NADA danas

Svoj put ne pišemo sami

Nada Knežević danas, snimio: Zoran Jovanović

Večernje novosti,
24. avgust 2014.
piše: Milena Marković

Kraljica jugoslovenskog i evropskog džeza, posle višedecenijskog ćutanja, govori za „Novosti“. Povukla se sa vrha svetske džez scene i posvetila blizancima Igoru i Staši: Ne žalim, ne kajem se

Kada prođu godine i slegnu se decenije ljudskog trajanja i umetničkog stvaranja, tada se svode računi: kakav si bio i kakav si danas. Šta je iza tebe ostalo? I, šta će, od toga što je ostalo, nekome biti od koristi. Tako se meri vrednost. Moja. Tvoja. Svačija...

Ponavljamo ove reči Nade Knežević dok, u predvečerje ovog vikenda, brojimo stepenike slave jugoslovenske i evropske kraljice džeza. Nekadašnje i dosad neprevaziđene. Našeg džeza koji je ova žena uzdigla na pijedestal istinskih muzičkih vrednosti.

Nije lako! Biografija za čitav roman, ne može da stane u jedan novinski tekst. Kao ni ispovest, posle decenija ćutanja u medijima, koja je vredna - barem serijala. Ali, o tom potom.

Stepenice vode do Banovog brda u Beogradu. Ovde, u potpunoj javi, u miru „Čukaričkog sna“ danas je istinski život Nade Knežević. Žene koja je zakoračila putem svetske slave džeza. A vratila se da bi njena deca, blizanci Staša i Igor, imali detinjstvo.

- Ne žalim. Ne kajem se. Ako me pitate da li bih istim putem krenula? Da, krenula bih - kaže nam. - Moj put, kao i put svih nas, ne pišemo sami. Neko ih je, davno pre nas, ispisao.

Nije nam bila namera da lajtmotiv ove priče bude „korak u svetsku slavu, a tri nazad za porodicu“. Nada Knežević, za koju su se otimali najpoznatiji menadžeri sveta sedamdesetih i osamdesetih godina, samo je povukla nit dosad potpuno nepoznate priče. Priče o velikom umetniku koga je nadvisio poziv (ona kaže priziv) majke.

Nada sa Stašom i Igorom

- Nijedno dete na svetu niko ne pita: da li želiš da se rodiš? A kad je već rođeno, meni je sudbina blagodarila dva sina odjednom. I to na Preobraženje, pre 45 godina, kazala sam: Nado, tebi je sada mesto kraj tvoje dece. Kraj šporeta i sudopere - slušamo priču dive neponovljivog glasa i neodoljivog stasa, sačuvanog uprkos godinama kojima se, valjda, može da odupre jedino lepota duše.

Iz ugla umetničke scene iz vremena Nade Knežević, koja očigledno još nema naslednika, a dostupne svakom ko ume da koristi internet, iza njenog imena je „briljantna karijera bez mrlje, glas za kojim i danas čezne publika“... Osvajač je prvih nagrada na džez festivalima... Ona je pesma koja nas je spajala od Skandinavije, preko Nemačke do Istanbula. Ona je žena izuzetne lepote čiji je glas dopro čak do Ujedinjenih nacija, gde je predstavljala bivšu, veliku Jugoslaviju. Novine su pisale: ko da zaboravi taj nastup: „Seti se naše ljubavi“. Svetski magazini su pisali o njoj. Otimali su se novinari: ko će pre do Nade. Njene koncerte su prenosile svetske radio-stanice...

A ona je, ipak, odabrala drugi put.

Suočavamo, danas na Banovom brdu u Beogradu, Nadu Knežević sa svim ovim navodima iz njene bogate biografije. Na momente, iza naočara, tek zaiskri interesovanje. A, kao da to nije.

- To je sve tačno - kaže skromno - ali je sve to manje važno od onoga što ja stalno ponavljam: ništa si, ako iza tebe ne ostane - čovek si.

Nada Knežević radije govori o jednom koncertu u Beogradu. Jednom od njenih poslednjih, mada se nada da će ih biti još. Okupila je, tada, sve mlade džezere. Koncert je naslovljen „Nada i sve njene nade“. Umesto planiranih sat i po, trajao je - tri sata duže. Koncert je prenosila državna televizija.

Nada Knežević se seća:

- Mića Orlović, bog da mu dušu prosti, reče mi tada: „Nado, publika je tebe željna, a ti dovela ove mlade da se pokažu“. Odgovorila sam mu: „Znam, Mićo, a znaš li ti koliko košta minutaža na državnoj televiziji? Kada bi za ove mlade ljude iko čuo? Ovo je prava prilika. Iza nas mora neko da bude primećen i upamćen. Prilika je da mu pružimo šansu. Pa, ta naša deca su vredna pažnje“.

Tako se Nada borila za svoje nove nade. Ne kaže da je posustala. Čeka prvu i pravu priliku. Kao pedagog. Kao žena koja je zadužila našu muzičku scenu. Koju još pamte u svetu u kome se sve više vraćaju džezu.

Ona se, ipak, najrađe vraća putu koji je odabrala. Svojim sinovima. I oni su njena nada. Jesu li opravdali put slavne majke?

- Jesu. Dobri su ljudi.

UMETNICI 

 

Bisera Veletanlić i Nada Knežević

- Za mene je uvek bila velika tuga to što se kod nas ljudi ne dele na dobre, kvalitetne umetnike i one druge. Po meni, ne postoje stari pevači koje treba odbaciti jer im je, na primer, telo ostarilo. Nekada se znalo ko je ko i koliko vredi. Danas je obrnuto. I nadam se, ipak, da će doći to vreme... da ću ga doživeti, da se vrate prave vrednosti. U kulturi, kao i u celom društvu. Ako do toga ne dođe... ne smem da razmišljam o posledicama.

NIKOM NIJEDNA RUŽNA REČ

Sa mnogim stenama sudarala se, idući kroz život, Nada Knežević. Život ju je boleo. Ali, ni pre, kao ni danas dok govori za naš list, ona nikog ne imenuje. Nikom nijednu ružnu reč ne želi da uputi. Nikog da prozove. Mi je pitamo zašto je ćutala sve protekle decenije.

- Šta bih i kazala, kada su bubnjevi nekih drugih vrednosti bili jači - odgovara. - Kada zaćute, kada nastane tišina, spustiću reč tada, tako da zvoni.

VAZDA IZVAN KLANOVA  

- Malo je državnika pred kojima nisam nastupala - seća se Nada Knežević. - Bile su to prilike kada su posećivali onu, veliku Jugoslaviju, ali i kada smo negde odlazili u posete. Ali, moj problem, mada sada mislim da i nije bio neki problem, jeste što nisam bila ni u jednom klanu. Jednostavno, uvek sam bila svoja. Samo svoja.