Za našeg čoveka, odlazak jedne pevačice džez muzike nije vest vredna naročite pažnje. I sama reč „džez“ danas zvuči odveć anahrono da bi prosečan građanin ove zemlje zastao i zapitao se šta to pokojnu pevačicu čini tako značajnom da podatak o njenoj smrti bude tema dana?! Pa ipak, i među ljubiteljima i među neljubiteljima džeza ima mnogo njih koji su zastali i zaćutali – jer su izgubili Nadu Knežević.
Danas, kada se poznatim pevačima ne zna broj, teško je zamisliti vreme u kome je Beograd imao samo dve muzičke vedete: jedna je bila Lola Novaković, dramski sopran, a druga maloletna Nada Knežević, zvonki alt. Bilo je to pedesetih godina prošlog veka, kada glavni grad još nije imao ni veliku diskografsku kuću, ni festivale, ni televiziju. Imali smo samo radio, gradske priredbe i naivne igranke na kojima su se rađale zvezde. Tamo su Lola i Nada postale pionirke domaće zabavnomuzičke scene uz čije je glasove sa radija publika nepogrešivo asocirala likove i prve posleratne izvođačice koje su potpisivale slike obožavaocima.
Džez senzacija
Srpska zabavna muzika se kao entitet formirala stihijskim uplivom svakojakih ritmova i stilova, te je i džez dugo tretiran kao popularni zabavnomuzički pravac. Hitične melodije Darka Kraljića i Milana Kotlića, iako inspirisane izvornim džez notama, plasirane su publici kao šlageri, a udruženje koje je okupljalo kompozitore i izvođače lakih nota najpre se zvalo Udruženje džez muzičara. I pre nego što su se pojmovi „džez“ i „zabavna muzika“ razišli i osamostalili, mlađahna gimnazijalka Nada Knežević strastveno je zavolela pravi američki džez zvuk.
Po zamisli Petra Vujića, osnivača i prvog predsednika Udruženja džez muzičara, sedamnaestogodišnja Nada promovisana je kao beogradska „džez senzacija“. Iako joj je engleski jezik bio potpuno stran, na koncertima je izvodila isključivo američke džez hitove, poput „Autumn in Rome“ i „Lullaby of birdland“. Mnogo kasnije je priznala da tada gotovo ništa nije znala o džez muzici i da je za „brzi uspeh mlade džez pevačice“, kako je bio naslovljen prvi novinski tekst o njoj, bila zaslužna samo njena urođena muzikalnost. „Nisam imala pojma ko su Ela Ficdžerald i Sara Von“, govorila je kada ih je već sustigla u interpretaciji. A da bi ih sustigla, morala je da vidi malo sveta.
Nisu je omamile lovorike koje je brala na jugoslovenskim festivalima, izvodeći kompozicije Aleksandra Nećaka, Mirka Šouca, Milutina Vandekara i drugih džezu sklonih kompozitora, niti diskografski uspesi u tek osnovanom PGP – RTB-u, niti popularnost koju joj je donela televizija. Naprotiv. „U jednom trenutku postalo mi je jasno da ću ovde propasti kao pevač“, objašnjavala je svoju naprasnu odluku da otputuje u Zapadnu Nemačku, kako bi sa orkestrom Saše Radojčića zabavljala vojnike u američkim klubovima. „Želela sam da radim na sebi, da se usavršavam i da napokon naučim engleski jezik, kako bih to što pevam pevala kako treba!“
Godinu dana u Majnhajmu bilo je dovoljno da propeva američki džez kao rođena Amerikanka. „Pevala sam program Nensi Vilson, a vojnici su me često pitali iz kog dela SAD dolazim“, pohvalila se po povratku u Beograd i odmah potom odlučila da nastavi usavršavanje. Tako se obrela u skandinavskim zemljama, ni ne sluteći kakve je šanse tamo čekaju. A po legendi, bila je na korak od svetske slave kada je u prestižnom čikaškom džez-časopisu DownBeat osvanuo hvalospevni tekst o njenim nastupima u Down Town Key Club –u. Međutim, to je bio i kraj Nadine evropske avanture: na vest o bolesti oca, smesta se vratila kući i zauvek ostavila iza sebe saradnju sa Hejzijem Ostervaldom, podršku skandinavskih medija i sve velike snove.
