Intervju povodom dobijanja nagrade za životno delo na "Nišvillu"

Avgust 2007.

Nada Knežević je govorila za "Novosti" i “Blic” posle dobijanja nagrade za životno delo 24. internacionalnog džez festivala "Nišville", koji je pokrenuo inicijativu da dobije nacionalnu penziju istaknutog umetnika. Tada je rekla:

- Za one koji me ne znaju, za one mlađe, koji su odrasli na lošoj folk-muzici, zovem se Nada Knežević. Počela sam da pevam sa nepunih 15 godina kod gospođe Zdenke Zikove. Usledile su najpoznatije beogradske igranke - a to je u moje vreme nešto značilo. Sa igranke su me odvukli u Udruženje džez muzičara, a odatle u Radio Beograd, gde 1957. godine snimam prve pesme. Jugoslovenska radio - difuzija odlučuje da me pošalje kao svog predstavnika na najsprestižnije evropsko takmičenje u Baden Badenu gde me prati džez orkestar Rola Hansa Mulera. Donosim zlato. Odveli me tada ljudi iz Radio Beograda u Beli dvor - ja sedim onako u soknicama, a na vratima Tito i Jovanka! Bila je to velika čast u ono doba…Tako sam počela. Dobar glas i danas imam, kao i uverenje da sam uvek bila na "dobrom glasu".

- Trebalo je jednom prilikom da sa Čikom Korijom nastupimo Miljenko Prohaska i ja, zajedno sa orkestrom Radio-televizije Zagreb. Iako sam na binu izašla bez prethodne probe, Čik Korija je nakon koncerta govorio: “Ko ovo peva, ko pravi ovaj lom?!” Pozvao me je tada da mu se pridružim kao stalna pevačica na njegovim nastupima…

- Malo mi je neprijatno kada danas slušam sve te pohvale. Želim da zadržim dostojanstvenost i otmenost jer sam karijeru napravila ne samo u bivšoj Jugoslaviji nego i na Zapadu, u Skandinaviji, Nemačkoj, ali i u Sovjetskom Savezu. Na mom koncertu sa Sedmoricom mladih u ‘Albert Fišer holu’ u Americi publika je skandirala na nogama. Tako nešto smo doživeli samo mi iz Jugoslavije...

- Zahvaljujući Miljenku Prodanoviću, muzičkom uredniku „Beograda 202“, koji je pronašao moje zaboravljene snimke sa “Newport Jazz Festival - a“ - došli smo na ideju da objavimo dva CD-a sa autentičnim lajv snimcima i snimcima iz Skandinavije - ‘Nada - Face of Jazz’ i CD sa popularnim hitovima i šlagerima. Kad sam čula tih dvadesetak snimaka bila sam zaista prijatno iznenađena njihovim kvalitetom. Inače sam veoma kritična prema sebi i nikad nisam zadovoljna onim što uradim jer uvek mislim da sam mogla bolje, ali ti snimci su zaista odlični. Sada smo u potrazi za sponzorima koji bi podržali objavljivanje, što nije lako. A nadam se da će i Ministarstvo kulture to podržati.

- Dok se “preko kolena“ nije prelomila odluka u misterioznim krugovima da moja pesma više nije važna - na ekrane su vrtoglavo dospele našminkane lutke bez sluha, a publika sa ukusom počela je da se bori za goli dinar. Za tu publiku sam poslednji put pevala 1995. godine na koncertu "Nada Beogradu", koji sam sama organizovala. Mediji su ocenili da je to bio najbolji koncert protekle decenije. Ne znam, za mene je to bio poslednji. Kada sam se popela na binu letnje pozornice u Tvrđavi da primim životno priznanje, sećanje je oživelo. Videla sam u publici koja nije moja da to polako postaje. Ponovo taj strašan aplauz, koji me je začarao da pola veka držim mikrofon i pevam. U Beograd sam se vratila srećna. Moj glas je ostao sačuvan. Hvala svima, sada kažem. To je bilo sve od Nade Knežević...