HARMONIKAŠNada Knežević priča o prvoj ljubavi:
"Jedno ime kao da je moja sudbina. Vezano je za moju prvu ljubav, a kasnije i za najveću u mom životu. Ipak mi dozvolite da ga ne otkrijem...
Svakog dana išla sam sa Bulevara revolucije u školu kod „Đerma“. Iz jedne omanje kuće sa baštom čula se harmonika. Neko je uporno svirao, a ja sam u prolazu osluškivala, sa neobičnom čežnjom... Želela sam da sviram neki instrument, a naročito sam volela klavir. Ali, moji roditelji su imali više dece, a samo je tata radio.
Jednog dana, u proleće, jedna od mojih drugarica mi se poveri da se zaljubila u dečaka iz moje ulice. Bio je lep, zelenkastoplavih očiju, rasejanog pogleda, kao udubljen u neki svoj svet. Upoznali smo se na njegovom rođendanu. Svirao je na harmonici da nas zabavi. Znači, to je ON vežbao dok sam prolazila ulicom!
Igrali smo. Pričalo se o školi. U početku nisam primetila da se nad Beogradom nadvila oluja i nevreme. Kiša je počela da pljušti, u sobi je bilo gotovo mračno. Neprekidno je sevalo i grmelo, kao da je bombardovanje. Prestali smo da igramo. Drhtala sam od straha. Muzika je za trenutak prestala, a onda je naš slavljenik zasvirao neku francusku šansonu. Čula sam samo muziku koja je pobedila strah. Gledale su me zeleno – plave oči koje su osvajale...
To je trajalo sve do leta. Onda me je posao prerano odvukao od detinjstva i njega."
(TV Novosti, 1968.)
Нема коментара:
Постави коментар