Etiketa „Najbolja“
U Beogradu je ponovo bila na početku. Višegodišnjim odsustvom je izgubila poverenje publike i saradnika, ali je dobila vokalni šlif koji nikoga nije ostavljao ravnodušnim. I za samo nekoliko meseci, opet se popela na vrh estradne lestvice obradom soul hita „Reach Out I’ll Be There“ („Biću tamo“). Pevačica koja je još na početku karijere osvojila „Zlatni mikrofon“, priznanje za „najbolju među najboljima“, sa „specijalizacijom“ stečenom u inostranstvu i s hitom koji je raspršio famu o nekomercijalnoj promoterki starinskog džeza, postala je sinonim za vrhunsku modernu izvedbu. Izvedbu svetskog ranga i kvaliteta.
Ta nova „etiketa“ će pratiti Nadu svih narednih godina i svi će od nje očekivati više, bolje, savršenije. Kada se širokoj publici obraćala komplikovanim džez melodijama – spočitavali su joj nebrigu o trendovima. Kada se okušala u šlageristici – kritikovali su je što peva kompozicije ispod svog nivoa. Kada je, kao majka blizanaca, bacila mikrofon u drugi plan – negodovali su. Kada je, uprkos obavezama, davala sve od sebe da bude prisutna na estradi – stavljali su primedbe na njen zastareli repertoar. A zapravo, sve što su joj zamerali, zamerali su jer su je cenili kao malo kog pevača. I sve su joj praštali, samo je bilo važno da peva i da to čini što češće. No, ona je večito bila u kontri: kada su je najviše tražili, najređe se pojavljivala. 
Za Nadino odustajanje od estrade i ponovni zaokret ka klasičnom džezu ponajviše je kriv Boško Petrović. On je u popularnoj solistkinji koja fascinira strane delegacije interpretacijom kompozicije „Mr. Paganini“ pronašao idealan vokal za jugoslovensku džez reprezentaciju. „Najbolja pevačica“ po izboru „Kluba poznatih“, ali i po izboru zagrebačkih muzičkih eksperata, egzaltirano je pohrlila svojoj prvoj ljubavi i kraj sedamdesetih dočekala kao vokalna heroina jugo-džeza i bivša zvezda zabavne muzike. Kao takva, zablistala je na ploči „4 lica džeza“, imala zapažene nastupe na Beogradskom džez festivalu, na međunarodnim džez smotrama u Atini, Minhenu i Istanbulu, a Mladen Mazur joj je dodelio odrednicu u YU-separatu „Ilustrovane enciklopedije džeza“ i okitio je nadimkom „prva dama našeg džeza“.
It’s all over now
Premda je priželjkivala album sa autentičnim džez kompozicijama domaćih autora, prva dama jugo-džeza je osamdesetih iščezla iz disko-produkcije. Tek je sporadično znala da blesne na nekom festivalu ili javnom događaju, da obeća povratak na scenu – i da opet nestane. Katkad je nastupala i na elitnim priredbama i džez koncertima, no samo je uzak i sve uži krug zaljubljenika u džez mogao da uživa u njenim nadahnutim izvedbama starih, dobrih numera: „All of me“, „Love for sale“, „Nearness of you“, „Lover man“, „“Round about midnight“...Velikim koncertom u Domu sindikata, nazvanom „Nada Beogradu“, 1995. godine zaokružila je svoju karijeru. Možda i nije planirala da to bude poslednja stanica njenog muzičkog putovanja, ali u godinama koje su usledile nije bilo prilike da dâ glasa od sebe. Tek je na festivalu "Nišvil“ 2007. god, kao laureatkinja nagrade za životno delo, ponovo stala pred publiku i foto-objektive. Njen Mr. Paganini je tada poslednji put poručio: „My dear friends, I have given my all… I'm sorry, it's all over now.”
Posle svega, ostalo je lepo, duboko urezano sećanje na jedinu pravu džez pevačicu iz SFRJ, kako je to jednom rekla Gabi Novak. Ostao je odjek jednog glasa koji je očaravao i inspirisao, a u kom je Enriko Josif prepoznao oplemenjenu silovitost, dejstveno drevnu. Ostala je i obaveza da, po savetu Ivana Švagera, notiramo da je njen talenat bio ogroman. A povrh svega, ostala je muzika.
Nada Knežević je bila – i tek će biti – ikona zlatnog doba naše muzičke istorije, simbol vokalne moći koja probija teritorijalne granice i umetnica o kojoj su se još za života ispredale legende. Ona je poglavlje našeg muzičkog obrazovanja i stranica opšte kulture. Ko god je čitao lekciju o njoj, zasigurno i dalje pamti te redove, a ako neko to još nije učinio, trebalo bi, lepote radi, da što pre otkrije njenu pesmu, njenu toplinu i njenu snagu.
Mladen Marković
.png)
.png)
.png)