Odlazak jedne Nade

Za našeg čoveka, odlazak jedne pevačice džez muzike nije vest vredna naročite pažnje. I sama reč „džez“ danas zvuči odveć anahrono da bi prosečan građanin ove zemlje zastao i zapitao se šta to pokojnu pevačicu čini tako značajnom da podatak o njenoj smrti bude tema dana?! Pa ipak, i među ljubiteljima i među neljubiteljima džeza ima mnogo njih koji su zastali i zaćutali – jer su izgubili Nadu Knežević.   

Danas, kada se poznatim pevačima ne zna broj, teško je zamisliti vreme u kome je Beograd imao samo dve muzičke vedete: jedna je bila Lola Novaković, dramski sopran, a druga maloletna Nada Knežević, zvonki alt. Bilo je to pedesetih godina prošlog veka, kada glavni grad još nije imao ni veliku diskografsku kuću, ni festivale, ni televiziju. Imali smo samo radio, gradske priredbe i naivne igranke na kojima su se rađale zvezde. Tamo su Lola i Nada postale pionirke domaće zabavnomuzičke scene uz čije je glasove sa radija publika nepogrešivo asocirala likove i prve posleratne izvođačice koje su potpisivale slike obožavaocima.  

Džez senzacija

Srpska zabavna muzika se kao entitet formirala stihijskim uplivom svakojakih ritmova i stilova, te je i džez dugo tretiran kao popularni zabavnomuzički pravac. Hitične melodije Darka Kraljića i Milana Kotlića, iako inspirisane izvornim džez notama, plasirane su publici kao šlageri, a udruženje koje je okupljalo kompozitore i izvođače lakih nota najpre se zvalo Udruženje džez muzičara. I pre nego što su se pojmovi „džez“ i „zabavna muzika“ razišli i osamostalili, mlađahna gimnazijalka Nada Knežević strastveno je zavolela pravi američki džez zvuk. 

Po zamisli Petra Vujića, osnivača i prvog predsednika Udruženja džez muzičara, sedamnaestogodišnja Nada promovisana je kao beogradska „džez senzacija“. Iako joj je engleski jezik bio potpuno stran, na koncertima je izvodila isključivo američke džez hitove, poput „Autumn in Rome“ i „Lullaby of birdland“. Mnogo kasnije je priznala da tada gotovo ništa nije znala o džez muzici i da je za „brzi uspeh mlade džez pevačice“, kako je bio naslovljen prvi novinski tekst o njoj, bila zaslužna samo njena urođena muzikalnost. „Nisam imala pojma ko su Ela Ficdžerald i Sara Von“, govorila je kada ih je već sustigla u interpretaciji. A da bi ih sustigla, morala je da vidi malo sveta. 

Nisu je omamile lovorike koje je brala na jugoslovenskim festivalima, izvodeći kompozicije Aleksandra Nećaka, Mirka Šouca, Milutina Vandekara i drugih džezu sklonih kompozitora, niti diskografski uspesi u tek osnovanom PGP – RTB-u, niti popularnost koju joj je donela televizija. Naprotiv. „U jednom trenutku postalo mi je jasno da ću ovde propasti kao pevač“, objašnjavala je svoju naprasnu odluku da otputuje u Zapadnu Nemačku, kako bi sa orkestrom Saše Radojčića zabavljala vojnike u američkim klubovima. „Želela sam da radim na sebi, da se usavršavam i da napokon naučim engleski jezik, kako bih to što pevam pevala kako treba!“

Godinu dana u Majnhajmu bilo je dovoljno da propeva američki džez kao rođena Amerikanka. „Pevala sam program Nensi Vilson, a vojnici su me često pitali iz kog dela SAD dolazim“, pohvalila se po povratku u Beograd i odmah potom odlučila da nastavi usavršavanje. Tako se obrela u skandinavskim zemljama, ni ne sluteći kakve je šanse tamo čekaju. A po legendi, bila je na korak od svetske slave kada je u prestižnom čikaškom džez-časopisu  DownBeat osvanuo hvalospevni tekst o njenim nastupima u Down Town Key Club –u. Međutim, to je bio i kraj Nadine evropske avanture: na vest o bolesti oca, smesta se vratila kući i zauvek ostavila iza sebe saradnju sa Hejzijem Ostervaldom, podršku skandinavskih medija i sve velike snove. 

Etiketa „Najbolja“

U Beogradu je ponovo bila na početku. Višegodišnjim odsustvom je izgubila poverenje publike i saradnika, ali je dobila vokalni šlif koji nikoga nije ostavljao ravnodušnim. I za samo nekoliko meseci, opet se popela na vrh estradne lestvice  obradom soul hita „Reach Out I’ll Be There“ („Biću tamo“). Pevačica koja je još na početku karijere osvojila „Zlatni mikrofon“, priznanje za „najbolju među najboljima“, sa „specijalizacijom“ stečenom u inostranstvu i s hitom koji je raspršio famu o nekomercijalnoj promoterki starinskog džeza, postala je sinonim za vrhunsku modernu izvedbu. Izvedbu svetskog ranga i kvaliteta.  

Ta nova „etiketa“ će pratiti Nadu svih narednih godina i svi će od nje očekivati više, bolje, savršenije. Kada se širokoj publici obraćala komplikovanim džez melodijama – spočitavali su joj nebrigu o trendovima. Kada se okušala u šlageristici – kritikovali su je što peva kompozicije ispod svog nivoa. Kada je, kao majka blizanaca, bacila mikrofon u drugi plan – negodovali su. Kada je, uprkos obavezama, davala sve od sebe da bude prisutna na estradi – stavljali su primedbe na njen zastareli repertoar. A zapravo, sve što su joj zamerali, zamerali su jer su je cenili kao malo kog pevača. I sve su joj praštali, samo je bilo važno da peva i da to čini što češće. No, ona je večito bila u kontri: kada su je najviše tražili, najređe se pojavljivala. 

