef kvarteta „4M“, koji je učestvovao sa kompozicijom „O čemu razmišljaš“. Već na prvim probama se čulo da je to odavno poznata melodija, svetski hit „Only you“, a popularni „emotivac“ je odmah to demantovao, ljutio se i vređao, tvrdeći da je samo aranžman sličan... Ljutio se ili ne – „O čemu razmišljaš“ je „Only you“ u najgoroj verziji.

SVETLI TRENUCI

U sivilu, lošoj organizaciji, isto tako lošim kompozicijama i pevanju, bilo je i nekih svetlih trenutaka. Pre svega, to se odnosi na pevače Zdenku Kovačiček i Darka Domijana. Iako nisu ušli u finale, što uopšte nije njihova krivica, bar na trenutak su ulepšali maratonski festival. Zdenka Kovačiček je još jednom dokazala da spada među naše najbolje pevačice, pogotovo kada peva melodije prožete džezom. Darko Domijan je pravo otkrovenje. On je, pred mnogobrojnim pevačima i muzičarima, očitao pravu lekciju Josipi Lisac. Njoj, zato što oboje pevaju sličnim stilom. Međutim, mladi Domijan, debitant, izbegao je najveću (možda i jedinu) grešku mnogo poznatije Josipe: pevao je čisto, sa izvrsnom dikcijom, bez afektiranja, za razliku od Josipe, koja je pevala tako da je retko ko mogao da je razume. Kao Englez koji je tek počeo da uči naš jezik.

Možda bi najveći pevački uspeh imala Bisera Veletanlić, da se odjednom nije „setila“ da je zvezda. U pretfinalu je bila izvrsna. Koraćevu kompoziciju „Maglovit dan“ otpevala je izvanredno i nadahnuto. Nažalost, zakasnila je na finalno veče, pa je na binu izašla bukvalno u „sekund do dvanaest“, a onda je počela više da glumi nego da peva... Nagrade su, kao što se zna, dobili Hrvoje Hegedušić i Arsen Dedić. Mislimo da su od njihovih kompozcija svakako bolje „Dobro jutro, Margareta“ Đele Jusića i „Voljena zemljo“ Stipice Kalođere. Da je „dubrovački trubadur“ mogao ili hteo da odabere boljeg pevača od Srđana i Buce, možda bi se i ozbiljnije umešao u takmičenje. Kalođera je imao peh da se Tereza Kesovija iznenada, pred početak festivala, razboli, pa je morao da je zameni Ibrica Jusić. Njemu se ništa ne može zameriti, i iako je imao malo vremena da pripremi pesmu, bio je više nego korektan. Ipak, ne možemo se oteti utisku da bi „Voljena zemljo“ bila pobednik festivala „Zagreb '73“ da ju je pevala Tereza, jer to je pesma koja je, kao po najpreciznijoj meri, pravljena za nju.

"Ilustrovana Politika",
20. XI 1973.
piše: Žika Milutinović

ZAŠTO NADA NIJE PEVALA?

Krajem prošle nedelje Televizija Beograd je u Domu sindikata organizovala “Veče kompozicija Vojkana Borisavljevića”. Emisija se zvala “Odiseja”, a bila je i direktno prenošena. Najbolje kompozicije mladog kompozitora pevali su Radojka Šverko, “Lutajuća srca”, Zafir Hadžimanov, Senka Veletanlić, Leo Martin i Nada Knežević.

Ništa tu ne bi bilo čudno da Nada Knežević nije govorila kako neće pevati na ovom koncertu, jer je baš Vojkan Borisavljević glavni krivac što nije učestvovala na festivalu “Zagreb ‘73”. Kao što se zna, Nada Knežević nije došla u Zagreb, iako su je čekali, bukvalno rečeno, do poslednjeg trenutka. Niko nije znao pravi razlog, niko nije dobio njeno zvanično objašnjenje ili izvinjenje. Odnekud, a to često biva na našim festivalima, procurila je vest da nije došla zbog bolesti svoje dece. Ovo nije prvi put da naša popularna pevačica ne dođe na zakazani koncert. Do sada, kako sama kaže, nije htela da se pravda pred javnošću, ali dosta joj je kleveta, tendencioznih napada i raznih intriga, i zato je želela da objasni ceo “slučaj”, svidelo se to nekome ili ne. Kada je molila da u našem listu dâ objašnjenje za neučestvovanje na festivalu “Zagreb ‘73”, hteli smo da tom razgovoru prisustvuje i kompozitor Vojkan Borisavljević. Obećala je da će ga dovesti, ali se on nije pojavio. Kako Nada kaže, imala je zakazan sastanak sa njim, rekla mu o čemu je reč, ali nije došao.

