X Newport (1980)

- Meni je ovo treći put da se pojavljujem na beogradskom Newportu, kaže Nada Knežević. - Prvi moj nastup je bio sa beogradskim Big Bandom, prošle godine sam nastupila sa zagrebačkim Big Bandom kojim je dirigovao Miljenko Prohaska, a ove godine sa svojim starim saradnicima, triom Saše Radojčića.

- Kakav je program?

- Ja sam se opredelila za balade ("The Nearness of You", "Lover Man") i za swing ("Won't You Come Home Bill Bailey", "Mr. Paganini"). Malo sam skučena, nemam puno prostora i vremena zbog toga što druge grupe imaju mnogo obimniji program... tako da smo mi morali da idemo na veoma, veoma kratak program. Kratak i jasan. 

- Kakvi su vam planovi, Nado, posle festivala? Ploče, koncerti, gostovanja?

- Bila bih veoma sretna kada bi jugoslovenski kompozitori, oni koje ja veoma cenim za mene napisali muziku, i kada bih uspela da napravim jedan fini album. Tu su: Bora Roković, Predrag Ivanović, Zvonimir Skerl, Jože Privšek. Međutim, oni uglavnom pišu instrumentalni džez, i ja bih zaista bila veoma, veoma sretna kada bi mogli, tačnije, kada bi hteli da za mene napišu vokalni džez, da izdam jednu ploču jugoslovenskih kompozitora i jugoslovenskog džeza.

- Prošle godine sam bila na velikim mukama zbog toga što su Miljenko Prihaska, koji je posle teške bolesti prvi put nastupao, i kompletan orkestar stigli veoma kasno, i za mene uopšte nije bilo vremena za probu. Veče sam delila sa Čikom Korijom i Garijem Bartonom, morate priznati da je to velika odgovornost, i nastupala bez ijedne probe. Međutim, sjajno je ispalo jer su se moje divne kolege maksimalno trudile da to bude onako kako su mediji zabeležili: fino.

Pevam da bih nervirala one koji nemaju sluha

Indiskretni BAZAR
04. januar 1969.

Razgovor sa Nadom Knežević
Razgovor vodio M. Blečić

Kažu da bolje pevate nego što se oblačite?
- Još nije pronađena takva toaleta koja bi mogla konkurisati mom glasu!
Narod kaže: ko peva - zlo ne misli. A vi?
- Zar se to ne vidi po meni?
Kako ste propevali?
- U kupatilu mojih roditelja.
Zašto ste propevali?
- Da bih nervirala one koji nemaju sluha.
Jeste li pri dobrom glasu?
- Oduvek sam vodila računa o svom dobrom glasu.
Da li ste ikad zažalili što ste pevač, a ne nešto drugo?
- Ja sam pevač i ništa drugo.
Čiji biste glas pozajmili?
- Nema potrebe da pozajmljujem, više volim da poklanjam.
A da li pozajmljujete nešto drugo?
- Pozajmljujem, i to vrlo često, ali mi obično ne vraćaju.
Jeste li nekada nekome zavideli?
- Jesam, svojim prijateljima zato što mogu da se druže s Nadom Knežević, a ja ne mogu.

Duet, ljubav i tatar- biftek

Jeste li sujetni?
- Ne, ja sam filatelista.
S kim biste najradije pevali u duetu?
- Sa Rejem Čarlsom. Sa braćom Bajić ne mogu jer bi to onda bio trio.
A s kim biste najradije ćutali u duetu?
- Lako bih pronašla osobu sa kojom bih ćutala kad bih mogla naći temu o kojoj se može ćutati.
Izbegavate li broj 13?
- To su me već 13 puta pitali.
Volite li Bramsa?
- Da, zato što je imao istančan ukus. Sigurno bi i on mene obožavao da je živ.
A tatar-biftek?
- Da, ali samo kad bi servirao mlad i lep Tatarin.
Verujete li u ljubav?
- Svakako, a naročito u ljubav na 28. pogled.
Jeste li u Partiji?
- Ja sam za mnoge dobra partija.
Da li ste nekada bili u opasnosti?
- Jesam, letos na "Pesmi leta". Zamislite, zamalo da se zaljubim....
Šta vam smeta kod muškaraca?
- Žene.
Umete li da crvenite?
- Trudim se...

