КУРИЦА (KO - KO - KO - DA)

I ... konačno jedan pravi raritet !!! Imam čast da vam predstavim zvučni zapis koji je malo ko sa naših prostora imao priliku da čuje, budući da je nastao u inostranstvu, pre skoro pola veka, kada je beogradska delegacija zabavne muzike prvi put gostovala u zemljama bivšeg SSSR – a, i tom velikom turnejom prokrčila put svim jugoslovenskim izvođačima koji su kasnije tamo nastupali sa ogromnim uspehom. Putujuću grupu su činili : Đorđe Marjanović, Predrag Cune Gojković, Nina Spirova, Nada Knežević i ansambl „7 mladih“, a koncertni repertoar je sadržao aktuelne jugoslovenske hitove, od šlagera Darka Kraljića do melodija sa tek održanog Beogradskog proleća ’63 ("Priča o izgubljenoj ljubavi", "Prolećni cvet" i dr.) .

Dakle, Nada Knežević se je te ’63 godine, po povratku iz Nemačke, gde je godinu dana nastupala u američkim džez klubovima i usavršavala engleski jezik, obrela u Sovjetskom Savezu, i kompozicijom Dragana Tokovića „Fatima“ osvojila rusku publiku. Snimak sa jednog koncerta se je našao na EP singlu, no danas nećemo to slušati...

Pesma u predstavljam nije raritetna samo zbog toga što je nastala tamo negde u SSSR – u, već i zato što spaja dva značajna imena domaće zabavne muzike iz šezdesetih godina : Darka Kraljića i Nadu Knežević. Nažalost, ne radi se o nekoj ozbiljnoj Kraljićevoj kompoziciji poput „Oprosti“, „Nemir u snu“, „Čudno, vrlo čudno“ ili „Priča sa Dunava“ - već o gotovo dečjoj pesmici „Ko – ko – ko – da“, nastaloj za potrebe filmske komedije Marijana Vajde iz ’62 „Šeki snima, pazi se“, po scenariju Dragutina Gute Dobričanina, sa fudbalskom zvezdom Dragoslavom Šekularcem u glavnoj ulozi. Ipak, ovo je divna prilika da evociramo sećanja na sjajnog jugoslovenskog kompotozira šlager – džeza, autora legendarnih melodija „Devojko mala“ i „ Čamac na Tisi“, koga često nazivaju pionirom domaće zabavne muzike.

Darko Kraljić (1920 – 1998) je davne 1939. godine objavio kompoziciju „Zašto si pospan, Čo“ pod imenom „Prvi jugoslovenski šlager“, mada mu za vreme okupacije većina nije verovala da pesma nema američki original. 1941. je prebegao iz rodnog Zagreba u razrušeni Beograd, gde je svirao po barovima i komponovao, ali je vlastima od samog početka bio sumnjiv zbog svoje proameričke muzičke orijentacije, pa je odmah posle oslobođenja uhapšen pod optužbom da je svirao džez u radijskom orkestru... Još nekoliko puta je zatvaran pod sličnim optužbama, ali ga to nije omelo u stvaranju na bazi komercijalnog jazza. Najpre je u Opatiji, u orkestru Miljenka Prohaske svirao bas gitaru (Zona B), zatim je sa ekipom jazz muzičara svirao na „Kolarcu“, a onda je počeo da piše muziku za film. Autor je muzike za prvi jugoslovenski crtać Zvonimira Majdaka, kao i za prvi domaći film koji nije govorio o ratu „Ljubav i moda“ ('60, u režiji Ljubomira Radičevića), a tokom karijere je komponovao soundtrack za gotovo 50 filmova od kojih su 32 igrana. Postigao je sjajan uspeh na festivalu Mesam ’88 sa kompozicijom „Bez nade“ (na tekst Radivoja Lole Đukića, u izvođenju Slađane Milošević), što je rezultiralo odličnim LP albumom „Slađana i Darko“. Pored navedenih pesama na listu domaćeg evergrina je upisao i : „Somborske ruže“, „Mala tema iz Srema“, „Zvižduk u osam“ itd.

Lola Novaković je izvodila Kraljićeve kompozicije „Marike“ (’67) i „Posle mene“ (’68) na putujućem festivalu „Pesma leta“ , a budući da je tumačila glavnu žensku ulogu u filmu „Šeki snima, pazi se“, i „Ko – ko – ko – da“. Apropo, anegdota kaže da ju je prilikom snimanja jednog kadra reditelj upozorio da ne guta reči, naglasivši da je „druga kandidatkinja za ulogu Nada Knežević“. Ona je na to odgovorila : „ Ne... bolje Ljiljana Petrović“.

Do zamene glumice nije došlo, niti je film postigao bogzna kakav uspeh, ali se je šaljiva pesma Darka Kraljića jako dopala sovjetskoj publici.... Verzija koju izvodi Nada ima drugačiji (malo više džez) aranžman i objavljena je na EP singlu sovjetske diskografskе kuće Аккорд pod imenom „Курица“ (Kokoška). Poređenja radi - ovde je i original pesme, u izvođenju Lole Novaković.

