Zlatni mikrofon '61

Daleke ’61 godine prvi put je održan festival „Beogradsko proleće“, Jugoslavija je prvi put imala predstavnika na „Pesmi Evrovizije“ (Ljiljana Petrović, „Neke davne zvezde“), a u Beogradu je prvi i poslednji put organizovano takmičenje pevača zabavne muzike „Zlatni mikrofon“. Nikada, pre ni posle toga, nijedan festival nije izazavao takvu euforiju među izvođačima kao ta „potera za zlatom“, koja je pobedniku obećavala laskavo priznanje: najbolji među najboljima. Festivalske nagrade za interpretaciju i danas važe za nedostižan san mnogih popularnih vokalnih solista, a pre pedeset godina, kada su u konkurenciji bili samo dobri pevači – „Zlatni mikrofon“ je bio ravan Oskaru.

Na pijedestalu su te godine bili Zorana Lola Novaković i Đorđe Marjanović, Anica Zubović i Ivo Robić su imali zavidnu reputaciju, Gabi Novak i Vice Vukov su krupnim koracima grabili ka vrhu, u žižu javnosti je dospela Ljiljana Petrović, a Nada Knežević je još uvek smatrana mladom nadom, koja svoj hit „Ciganska noć“ „peva od malog prsta na nozi“... Summa summarum, u tom trenutku je na sceni bilo barem dvadeset izvrsnih interpretatora zabavnih melodija, a za „Zlatni mikrofon“ se je takmičilo čak njih četrdesetoro. Bilo je predviđeno da se dodeli pet zlatnih mikrofona, ali je taj plan u poslednjem trenutku promenjen.

Natpevavanje u Domu sindikata je trajalo od 13. do 15. marta , a prva tri takmičara su bile pop – vedete posle kojih nije bilo lako nastupati: Lola, Anica i Nada. Žirijem su predsedavali Vojislav Simić Bubiša (1924 - ), kompozitor, dirigent i pionir etno – jazza na našim prostorima i Anita Mezetova (1913 – 1980.), znamenita operska pevačica. Posle završene finalne večeri zvanično saopštenje na radiju je glasilo: "Žiri je stanovišta da u Jugoslaviji nema pet ravnopravnih pevača, pa je dodelio samo tri zlatna mikrofona: Loli Novaković, Anici Zubović i Nadi Knežević". Odluka je izazvala rafal zvižduka i skandiranje: "Đorđe, Đorđe!", i publika je demonstrativno počela da napušta salu pre kraja programa. Zbunjeni spiker je objavio da se radio i televizijski program prekida iz tehničkih razloga, a "đokisti" su za tili čas paralisali saobraćaj na Terazijama i poneli svog idola na rukama, vičući "Zlatni Đorđe! Pesma!". Moralni pobednik neslavno završnog festivala je do duboko u noć, ispred hotela "Moskva", sa krova jednog automobila, ekstatično pevao svoje hitove u pratnji veličanstvenog hora, i na jedvite jade se iščupao iz zagrljaja sedam hiljada ostrašćenih obožavalaca, tek pošto je policija intervenisala...

Taj incident je bio razlog za ukidanje manifestacije, pa se je nagrada „Zlatni mikrofon“ kasnije na drugim festivalima dodeljivala isključivo za popularnost. U analima je ostalo zabeleženo da je u vreme kada je zabavna muzika bila „mlada“ (baš kao i danas) publika za svoje apsolutne favorite često birala one koji su više harizmatični nego nadareni.

Lola Novaković (1935 - ) je bila jedan od časnih izuzetaka: mirila je kvalitet i šarm, a njena popularnost je mogla da se meri samo sa slavom Đorđa Marjanovića. Dugo i strpljivo se je „nametala“ publici, pa je od skromne devojke antičkog profila, sanjalačkog pogleda i neukrotive kose postala femme fatale ranih šezdesetih, zanosna plavuša koja pleni svojim dramskim sopranom i kao od šale osvaja nagrade na festivalima... Imali su sluha za nju i u Evropi, pa je ’62 na „Pesmi Evrovizije“ zauzela visoko četvrto mesto, što je bio neoboriv rekord za jugoslovenske predstavnike više od dvadeset godina. U Japanu su je obožavali, u Rusiji joj se divili, u Italiji joj skandirali, a u Jugoslaviji su pratili svaki njen pokret... Ponekad se je povlačila, umorna od svetla pozornice i medija, pa se opet vraćala na scenu i opet bila prihvatana sa oduševljenjem ...

Anica Zubović (1932 - ) je imala mnogo mirniji put, sa manje uspona i padova... Odrekla se je karijere operske pevačice u korist zabavne i starogradske muzike, i trijumfovala na prvom Opatijskom festivalu ’58 sa pesmom „Okrećem listove kalendara“ , što joj je otvorilo sva vrata tadašnjeg muzičkog sveta. Nastupala je širom Evrope i u SSSR –u, osvajala nagrade na festivalima, decenijama bila hvaljena i nagrađivana, a i mnogi je i danas pamte po pesmi „Bršljan“ s kraja pedesetih...

A Nada? Pa o njoj već sve znamo: krajem ’63. , kada je imala sve šanse da u SFRJ postane zvezda broj 1, otputovala je u Evropu i ozbiljno se posvetila izvornoj jazz muzici... Onda se vratila, pa je opet putovala, i tako u krug... Čini se da je u sebi nosila suviše „inostranog“ da bi mogla biti bliska prosečnom Jugoslovenu. Pa i taj njen masivni, bogati vokal je sam po sebi „svetska stvar“, i tek je početkom sedamdesetih pristala da ga koristi i u tra – la – la šlagerima domaćih autora. To joj je donelo trenutak popularnosti, ali je nije dugo držalo... Sve više se je okretala svojoj prvoj ljubavi – jazzu, jer je u tom žanru mikrofon ispred nje uvek bio zlatan...