Veliko, plavo i puno viskija

Čega se plašite?
- Plašim se da se jednoga dana neću ničega plašiti.
Kako ste saznali da ste postali popularni?
- Preko telefona.
Postoji li ličnost čije biste vrline pozajmili?
- Postoje ličnosti, ali ne postoje vrline. Prave vrline obično nisu u pravim ličnostima.
Čuo sam da se poslednjih dana ne odvajate od svog Sonija. Ko je on?
- Dobro ste čuli. On je i preko noći u mojim mislima. To je, znate, moj magnetofon.
Čemu ste se ovih dana nasmejali?
- Vicu o jednom Škotlanđaninu koji dolazeći u bar kaže: "Molim vas, dajte mi nešto veliko, plavo i puno viskija!" "Izvolite", reče barmen, pokazujući mu ložu u kojoj sedi jedna krupna Šveđanka.

NADA danas

Svoj put ne pišemo sami

Nada Knežević danas, snimio: Zoran Jovanović

Večernje novosti,
24. avgust 2014.
piše: Milena Marković

Kraljica jugoslovenskog i evropskog džeza, posle višedecenijskog ćutanja, govori za „Novosti“. Povukla se sa vrha svetske džez scene i posvetila blizancima Igoru i Staši: Ne žalim, ne kajem se

Kada prođu godine i slegnu se decenije ljudskog trajanja i umetničkog stvaranja, tada se svode računi: kakav si bio i kakav si danas. Šta je iza tebe ostalo? I, šta će, od toga što je ostalo, nekome biti od koristi. Tako se meri vrednost. Moja. Tvoja. Svačija...

Ponavljamo ove reči Nade Knežević dok, u predvečerje ovog vikenda, brojimo stepenike slave jugoslovenske i evropske kraljice džeza. Nekadašnje i dosad neprevaziđene. Našeg džeza koji je ova žena uzdigla na pijedestal istinskih muzičkih vrednosti.

Nije lako! Biografija za čitav roman, ne može da stane u jedan novinski tekst. Kao ni ispovest, posle decenija ćutanja u medijima, koja je vredna - barem serijala. Ali, o tom potom.

Stepenice vode do Banovog brda u Beogradu. Ovde, u potpunoj javi, u miru „Čukaričkog sna“ danas je istinski život Nade Knežević. Žene koja je zakoračila putem svetske slave džeza. A vratila se da bi njena deca, blizanci Staša i Igor, imali detinjstvo.

- Ne žalim. Ne kajem se. Ako me pitate da li bih istim putem krenula? Da, krenula bih - kaže nam. - Moj put, kao i put svih nas, ne pišemo sami. Neko ih je, davno pre nas, ispisao.

Nije nam bila namera da lajtmotiv ove priče bude „korak u svetsku slavu, a tri nazad za porodicu“. Nada Knežević, za koju su se otimali najpoznatiji menadžeri sveta sedamdesetih i osamdesetih godina, samo je povukla nit dosad potpuno nepoznate priče. Priče o velikom umetniku koga je nadvisio poziv (ona kaže priziv) majke.

Nada sa Stašom i Igorom

- Nijedno dete na svetu niko ne pita: da li želiš da se rodiš? A kad je već rođeno, meni je sudbina blagodarila dva sina odjednom. I to na Preobraženje, pre 45 godina, kazala sam: Nado, tebi je sada mesto kraj tvoje dece. Kraj šporeta i sudopere - slušamo priču dive neponovljivog glasa i neodoljivog stasa, sačuvanog uprkos godinama kojima se, valjda, može da odupre jedino lepota duše.