Nada Knežević :

Lola Novaković :

DALEKO

Zvučne zapise nastale u nekoj stranoj, malo poznatoj ili sasvim privatnoj produkciji, kojima raspolažu samo fanatični kolekcionari ili sami umetnici obično nazivamo raritetnim snimcima. Takvi snimci imaju izvanrednu vrednost kada su na njima zabeleženi izvođači koji tokom karijere nisu često izdavali albume, kao što je Nada Knežević. Na blogu je već pominjano da su joj diskografske ambicije oduvek bile skromne, a izgleda da i njena matična izdavačka kuća nije previše jurila za njom.

Na vrhuncu popularnosti, u vreme kada su LP ploče bile retkost i kada je ekspanzija EP singlova tek uzimala maha, Nada je očigledno bila interesantnija PGP – u nego kasnije, pa je dobila svoju longplejku i čak pet singlica. Tih ranih šezdesetih su pesme “Ciganska noć” i “Fatima” bile radijski hitovi, a “Zlatni mikrofon” je potvrdio Nadin kvalitet, te se je moglo očekivati da će se svrstati u red komercijalnih pevača (poput Lole Novaković), ali izgleda da se to nije dogodilo. Ya to je verovatno krivo njeno insistiranje na džezu, kao i česta odsustva iz zemlje, što je njenim kolegama, spremnijim na kompromise ostavljalo dosta medijskog prostora. U drugoj polovini šezdesetih su, sledstveno, objavljene tek dve njene singlice, a “Pata pata” je, recimo, bolje prihvaćena u izvedbi Radmile Karaklajić, bez obzira na to što bi svaki iole objektivan muzički stručnjak prednost dao Nadi.

Elem, na legendarnim turnejama naših umetnika po SSSR – u, uglavnom se izvodila popularna muzika jugoslovenskih autora, pa je Nada, sa autentičnom kompozicijom Dragana Tokovića, inspirisanom orijentom – “Fatima” (koju, apropo, u Bosni danas smatraju sevdalinkom zahvaljujući popularnoj verziji Safeta Isovića) pridobila simpatije ruske publike. Ona, naravno, nije odolela da tu gotovo folk pesmu ne ukrasi sjajnom džez improvizacijom, i možda je baš taj spoj bio ključ uspeha. Međutim, Rusima se je dopala i već predstavljena Kraljićeva “Ko – ko – da” (“Курица”), kao i kompozicija “Daleko”, o kojoj zasad nema podataka – ali je zvuk tu!

“Daleko” je, dakle, taj – ne toliko raritetni koliko zaboravljeni – snimak Nade Knežević iz Rusije, objavljen na flexy singlu časopisa Kругозор ‘65, u izdanju diskografske kuće Mелодия. Tekst je na hrvatskom jeziku, što navodi na zaključak da je pesma rad jugoslovenskih autora (tj. da je i tamo daleko izvedena u originalu), ali zbunjujuće je to što melodija zvuči suviše rusofilno za bilo koji jugoslovenski festival zabavne muzike, gde su najčešće plasirane note domaćih kompozitora. Na drugoj strani – mada sovjetska muzika nikada nije bila naročito popularna kod nas – to bi mogla biti i neka YU – obrada koja je, kao takva, “vraćena” u domovinu... U svakom slučaju – “Daleko” nam je sasvim blizu. Uživajte!

Nada Knežević - Daleko:

PUT KOJI TRAŽIM (Beogradsko proleće '61)

I Beograd je nekada imao pravi, veliki festival zabavne muzike koji je lansirao na desetine hitova i na kome su učestvovali svi oni koji nešto znače u domaćoj zabavnoj muzici. Beogradsko proleće je opstajalo više od tri decenije, sve dok manifestacije tog tipa nisu „izašle iz mode“, i uprkos pokušajima da se reanimira – nije mu bilo spasa. Sredinom devedesetih mu se jasno video kraj i danas, nažalost, više ne postoji. Zato je prošlogodišnji koncert „Proleće u Beogradu“ bio neka vrsta omaža jednom palom festivalu, koga se mnogi sa nostalgijom sećaju...

Sve je počelo kao projekat Udruženja džez muzičara, koje je 1961. raspisalo konkurs za kompozitore zabavne muzike. Prispelo je oko 200 pesama od kojih je žiri odabrao četrnaest, pa je 17. i 18. aprila, u dvorani Doma sindikata, prvi put održan festival Beogradsko proleće u organizaciji RTB – a i Udruženja džez muzičara. Takmičarske kompozicije su, u dve večeri, izvodili najpoznatiji jugoslovenski pevači: Senka Veletanlić, Anica Zubović, Beti Jurković, Tereza Kesovija, Lola Novaković, Nada Knežević, Predrag Cune Gojković, Krsta Petrović, Marko Novosel, Tihomir Petrović, Dušan Jakšić, Đorđe Marjanović i Radoslav Graić. Pratio ih je Zabavni orkestar pod upravom Ilije Genića, kao i Džez orkestar pod dirigentskom palicom Vojislava Simića, a kompozicije su, kako je bilo uobičajeno na festivalima, izvođene u dve verzije (tzv. alternacije), pri čemu se, pored vokala, često menjao i aranžman.