- Vojkan Borisavljević mi se dvadesetak dana pre festivala javio i ponudio da pevam njegovu kompoziciju “Neka pati ko me voli”. To je pesma koju je on pravio “po meri” za mene, i trebalo je da je pevam na “Pesmi leta”. Melodiju sam ovlaš znala, pošto sam je čula samo jednom, kada mi je Vojan svirao na klaviru. Bila sam začuđena što jedan ozbiljan kompozitor, a takvo mišljenje sam imala o njemu, može da zahteva da u kratkom roku, za svega dvadesetak dana, pripremim kompoziciju i konkurišem na festivalu. Pitala sam ga da ne misli možda da je to malo kratko vreme, ali me je on ubeđivao da će sve biti u redu, da ništa ne brinem i da će mi se opet javiti.

Prošlo je nekoliko dana, i putujući na jedan koncert, srela sam se sa Ljiljanom Petrović, koja mi je u razgovoru rekla da je Vojkan Borisavljević angažovao “Lutajuća srca” da pevaju na festivalu “Zagreb ‘73”. Mislila sam da je time ceo “slučaj” završen. Međutim, tri dana pre početka festivala Vojkan se opet javio telefonom. Kada je počeo da govori o mom učešću, pitala sam ga: zar njegovu kompoziciju ne pevaju “Lutajuća srca”? Odgovorio mi je potvrdno, ali je rekao da je reč o nekoj drugoj pesmi. Tada sam se stvarno iznervirala i upitala ga zašto se nije javljao u međuvremenu, i rekla mu da je stvarno nekorektno od njega da mi pred sam početak festivala nudi svoju kompoziciju. Počeo je da zamuckuje, da mi objašnjava kako se javljao, tj. pokušavao da mi se javi, ali da se na telefonske pozive niko nije odazivao. To je nemoguće, jer sam ja tih dana stalno bila kod kuće.

Tom prilikom sam rekla Vojkanu da se nije javljao dvadeset dana i da sam u međuvremenu potpisala ugovor za učešće na Sajmu mode. Ja sam profesionalac i moram da održim obećanje koje sam dala, odnosno da se pridržavam potpisanih ugovora. Međutim, on je bio vrlo uporan, i insistirao je da svakako odem u Zagreb da pevam njegovu kompoziciju, a da već potpisani ugovor sa Sajmom otkažem. Rekla sam mu da ću pokušati da rešim to, ali da verovatno neće biti moguće... Tada sam saznala da on još nije napisao ni aranžmane! Rekao je da to nije velika teškoća, da će u ponedeljak napisati aranžman i da ću ga ja poneti sa sobom, a trebalo je da pevam u utorak! To je stvarno već prevršilo svaku meru. U Zagrebu imam svoju publiku, tamo sam vrlo cenjena i ne želim da prokockam svoj ugled zbog nečije nemarnosti. A stvarno, bilo je nemoguće da orkestar koji prvi put vidi aranžmane na pultu odmah dobro svira.

Tada sam videla da je Vojkanu Borisavljeviću stalo da baš ja pevam, jer, kao što rekoh, tamo uživam veliki ugled, a verovatno je čuo i ostale kompozicije, pa je video da uz moju pomoć ima šanse da osvoji nagradu. Razgovarala sam jednom prilikom sa njegovom suprugom, koja mi je rekla da je Vojkan čuo kompoziciju koju peva Gabi Novak, da je to slaba pesma i ćemo sigurno pobediti sa “Neka pati ko me voli”, ako ja budem pevala. U ponedeljak, dakle dan pre početka festivala, on se ponovo javio i ja sam odbila da uopšte razgovaram o tome.

Moram da kažem da nisam ni sa kim razgovarala o svom učešću na zagrebačkom festivalu. Sa mnom nisu razgovarali ni direktor festivala, niti iko iz producentske kuće, nisam potpisala nikakav ugovor i nisam dobila zvaničan poziv. Mogu reći da ne bih išla na festival ni da sam uspela da otkažem već potpisani ugovor sa Sajmom mode. Ja sam profesionalac i ne želim da se nespremna pojavim pred publikom. Čudim se zbog postupaka organizatora... Zašto me oni nisu pozvali? Sa druge strane, interesuje me ko je dozvolio da se moje ime štampa u programu?! Ja tu dozvolu nisam dala, a sigurno su ga štampali da bi postigli što veći reklamni efekat... Samo ne znam ko je želeo mojim imenom da se reklamira?!

Znam da postoji bezbroj viceva i anegdota na moj račun. Njima se i ja smejem, ali oni ne mogu biti upotrebljeni kao zvanično objašnjenje za moje neučestvovanje! Uostalom, nije tačno da u Zagreb nisam došla zbog bolesti svoje dece! To nije prvi put da neko na taj način objašnjava moje izostajanje. Moja deca su moja, i to da li su ona bolesna ili ne, to je moja privatna stvar. Nikada se nisam zaklanjala iza njih, i to stvarno ne bih mogla da učinim.

* Pesma "Neka pati ko me voli" je objavljena na kompilacijskoj LP ploči "HIT PARADA Vojkana Borisavljevića" 1974. godine.

OČI (OPATIJA '61)

Već nekoliko puta je bilo reči o Opatijskom festivalu, jednom od najpopularnijih muzičkih događaja u Jugoslaviji skraja pedesetih, šezdesetih, pa i sedamdesetih godina, na kome je svake jeseni po tri dana "tragano" za najboljom melodijom. Festival je prvi put upriličen 1958. u Kristalnoj dvorani hotela „Kvarner“, a mlada, poluafirmisana Nada Knežević je već naredne godine dobila poziv da učestvuje, i da uz Dušana Jakšića i Radoslava Graića bude član "beogradske delegacije". Pobednicima su nezvanično smatrani izvođači nagrađenih melodija, pa se može reći da je Nadin debi bio više nego uspešan, budući da je kompozicija „Intermezzo“ osvojila značajnu nagradu i postala veliki radijski hit. 

Zvezda je, dakle, rođena na Opatijskom festivalu, ali nije ni predugo, ni prejako sijala... Premda je Nada putovala u Opatiju i narednih godina (5 puta za redom), čini se da gotovo nikada nije bila glavni favorit ili zvezda večeri. Pre bi se moglo reći da je dosledno i dostojanstveno predstavljala beogradsku džez – školu, besprekorno izvodeći „dodeljene“ kompozicije sa prizvukom autentičnog džeza, i ne žaleći što će lovorike pobrati neki drugi... 1960. godine je čak bila ignorisana na Jugotonovoj LP kompilaciji, kao jedini interpretator sa finalne večeri čija se izvedba nije našla na nosaču zvuka (inače, pevala je "Plešite, sjene", "Izgubljen trag" i "Pesma povratka"). Na drugoj strani, Gabi Novak, Ivo Robić, Beti Jurković, Marko Novosel i Marjana Deržaj su bili zastupljeni sa po dve kompozicije!

Nepravda je, dakako, ispravljena naredne godine, kada su obe melodije koje je Nada izvodila uvršćene na LP u izdanju PGP RTB -a, i to kao A1 i B1, bez obzira na to što nijedna od njih nije postigla veći uspeh! Sarajevski „Svijet“ je 6. oktobra 1961. na naslovnoj strani objavio fotografije Lole, Anice i Nade, sa natpisom „Na dnevnom redu: Opatija '61.“ i propratnim tekstom: „Iako se na festivalu ne nagrađuju interpretacije, vodiće se zanimljivi dueli, jer se melodije izvode u dva aranžmana i sa dva interpretatora. Sa posebnim interesovanjem se očekuje tromeč „zlatnih mikrofona“ Lole Novaković, Anice Zubović i Nade Knežević, koje su i ranijih godina na ovom festivalu pobrale mnogo aplauza.“

 
Međutim, u narednom broju, u bogatom prikazu festivala koji je potpisao Milan Mitić, Nada nije ni spomenuta. Najviše uspeha je imala kompozicija „Oči“ Alfonsa Vučera, a nagrađene su i pesme „Jednom u gradu ko zna kom“ Angela Vlatkovića i „Plavi nokturno“ Marija Nardelija. Publika se je opredelila za „Julijanu“ Dušana Jakšića, a jedan od favorita, Mirko Šouc, sa pesmom „Ona je najlepša bila“ koju je izvodio Krsta Petrović, ostao je praznih šaka! Glavne festivalske zvezde su bile Gabi Novak i Tereza Kesovija, interpretatorke pobedničke pesme, kao i Lola Novaković, čiji je raskid sa Cunetom Gojkovićem bio goruća tema.