Iz ugla umetničke scene iz vremena Nade Knežević, koja očigledno još nema naslednika, a dostupne svakom ko ume da koristi internet, iza njenog imena je „briljantna karijera bez mrlje, glas za kojim i danas čezne publika“... Osvajač je prvih nagrada na džez festivalima... Ona je pesma koja nas je spajala od Skandinavije, preko Nemačke do Istanbula. Ona je žena izuzetne lepote čiji je glas dopro čak do Ujedinjenih nacija, gde je predstavljala bivšu, veliku Jugoslaviju. Novine su pisale: ko da zaboravi taj nastup: „Seti se naše ljubavi“. Svetski magazini su pisali o njoj. Otimali su se novinari: ko će pre do Nade. Njene koncerte su prenosile svetske radio-stanice...

A ona je, ipak, odabrala drugi put.

Suočavamo, danas na Banovom brdu u Beogradu, Nadu Knežević sa svim ovim navodima iz njene bogate biografije. Na momente, iza naočara, tek zaiskri interesovanje. A, kao da to nije.

- To je sve tačno - kaže skromno - ali je sve to manje važno od onoga što ja stalno ponavljam: ništa si, ako iza tebe ne ostane - čovek si.

Nada Knežević radije govori o jednom koncertu u Beogradu. Jednom od njenih poslednjih, mada se nada da će ih biti još. Okupila je, tada, sve mlade džezere. Koncert je naslovljen „Nada i sve njene nade“. Umesto planiranih sat i po, trajao je - tri sata duže. Koncert je prenosila državna televizija.

Nada Knežević se seća:

- Mića Orlović, bog da mu dušu prosti, reče mi tada: „Nado, publika je tebe željna, a ti dovela ove mlade da se pokažu“. Odgovorila sam mu: „Znam, Mićo, a znaš li ti koliko košta minutaža na državnoj televiziji? Kada bi za ove mlade ljude iko čuo? Ovo je prava prilika. Iza nas mora neko da bude primećen i upamćen. Prilika je da mu pružimo šansu. Pa, ta naša deca su vredna pažnje“.

Tako se Nada borila za svoje nove nade. Ne kaže da je posustala. Čeka prvu i pravu priliku. Kao pedagog. Kao žena koja je zadužila našu muzičku scenu. Koju još pamte u svetu u kome se sve više vraćaju džezu.

Ona se, ipak, najrađe vraća putu koji je odabrala. Svojim sinovima. I oni su njena nada. Jesu li opravdali put slavne majke?

- Jesu. Dobri su ljudi.

UMETNICI 

 

Bisera Veletanlić i Nada Knežević

- Za mene je uvek bila velika tuga to što se kod nas ljudi ne dele na dobre, kvalitetne umetnike i one druge. Po meni, ne postoje stari pevači koje treba odbaciti jer im je, na primer, telo ostarilo. Nekada se znalo ko je ko i koliko vredi. Danas je obrnuto. I nadam se, ipak, da će doći to vreme... da ću ga doživeti, da se vrate prave vrednosti. U kulturi, kao i u celom društvu. Ako do toga ne dođe... ne smem da razmišljam o posledicama.

NIKOM NIJEDNA RUŽNA REČ

Sa mnogim stenama sudarala se, idući kroz život, Nada Knežević. Život ju je boleo. Ali, ni pre, kao ni danas dok govori za naš list, ona nikog ne imenuje. Nikom nijednu ružnu reč ne želi da uputi. Nikog da prozove. Mi je pitamo zašto je ćutala sve protekle decenije.

- Šta bih i kazala, kada su bubnjevi nekih drugih vrednosti bili jači - odgovara. - Kada zaćute, kada nastane tišina, spustiću reč tada, tako da zvoni.

VAZDA IZVAN KLANOVA  

- Malo je državnika pred kojima nisam nastupala - seća se Nada Knežević. - Bile su to prilike kada su posećivali onu, veliku Jugoslaviju, ali i kada smo negde odlazili u posete. Ali, moj problem, mada sada mislim da i nije bio neki problem, jeste što nisam bila ni u jednom klanu. Jednostavno, uvek sam bila svoja. Samo svoja.

FOTO POSETA

Džuboks 39,

april 1969.

piše: Dragan Timotijević

Nada Knežević kaže da je i njen privatni život sazdan od muzike i ploča, i da je van toga malo šta istinski privlači. Ipak, virtuozna pevačica je morala da otkrije još jednu svoju slabost: lutke i životinje od pliša. Foto-poseta Nadi Knežević napravljena je neposredno pred njen odlazak u Sovjetski Savez, gde zajedno sa ansamblom 7 mladih postiže zapažene uspehe.

