PUT KOJI TRAŽIM (Beogradsko proleće '61)

I Beograd je nekada imao pravi, veliki festival zabavne muzike koji je lansirao na desetine hitova i na kome su učestvovali svi oni koji nešto znače u domaćoj zabavnoj muzici. Beogradsko proleće je opstajalo više od tri decenije, sve dok manifestacije tog tipa nisu „izašle iz mode“, i uprkos pokušajima da se reanimira – nije mu bilo spasa. Sredinom devedesetih mu se jasno video kraj i danas, nažalost, više ne postoji. Zato je prošlogodišnji koncert „Proleće u Beogradu“ bio neka vrsta omaža jednom palom festivalu, koga se mnogi sa nostalgijom sećaju...

Sve je počelo kao projekat Udruženja džez muzičara, koje je 1961. raspisalo konkurs za kompozitore zabavne muzike. Prispelo je oko 200 pesama od kojih je žiri odabrao četrnaest, pa je 17. i 18. aprila, u dvorani Doma sindikata, prvi put održan festival Beogradsko proleće u organizaciji RTB – a i Udruženja džez muzičara. Takmičarske kompozicije su, u dve večeri, izvodili najpoznatiji jugoslovenski pevači: Senka Veletanlić, Anica Zubović, Beti Jurković, Tereza Kesovija, Lola Novaković, Nada Knežević, Predrag Cune Gojković, Krsta Petrović, Marko Novosel, Tihomir Petrović, Dušan Jakšić, Đorđe Marjanović i Radoslav Graić. Pratio ih je Zabavni orkestar pod upravom Ilije Genića, kao i Džez orkestar pod dirigentskom palicom Vojislava Simića, a kompozicije su, kako je bilo uobičajeno na festivalima, izvođene u dve verzije (tzv. alternacije), pri čemu se, pored vokala, često menjao i aranžman.

Samo mesec dana pre ovog festivala u Beogradu je održano prvo takmičenje pevača zabavne muzike “Zlatni mikrofon” (o čemu je već bilo reči), obeleženo nezadovoljstvom publike zbog odluke žirija. Da li iz tog ili iz nekog drugog razloga – tek na prvom Beogradskom proleću publika dobija priliku da bude isključivi žiri... i voala: prvu nagradu je dobila kompozicija Radoslava Graića – “Anđelina”, koju su u alternaciji izvodili kompozitor i (naravno) Đorđe Marjanović. Drugu nagradu je osvojila pesma Aleksandra Nećaka “Nek prođe zima”, koju je (gle čuda!) takođe pevao Đorđe. Treći nagrađeni je Ljubo Kuntarić, autor kompozicije“Valovi” koju je izvodio Marko Novosel.

U izvesnom smislu, na taj način je ispravljena “nepravda”, kojom je Đorđe Marjanović ostao bez zlatnog mikrofona. Oduvek ja svima jasno da publika ima nepopravljivu sklonost ka snažnoj identifikaciji pesme sa pevačem, te je lako zaključiti ko je zapravo bio pobednik prvog Beogradskog proleća...

Marjanović je tada u duetu sa Nadom pevao i Vlatkovićevu kompoziciju “Kiša i mi” (koja je, kao svojevrsni raritet nedavno predstavljena na blogu), a na LP ploči sa festivala našla se je alternacija Lole Novaković i Dušana Jakšića. Na toj ploči Nada Knežević izvodi odličnu kompoziciju “Put koji tražim” (M. Šouc – M. Kotlić – V. Jakovljević), koju slušamo zahvaljujući dobroj volji našeg prijatelja Morgana.

Btw, Nada je često učestvovala na Beogradskom proleću. Pored kultne “Seti se naše ljubavi” (’71), na ovom festivalu je izvela i kompozicije “To će biti sezona kiša” (’63), “Ne reci više da si sam” (’66) i “Doneo si ljubav” (’74), a ’83 je interpretirala pesmu Olivera Mandića (čiji naziv je za sada nepoznat).

Nada Knežević: