Danas je na dnevnom redu jedan pravi delikates, koji će nas vratiti skoro 50 godina unazad i još jednom nas podsetiti na vreme festivala i simpatičnih lakih nota, kada je sve, pa i muzika, bilo mnogo jednostavnije, lakše i logičnije. Vremeplov nas, dakle, vodi u davnu 1961. godinu, na četvrti Opatijski festival, na kome su izvedeni neki od najvećih hitova tog doba: „Jednom u gradu ko zna kom“ (Lola Novaković), „Volio bi’ da me voliš“ (Marko Novosel), „Tišina bez suza“ (Anica Zubović) itd. Nada Knežević je tada interpretirala dve kompozicije inspirisane autentičnim džezom („Posle mnogih zima“ i „Ti, kojem stihove pjevam“), ali je manje poznato da postoji i audio - zapis njene izvedbe pesme „Julijana“, koja se smatra ličnom kartom pokojnog beogradskog pevača i glumca Dušana Jakšića, a koja je premijerno izvedena baš tada. 
Naime, kada je na blogu predstavljen raritet „Amedeo“, bilo je reči o bugarskom septetu „София“, sa kojim je Nada sarađivala početkom šezdesetih godina. Produkti te saradnje su uredno beleženi na pločama „Balkanton“ – a, te je početkom 1962. objavljen i EP singl „Pesme Nade Knežević“, sa 4 melodije, od kojih se nijedna nije vezivala za Nadino ime u SFRJ. „Renato“ je rad argentinskog kompozitora i pevača Alberta Korteza, koji je proslavio italijansku pevačicu Minu, dok je domaća verzija bila popularna u izvedbi Đorđa Marjanovića, kao i „Rocco cha, cha“ (komponovao i pevao Rocco Granata). Preostale dve pesme su hitovi sa pomenutog Opatijskog festivala, i to: „Oči“ Alfonsa Vučera, koju je u popularnoj verziji pevala Gabi Novak i, naravno, kompozicija „Julijana“, kantautora Dušana Jakšića, koja je bila poznata i u interpretaciji Đorđa Marjanovića.
O Đorđu smo ovde govorili nekoliko puta, s obzirom na to da je bio jedan od najčešćih Nadinih partnera u ranoj fazi karijere, ali i nezaobilazni akter svake festivalske priče iz tog vremena, dok do sada nije bilo prilike da evociramo sećanja na Dušana Jakšića (1927 – 2009.). Rođen je u Karlovcu, u Hrvatskoj, ali je od rane mladosti živeo u Beogradu. Najpre je studirao pevanje na Muzičkoj akademiji, a zatim je prešao na Pozorišnu akademiju, gde je diplomirao u klasi Bojana Stupice. Zvanično je bio glumac, ali je revnosno gradio paralelnu muzičku karijeru, što kao pevač, što kao kompozitor, pa je još krajem pedesetih bio jedan od najpoznatijih domaćih umetnika iz oblasti zabavne muzike. Tokom narednih decenija je uspešno kombinovao svoje sklonosti, pa je svoj muzički dar obilato koristio u pozorištu, postavši jedan od pionira jugoslovenskog mjuzikla, ali ne zapostavivši ni „lake note“, gradske pesme i ruske romanse. Kuriozitet je da je pesma „Beograde“, premijerno izvedena na Beogradskom proleću ’63 i nezvanična himna Beograda, njegovih ruku delo. 
Pre nego što čujemo sve tri interpretacije pesme „Julijana“, treba reći da je prva verzija objavljena na kompilacijskom LP albumu „Opatija 61“, u Jakšićevoj izvedbi. Aranžman je uradio Ilija Genić, a tekst Olivera Živković. Nada Knežević:
Dušan Jakšić:
Нема коментара:
Постави коментар