"Želite da me posetite privatno?!", začudila se Nada. "Ali, i moje privatno je toliko vezano za muziku, da ne znam čime bih to mogla da zadovoljim vašu radoznalost".

Nadin ljubimac - veliki žuti pas od pliša koji zasad još nema ime. U Nadinom stanu ima još mnogo takvih ukrasa. Priznajemo da deluju očaravajuće!

Ljubazna domaćica je prilegla samo za trenutak, dok je aparat našeg foto-reportera škljocnuo. Za tren je ponovo bila na nogama, rešena da nam otkrije čime se bavi u retkim trenucima koje provodi u svom domu.

Ovo je najčešći prizor Nade Knežević u kući. Na najsavremenijim stereo uređajima ona sluša uglavnom crne pevače.

"Čaše mora da su tu negde, iako priznajem da kao domaćica nisam mnogo vešta", pokušala je da se opravda Nada. Kasnije, kada su čaše bile pune, a kafa skuvana, ponovo je počela da priča o svojoj muzici i tako nas definitivno uverila da je ta muzika njen jedini pravi svet.

KORAK BLIŽE VELIKOM DŽEZU

 DŽUBOKS magazin br. 22,

februar 1968.

piše: V. Marjanović

U ovogodišnjem velikom referendumu našeg lista, Nada Knežević se plasirala na sedmo mesto. Većina onih koji su glasali za nju stavljali su u svojim pismima napomenu: „Nada je u velikom stilu otpevala „Reach out, I'll be there“ i zato zaslužuje visok plasman u ekipi onih koji su tokom 1967. za pop muziku značili najviše.“ S obzirom na to da je ova pevačica u ne manje velikom stilu otpevala i poznati hit „Black is black“ i da bolje od mnogih može da otpeva još mnogo, mnogo popularnih (i teških) hitova, bilo je normalno što smo je upitali zašto to ne čini. 

        – I ja sama bih to želela – rekla je Nada Knežević. – Međutim, vi ne možete ni da zamisite na koliko problema nailazi pevač koji u našim uslovima rada želi da ide napred, da neprestano obnavlja svoj repertoar, da ga dopunjuje novim kompozicijama, da na neki način, ako ne dostigne, ono bar smanji razdaljinu između muzičkih ostvarenja i novina u nekim drugim zemljama i kod nas. Ja časove i časove provodim slušajući divnu muziku, tzv. američku komercijalu. Uživam u kompozicijama Otisa Redinga, Sare Von, Dion Vorvik, Vilsona Piketa, i osećam u sebi veliku želju da ih i sama jednog dana zapevam, ali KAKO? Gde da nađem orkestar koji će me pratiti, koji će bar donekle dočarati to bogatstvo zvukova i ritmova? Ta nemogućnost da nađe odgovarajući prateći orkestar praktično sprečava pevača u svim njegovim nastojanjima. Ja nemam svoj orkestar i stoga sam prinuđena da pevam samo one stvari koje uvežbam s orkestrom koji će me u pojedinim prilikama pratiti.

Zar se na taj način ne stvara monotonija u vašem repertoaru? Publika stiče utisak da pevate uvek iste stvari, da ne radite na uvežbavanju novih kompozicija.

-          – Znam da je pred publikom pevač jedini krivac. Publika se nikada neće upitati da li je orkestar na pozornici u stanju da isprati neku novu stvar, da li može da odsvira šest umesto dogovorene četiri kompozicije.

Postoji li izlaz?

-          – Sve moje nade vezane su za povratak Saše Radojčića. S njim sam oduvek najbolje sarađivala, i mislim da se, da tako kažem, mojih pet minuta doći tek kad mi se ponovo pruži prilika da zapevam sa njegovim orkestrom. Tada ću moći da razmišljam o renesansi svog repertoara, o iznenađenjima za publiku, o solističkom koncertu. Sve do tog trenutka, više volim i da ne pevam, nego da se poigravam onim što sam stekla sa mnogo napora i odricanja. Današnja publika je muzički mnogo kritičnija. Pri tome posebno mislim na jedan deo publike koji prati zbivanja u svetu, koji se razvija zajedno sa samom muzikom i koji neće da sluša plagijate, pozajmice i šlagere čija se popularnost oslanja na meksikanski i grčki melos, i čiji tekstovi računaju na naše „slovenske duše“ i njihovu sentimentalnost. Koji su šlageri kod nas najtraženiji? Oni u kojima se pominje piće, majka, otac, rastanak, svadba, oči u raznim bojama... Taj jedan deo publike zaslužuje posebnu pažnju, i zahvaljujući njemu postoje izgledi da se i ukus tzv. široke publike popne za jedan stepenik više.

Kako objašnjavate činjenicu da danas najviše tezgi i ponuda za gostovanja ima jedan orkestar za čijeg se vođu priča da ni gitaru ne zna da naštimuje, već to radi njegov harmonikaš?

-          – Nažalost, priča je apsolutno istinita. U stvari, to je tužna priča. Tužna za publiku, tužna za naše pevače. Mogu da kažem da mi danas imamo izvrsnu garnituru pevača i da je neoprostivo što svi oni zajedno nemaju mogućnosti da pokažu svoj maksimum. Pomenuti orkestar je trenutno toliko tražen, naročito u unutrašnjosti, da bi mogao imati svake večeri po dva „koncerta“, i pri tome zabeležiti najveći broj posetilaca. Ta slava, nažalost, nije utemeljena na kvalitetu, već na činjenici da sa njima putuje grupa naših najeminentnijih komičara, uključujući i svemoćnog Čkalju, i da već pri samom pomenu njegovog imena organizatori zadovoljno trljaju ruke.

Šta je svojevremeno uticalo na vašu odluku da iščeznete sa naše muzičke scene i odete u Zapadnu Nemačku? O tome se dosta pričalo.

-          – Za to postoje dva veoma jaka razloga. U jednom trenutku mi je postalo savršeno jasno da ću u Jugoslaviji propasti kao pevač. Moja karijera je došla do jedne određene tačke i nije bilo nikakvih uslova da dođe do nekog vidnog napretka. Više od svega sam želela da radim i da se usavršavam. Bila mi je nepodnošljiva pomisao da ću, bez obzira na sva moja nastojanja i napore, ostati na istoj tački. To je kao da vas neko osudi na večnu stagnaciju. Otputovala sam u Zapadnu Nemačku i dobila angažman u jednom velikim američkom klubu. Pevala sam sat i po svake večeri isključivo za američku publiku koja tu dolazi. Svake nedelje sam morala da uvežbavam novi repertoar. U klubu se nalazio muzički automat u koji je svake nedelje stizalo nekoliko novih ploča. Sve te ploče trebalo je odmah uvežbati, jer su gosti imali pravo da zahtevaju od pevača da im uživo otpeva novoprispeli hit. Bio je to naporan rad, ali isplatilo se. Naučila sam jezik, naučila kako se radi, stekla rutinu. Posle Nemačke, provela sam izvesno vreme u Skandinavskim zemljama. Ista priča. Svi su me osudili što sam otišla, a danas to svi rade. Umesto u Nemačku ili Skandinaviju odlaze u SSSR. Ipak, više nikome to ne smeta.

Hoćete li i vi ponovo otići?

-          – Verovatno, zajedno sa orkestrom Saše Radojčića, provešću tamo dva letnja meseca. To još nije potvrđeno.

Kako gledate na bit-muziku i njene protagoniste?

-          – Bit je došao kao spas. U bitu vidim jedan korak bliže velikom džezu. U svakom slučaju, ja na bit gledam kao na progres u muzici. Dovoljno je samo pratiti razvoj neprevaziđenih, genijalnih i čarobnih Bitlsa, pa shvatiti koliko je sve to novo i veliko, koliko tu ima neistraženih i dragocenih zvukova. Mislim da Bitlsi znače poglavlje za sebe u istoriji muzike, i da im pripadaju sve počasti inovatora i učitelja.