Samo mesec dana pre ovog festivala u Beogradu je održano prvo takmičenje pevača zabavne muzike “Zlatni mikrofon” (o čemu je već bilo reči), obeleženo nezadovoljstvom publike zbog odluke žirija. Da li iz tog ili iz nekog drugog razloga – tek na prvom Beogradskom proleću publika dobija priliku da bude isključivi žiri... i voala: prvu nagradu je dobila kompozicija Radoslava Graića – “Anđelina”, koju su u alternaciji izvodili kompozitor i (naravno) Đorđe Marjanović. Drugu nagradu je osvojila pesma Aleksandra Nećaka “Nek prođe zima”, koju je (gle čuda!) takođe pevao Đorđe. Treći nagrađeni je Ljubo Kuntarić, autor kompozicije“Valovi” koju je izvodio Marko Novosel.

U izvesnom smislu, na taj način je ispravljena “nepravda”, kojom je Đorđe Marjanović ostao bez zlatnog mikrofona. Oduvek ja svima jasno da publika ima nepopravljivu sklonost ka snažnoj identifikaciji pesme sa pevačem, te je lako zaključiti ko je zapravo bio pobednik prvog Beogradskog proleća...

Marjanović je tada u duetu sa Nadom pevao i Vlatkovićevu kompoziciju “Kiša i mi” (koja je, kao svojevrsni raritet nedavno predstavljena na blogu), a na LP ploči sa festivala našla se je alternacija Lole Novaković i Dušana Jakšića. Na toj ploči Nada Knežević izvodi odličnu kompoziciju “Put koji tražim” (M. Šouc – M. Kotlić – V. Jakovljević), koju slušamo zahvaljujući dobroj volji našeg prijatelja Morgana.

Btw, Nada je često učestvovala na Beogradskom proleću. Pored kultne “Seti se naše ljubavi” (’71), na ovom festivalu je izvela i kompozicije “To će biti sezona kiša” (’63), “Ne reci više da si sam” (’66) i “Doneo si ljubav” (’74), a ’83 je interpretirala pesmu Olivera Mandića (čiji naziv je za sada nepoznat).

Nada Knežević:

KIŠA I MI (Beogradsko proleće '61)

Zahvaljujući jednom prijatelju bloga, u prilici smo da čujemo redak snimak iz Radio Beograda („Iz muzičke radionice“): pesmu „Kiša i mi“, premijerno izvedenu na prvom Beogradskom proleću ’61. Taj muzički događaj, naravno, nije mogao proći bez najpopularnijih beogradskih pop izvođača, pa nam ovaj duet donosi spoj dva neprikosnovena muzička imena tog vremena...

Za tron kraljice zabavne muzike su se borile Nada, Lola Novaković i Senka Veletanlić, a Đorđe Marjanović (rođen ’31.) je, bez prave muške konkurencije, lako zavladao muzičkim prostorom SFRJ, i ostao na vrhu gotovo dve decenije... Armija obožavalaca (tzv. „đokisti“) je svog idola učinila prvom pravom jugoslovenskom zvezdom, bez obzira na to što muzička kritika nije imala bogzna šta lepo da kaže o njegovom glasu...

Malo kome nisu poznati njegovi uspesi u nekadašnjem SSSR – u, gde je svojim šarmom uspevao da očara milione... I danas se često govori o legendarnim, višegodišnjim turnejama naših izvođača po zemljama Sovjetskog Saveza, o inostranim uspesima Mikija Jevremovića, Radmile Karaklajić, Nade Knežević i još nekolicine – ali je sigurno da nijedan ex - yu umetnik nije uspeo da nadmaši popularnost koju je šezdesetih na tom prostoru stekao Джордже Марьянович...

Elem, zahvaljujući alternacijama – tokom šezdesetih se je dešavalo da Đorđe i Nada na festivalu izvode istu pesmu (npr. „Ulicama sreće“, Zagreb ’62), početkom sedamdesetih su se „sreli“ na singlici „Peva srce tvoje“, ali dosad nije bilo prilike da poslušamo neku zajedničku izvedbu... Nadu smo čuli u duetu sa Radoslavom Graićem, Markom Novoselom, Cunetom Gojkovićem, pa i sa Leom Martinom , ali swing – duet „Kiša i mi“ je zaista nešto posebno...

Đorđe Marjanović & Nada Knežević:

Zahvaljujem se Morganu!