Nada je na Opatiji '62 imala malo više sreće, pa je postala neformalni vicešampion festivala, pošto je u alternaciji sa Gabi izvodila nagrađenu kompoziciju Vilija Čakleca „Mili“. Iduće godine je pevala „Tražiš“ (objavljena na LP ploči) i „Ko zna“, a onda je otputovala u Skandinaviju i posvetila se stvaranju inostrane karijere, da bi se po povratku u Jugoslaviju opet obrela u Kristalnoj dvorani. 1967. godine je interpretirala kompoziciju Arsena Dedića „Smješi se“ (u alternaciji sa Stjepanom Džimijem Stanićem) i primila nagradu za višegodišnje učešće na Opatijskom festivalu.

Danas slušamo „Oči“, pobedničku kompoziciju sa IV Opatijskog festivala, koju je Nada snimila 1962. u Bugarskoj, sa septetom „Sofija“, a zahvaljujući Davidu iz Opatije, prijatelju bloga, imamo priliku da vidimo i neke retke fotografije sa ove manifestacije...

ZAGREB '72

GABI, NADA I JOSIPA

"Ilustrovana Politika", maj 1972.

Piše: Višnja Marjanović

Veče šansona, na kojem se nije pojavio niko od onih koji su kod nas proslavili ovaj muzički rod, a koje je održano na kamernoj sceni kazališta “Komedija“, na kraju se pretvorilo u nešto nalik na južno – američko fudbalsko igralište: izlazak Đorđa Marjanovića na scenu izazvao je gromoglasno duvanje u pištaljke!

Drugo veče festivala, koje je nosilo naziv „Hitovi i pop – melodije“ ponudilo nam je i mnogo više: Duo BB, koji čine dve sestre bliznakinje, izveo je jedan svoj živopisni orijentalni trbušni ples, bivša „mis Hrvatske“ Katja Mrkotić izašla je na scenu u crvenim šalvarama i „bebi – dol“ spavaćici, a Elvira Voća se pojavila kao (bezuspešni) imitator Tereze Kesovije.

Publika je najmanje bila naklonjena pop – muzici: nijedna od melodija se nije plasirala u finale. Najlošije je prošao veoma talentovani i izuzetno traženi Kornelije Kovač. Njegova kompozicija „Starimo“, koju je pevao Tihomir Petrović dobila je samo četiri glasa.

Finale u subotu donelo je nova iznenađenja. U odsustvu naglo obolelog Ive Serdara (kažu: promuklost!), šansonu „Ljubavna tema br. 13“ recitovao je, uz tihu orkestarsku pratnju, voditelj festivala Ljubo Jelčić. Uprkos ovacijama koje su (jedine) doživele Nada Knežević i Gabi Novak, prvu nagradu publike dobila je Josipa Lisac! Čast njenom pevanju u kojem, doduše, ima nešto više grča nego ranije, ali pobednička kompozicija “Dok razmišljam o nama”, koju je napisao Karlo Metikoš, toliko je inspirisana pesmom “Never been to Spain” grupe “Three Dog Night”, da ih je nemoguće razlikovati.

Jedini pravi favorit, Nada Knežević, koja je sa pesmom “Voli me” ušla u finale sa najvećim brojem glasova, ostala je bez nagrade! Ne treba se čuditi: bilo je to samo jedno od mnogih iznenađenja! Pored Nade, svojom izvanrednom interpretacijom, a zatim i ponašanjem pred mikrofonom i elegancijom, izdvajala se samo još Gabi Novak. Ona je pevala kompoziciju Arsena Dedića “Samo ljubav zna” kojoj je, po odluci žirija “Jedanaest popularnih” pripala značajna nagrada “Zlatna nota Zagreba”.

U žiriju su sedeli operska zvezda Ruža Pospiš – Baldani, Ivan Hetrih i Oliver Mlakar, glumice Ana Karić i Zdravka Krstulović, pevač Mišo Kovač, vajar Dušan Džamonja, slikar Josip Generalić, režiser Dušan Vukotić, manekenka Jasna Mihaljinec i glavni urednik “Studija” Pero Zlatar. Njihovu odluku da se ”zlatna nota” dodeli paru Dedić – Novak, publika je pozdravila burnije nego i samu vest o pobedi Josipe Lisac. Prebrojavanjem glasačkih kupona, utvrđeno je da je Gabi četvrta, a Nada tek šesta, iza ansambla “Pro arte”!

Slavljeničke razgovore je ozbiljnim tonom završila operska umetnica Ruža Pospiš – Baldani, rekavši: “Mislim da smo na ovom festivalu čuli samo tri pevača: Gabi Novak, Nadu Knežević i Josipu Lisac. O kompozicijama ne želim ništa da kažem...”