-           

Nada Knežević, zaljubljena u svoj posao, u džez i u Bitlse, snima ovih dana nekoliko TV emisija. Između ostalog, Sava Mrmak režira nekoliko TV storija o razvoju džeza, i u svakoj od njih pojaviće se i Nada. Osim toga, ona priprema i novu ploču za RTB. Glavna melodija će biti „You can have him“, a za ostale se još nije odlučila. Na osnovu onoga što smo dosad čuli i na osnovu Nadinih velikih (i ni u kom slučaju dovoljno iskorišćenih) vokalnih mogućnosti, biće to dobra ploča. Posle izvrsnog „Biću tamo“, bilo bi nedozvoljeno napraviti nešto loše.

KРУГОЗОР №5 / 1965

Kругозор, sovjetski časopis sa zvučnim stranicama tj. flexi diskovima (u izdanju diskografske kuće Mелодия) je maja 1965. , u svom petom broju, na devetoj foliji (od 12) predstavio i Nadu Knežević, šestominutnim kolažem njenih hitova i kratkim intervjuom bez fotografije. Malo koji jugoslovenski izvođač iz tog vremena je imao čast da se nađe u tom magazinu, u društvu najpopularnijih ruskih umetnika, ali je Nada to očigledno zaslužila svojim uspešnim nastupima na višemesečnim turnejama po SSSR – u .

Ovde možete pročitati preveden tekst, ali i original (klikom na drugu sliku), a muzika sa flexi singla će uskoro biti predstavljena na blogu.

Odjek zemlje

„Ne razumem ljude kojima muzika ništa ne znači.
Taj veličanstveni svet je radost...”

Nada Knežević o sebi kaže:

„Otac je želeo da nastavim porodičnu tradiciju i postanem lekar. Međutim, došli su studentski koncerti, nastupi na radiju i televiziji, turneje...

Čime se bavim u slobodno vreme? Slušam Baha, Šopena...

Hobi mi je duborez.

Volim naše planine, ravnice, more...Tamo se odmorim i sa novom snagom idem nazad na probe.“

Pesme Nade Knežević su odjek zavičaja.
Na festivalu u Opatiji je osvojila nagradu „Zlatni mikrofon“. (?)
Slušaćete: „Daleko“, „Ciganska noć“ i „Fatima“.

A. Plevako, dopisnik iz Beograda

Visoko za sva vremena

Prva dama jugoslovenskog džeza, Nada Knežević nedavnim koncertom najavila je svoj povratak na muzičku scenu*. Njene pesme smo zavoleli u vremenu kada su se snimale singlice (davno je to bilo), i tako je ostalo. Jer, nažalost, ne postoji nijedna LP ploča proslavljene pevačice**, koja je dizala publiku na noge po mnogim gradovima Evrope, Sovjetskog Saveza, sve do Njujorka i „Albert Fišer Hola“.

„Davno, gotovo pre dvadeset godina, PGP RTS je objavio moju ploču sa hitovima, a da me ni telefonom nisu pozvali i obavestili o tome. Nikada nisam pristala da vidim tu ploču i ne priznajem je. Verujem da ćemo sada PGP RTS i ja uspeti da za publiku napravimo ploču koja će i njima i meni biti zadovoljstvo.“, kaže Nada Knežević, koju je na koncertu publika pozdravila ovacijama. Kako saznajemo – za saradnju sa prvom damom jugoslovenskog džeza zainteresovana je i jedna od najvećih svetskih produkcijskih kuća ITN.

* Članak je objavljen posle koncerta „Nada Beogradu“ 1995.
* *Postoji, kao što znamo. To je LP „Ciganska noć“.

***

Godina 1957. presudna je u njenoj karijeri – uspeh na audiciji u Udruženju džez muzičara i neočekivano – ponuda za prvi sledeći koncert na Kolarcu. Ogroman uspeh na tom koncertu i – za ono vreme prilično neuobičajeno – fotografija u novinama sa natpisom „Brz uspeh mlade džez pevačice“. (...)

Pred generacijski šarolikom publikom od dece predškolskog uzrasta do ljubitelja džeza koji su u trećem dobu, Nada je nastupila na sceni Doma sindikata, uz džez orkestar RTB - a i dirigenta Zvonimira Skerla. (...)

