Posle neuspeha koji je šesnaestogodišnja Nada doživela na audiciji Radio Beograda, bila je prinuđena da se obrati za pomoć Zdenki Zikovoj. Časove solo pevanja finansirala je honorarima sa igranki u "Božidarcu" i uskoro je njen alt bio impostiran baš po ukusu radijskih muzičkih urednika.
Svesno ili nesvesno, na početku je podražavala Lolu Novaković, dramski sopran i nesvršenu studentkinju solo-pevanja, koja je nakon muzičkog sajma u Lajpcigu (1957) stekla status zvezde u Radio Beogradu i, sledstveno, postala primer za ugled. Međutim, impostacija je učinila da se boja Nadinog glasa u visokim tonovima menja na čudan, skoro neprirodan način. To je zabeleženo na mnogim studijskim snimcima, tačnije: gde god je bilo potrebno napraviti "skok" u viši registar. Primera radi, poslednji, najviši ton "Ciganske noći" otpevan je u tom maniru.
Do sredine šezdesetih je vrlo oprezno i dozirano demonstrirala individualnost, premda je - sledeći Elu Ficdžerald - uvela sket u domaću zabavnu muziku. Oslobađanje džez pevačice u njoj počelo je na festivalu Zagreb 62, kada je improvizacijama zadivila sve prisutne, uključujući Miljenka Prohasku i sve članove njegovog orkestra. Pa ipak, sa starom tehnikom je raskrstila tek u inostranstvu, kroz sistematsku internalizaciju audio-zapisa Sare Von, Karmen Mekrej, Nensi Vilson i drugih američkih ikona džeza.
Nada Knežević s početka šezdesetih i Nada Knežević s kraja te decenije dve su potpuno različite muzičke ličnosti. Trendovi u svetskoj, a sam tim i domaćoj zabavnoj muzici, ubrzano su se menjali i malo koji pevač starog kova je uspeo da se preorijentiše na bit i soul. U stvari, ne postoji izvođač iz tog doba koji je prešao put sličan Nadinom. Diskutabilno je da li ih je ikada bilo. I dok su njene nekada popularne kolege gubile trku sa modernim vremenima, pomak koji je ona napravila bio je takav i toliki da je u YU-sedamdesete umarširala kao vokal bez konkurencije.
Za slušanje:
Нема коментара:
Постави коментар