Svoje odsustvo sa scene Nada Knežević objašnjava: „Istina, nije me bilo punih 25 godina na muzičkoj sceni. Imala sam razloga za tu pauzu – na meni je bila sveta dužnost i ogromna odgovornost – podizala sam svoja dva sina i bila im i otac i majka. Sada, kada su oni odrasli, osećam potrebu da se vratim muzici.”

Više od 600 telegrama čestitki stiglo je na dan koncerta Nadi Knežević. U publici je bilo mnogo njenih kolega pevača, brojnih poznatih ličnosti iz kulturnog i javnog života Beograda. Svima se učinilo da je koncert trajao prekratko, a zbog mnogobrojnih gostiju – Nada Knežević se odrekla bloka svojih najvećih hitova.

„Presretna sam što je moj koncert održan upravo u vreme koje je proglašeno godinom kulture“, kaže Nada Knežević. „Međutim, mislim da bi akcija „Lepše je sa kulturom“ morala da traje duže od 360 dana, jer se za mnogo više vremena mnogo toga dobrog i lošeg promovisalo putem medija, da bi se sada za kratko vreme napravio red.“

*** Priređivač je patio od „prerezanog članka“, ali u nameri da spoji nespojivo očigledno nije ni čitao to što piše. Tako je u prvom pasusu napravio nelogičan „skok“ iz 1958. u 1995. godinu, a onda je nešto što je Nada verovatno izjavila o svom sinu, učesniku koncerta, pripisano Zvonimiru Skerlu („Na njemu je bilo da te večeri opravda poverenje koje mu je dato. Srećna sam i što ga je publika tako lepo primila i dala mu podršku.“).

(iz CD booklet - a)

Velikani se vraćaju

Pod pokroviteljstvom Skupštine grada Beograda, u organizaciji PGP RTS – a, a pod generalnim sponzorstvom ICN „Galenika“, 15. marta u Domu sindikata u Beogradu biće održan solistički koncert Nade Knežević, kojim ova eminentna umetnica, legenda domaće zabavne i džez muzike, obeležava izuzetan jubilej – 35 godina karijere. Istini za volju – pomenuti koncert neće u potpunosti biti solistički. Priredba, na inicijativu glavne zvezde nazvana „Nada Beogradu“ okupiće mnoga poznata imena, ali i nekoliko mladih i perpektivnih izvođača.

„Koncert sam nazvala „Nada Beogradu“, jer nam je Nada u ovim vremenima preko potrebna“, rekla je juče na konferenciji za štampu renomirana pevačica. „Ovaj koncert je nada u bolje dane za domaću muzičku scenu, kojom trenutno dominira muzika koja se na arogantan način nameće publici. Ukoliko se neke stvari ne promene ove godine, neće biti dobro. Krajnje je vreme da naučimo da poštujemo prave vrednosti jer naša zemlja je poznata po raskošnosti umetničkih talenata”.

Potpresednik Skupštine grada Beograda, gospodin Milenko Kašanin, naglasio je da će koncert Nade Knežević biti samo početak šire akcije nazvane „Velikani se vraćaju“. „Mislim da je ova akcija pokrenuta u pravo vreme s obzirom na to da je 1995. godina proglašena godinom kulture“, rekao je Kašanin. „Neopravdano smo zapustili neke ljude i zapostavili beogradsku školu zabavne muzike. Ovo treba da bude putokaz mlađim generacijama kako raditi i i na koga se ugledati. Skupština grada i ubuduće će zdušno pomagati velikim imenima naše muzike, kojima u poslednje vreme možda nije posvećena dužna pažnja”.

Koncertni repertoar će obuhvatiti potpuri stvaralaštva Nade Knežević, blok posvećen džezu i blok po želji domaćina nazvan „Nadine Nade“, u okviru koga će nastupiti nekoliko mladih pevača čija se imena drže u tajnosti. Zna se, međutim, da će u Domu Sindikata nastupiti i „Sedmorica mladih“, Boba Stefanović, pijanista Vladimir Vitas i ansambl „Mama Co Co“.

P. Vesović(mart 1995., Politika EKSPRES)

(Iz CD booklet - a)

Intervju povodom dobijanja nagrade za životno delo na "Nišvillu"

Avgust 2007.

Nada Knežević je govorila za "Novosti" i “Blic” posle dobijanja nagrade za životno delo 24. internacionalnog džez festivala "Nišville", koji je pokrenuo inicijativu da dobije nacionalnu penziju istaknutog umetnika. Tada je rekla:

- Za one koji me ne znaju, za one mlađe, koji su odrasli na lošoj folk-muzici, zovem se Nada Knežević. Počela sam da pevam sa nepunih 15 godina kod gospođe Zdenke Zikove. Usledile su najpoznatije beogradske igranke - a to je u moje vreme nešto značilo. Sa igranke su me odvukli u Udruženje džez muzičara, a odatle u Radio Beograd, gde 1957. godine snimam prve pesme. Jugoslovenska radio - difuzija odlučuje da me pošalje kao svog predstavnika na najsprestižnije evropsko takmičenje u Baden Badenu gde me prati džez orkestar Rola Hansa Mulera. Donosim zlato. Odveli me tada ljudi iz Radio Beograda u Beli dvor - ja sedim onako u soknicama, a na vratima Tito i Jovanka! Bila je to velika čast u ono doba…Tako sam počela. Dobar glas i danas imam, kao i uverenje da sam uvek bila na "dobrom glasu".

- Trebalo je jednom prilikom da sa Čikom Korijom nastupimo Miljenko Prohaska i ja, zajedno sa orkestrom Radio-televizije Zagreb. Iako sam na binu izašla bez prethodne probe, Čik Korija je nakon koncerta govorio: “Ko ovo peva, ko pravi ovaj lom?!” Pozvao me je tada da mu se pridružim kao stalna pevačica na njegovim nastupima…

- Malo mi je neprijatno kada danas slušam sve te pohvale. Želim da zadržim dostojanstvenost i otmenost jer sam karijeru napravila ne samo u bivšoj Jugoslaviji nego i na Zapadu, u Skandinaviji, Nemačkoj, ali i u Sovjetskom Savezu. Na mom koncertu sa Sedmoricom mladih u ‘Albert Fišer holu’ u Americi publika je skandirala na nogama. Tako nešto smo doživeli samo mi iz Jugoslavije...

- Zahvaljujući Miljenku Prodanoviću, muzičkom uredniku „Beograda 202“, koji je pronašao moje zaboravljene snimke sa “Newport Jazz Festival - a“ - došli smo na ideju da objavimo dva CD-a sa autentičnim lajv snimcima i snimcima iz Skandinavije - ‘Nada - Face of Jazz’ i CD sa popularnim hitovima i šlagerima. Kad sam čula tih dvadesetak snimaka bila sam zaista prijatno iznenađena njihovim kvalitetom. Inače sam veoma kritična prema sebi i nikad nisam zadovoljna onim što uradim jer uvek mislim da sam mogla bolje, ali ti snimci su zaista odlični. Sada smo u potrazi za sponzorima koji bi podržali objavljivanje, što nije lako. A nadam se da će i Ministarstvo kulture to podržati.

- Dok se “preko kolena“ nije prelomila odluka u misterioznim krugovima da moja pesma više nije važna - na ekrane su vrtoglavo dospele našminkane lutke bez sluha, a publika sa ukusom počela je da se bori za goli dinar. Za tu publiku sam poslednji put pevala 1995. godine na koncertu "Nada Beogradu", koji sam sama organizovala. Mediji su ocenili da je to bio najbolji koncert protekle decenije. Ne znam, za mene je to bio poslednji. Kada sam se popela na binu letnje pozornice u Tvrđavi da primim životno priznanje, sećanje je oživelo. Videla sam u publici koja nije moja da to polako postaje. Ponovo taj strašan aplauz, koji me je začarao da pola veka držim mikrofon i pevam. U Beograd sam se vratila srećna. Moj glas je ostao sačuvan. Hvala svima, sada kažem. To je bilo sve od Nade Knežević...