Za Nadino odustajanje od estrade i ponovni zaokret ka klasičnom džezu ponajviše je kriv Boško Petrović. On je u popularnoj solistkinji koja fascinira strane delegacije interpretacijom kompozicije „Mr. Paganini“ pronašao idealan vokal za jugoslovensku džez reprezentaciju. „Najbolja pevačica“ po izboru „Kluba poznatih“, ali i po izboru zagrebačkih muzičkih eksperata, egzaltirano je pohrlila svojoj prvoj ljubavi i kraj sedamdesetih dočekala kao vokalna heroina jugo-džeza i bivša zvezda zabavne muzike. Kao takva, zablistala je na ploči „4 lica džeza“, imala zapažene nastupe na Beogradskom džez festivalu, na međunarodnim džez smotrama u Atini, Minhenu i Istanbulu, a Mladen Mazur joj je dodelio odrednicu u YU-separatu „Ilustrovane enciklopedije džeza“ i okitio je nadimkom „prva dama našeg džeza“.   

It’s all over now

Premda je priželjkivala album sa autentičnim džez kompozicijama domaćih autora, prva dama jugo-džeza je osamdesetih iščezla iz disko-produkcije. Tek je sporadično znala da blesne na nekom festivalu ili javnom događaju, da obeća povratak na scenu – i da opet nestane. Katkad je nastupala i na elitnim priredbama i džez koncertima, no samo je uzak i sve uži krug zaljubljenika u džez mogao da uživa u njenim nadahnutim izvedbama starih, dobrih numera: „All of me“, „Love for sale“, „Nearness of you“, „Lover man“, „“Round about midnight“...

Velikim koncertom u Domu sindikata, nazvanom „Nada Beogradu“, 1995. godine zaokružila je svoju karijeru. Možda i nije planirala da to bude poslednja stanica njenog muzičkog putovanja, ali u godinama koje su usledile nije bilo prilike da dâ glasa od sebe. Tek je na festivalu "Nišvil“ 2007. god, kao laureatkinja nagrade za životno delo, ponovo stala pred publiku i foto-objektive. Njen Mr. Paganini je tada poslednji put poručio: „My dear friends, I have given my all… I'm sorry, it's all over now.”

Posle svega, ostalo je lepo, duboko urezano sećanje na jedinu pravu džez pevačicu iz SFRJ, kako je to jednom rekla Gabi Novak. Ostao je odjek jednog glasa koji je očaravao i inspirisao, a u kom je Enriko Josif prepoznao oplemenjenu silovitost, dejstveno drevnu. Ostala je i obaveza da, po savetu Ivana Švagera, notiramo da je njen talenat bio ogroman.  A povrh svega, ostala je muzika.

Nada Knežević je bila – i tek će biti – ikona zlatnog doba naše muzičke istorije, simbol vokalne moći koja probija teritorijalne granice i umetnica o kojoj su se još za života ispredale legende. Ona je poglavlje našeg muzičkog obrazovanja i stranica opšte kulture. Ko god je čitao lekciju o njoj, zasigurno i dalje pamti te redove, a ako neko to još nije učinio, trebalo bi, lepote radi, da što pre otkrije njenu pesmu, njenu toplinu i njenu snagu.

Mladen Marković

In memoriam

Nada Knežević je preminula 25. 10. 2023. godine, u 84. godini života. Sahranjena je 31. 10. u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. 

Poslednje godine života provodila je u tišini, bez želje za medijskim eksponiranjem. Veoma joj je značilo što postoji na hiljade ljudi koji je i dalje rado slušaju, poštuju njeno delo i čuvaju je od zaborava. 

Iz pisma koje je poslao Mladen Marković, autor njene biografije i poslednji novinar koji je razgovarao sa njom, saznajemo da je bila vrlo ponosna na ovaj blog. 

Slava joj i milost, neka počiva u miru. Negovaćemo sećanje na nju dok je sveta i muzike.  

Prva dama srpskog džeza

"MISTER Paganini", kultna kompozicija za ženski vokal, jedna je od najsloženijih u istoriji izvođenja džez muzike. Bez greške, krajem šezdesetih godina, to je mogla da otpeva Ela Ficdžerald. U isto vreme, u zemlji siromašnoj, još uvek ranjivoj od ratova i stradanja, pevala je sa istom preciznošću i istom snagom prva dama jugoslovenskog džeza. Zove se Nada Knežević. Danas ima 67 godina. Prethodnih 12 odlučila je da ćuti i da ne peva. Govori posle dobijanja nagrade za životno delo 24. internacionalnog džez festivala Nišville, koji je pokrenuo inicijativu da ova sjajna umetnica, čije se ime može pronaći u svim muzičkim enciklopedijama bez izuzetaka, dobije nacionalnu penziju.

Lista nagrada i priznanja duga je za ovaj tekst. Uvrštena je u "džez reprezentaciju SFRJ" pored Bore Rokovića, Boška Petrovića, Jovana Mikovića, Damira Dičića, Ratka Divjaka. Nezaboravna dva koncerta u dvorani "Lisinski" i ljubljanskom bioskopu "Union" 1977. godine trajno su sačuvani na "Jugotonovom" tonskom zapisu "4 lica jazza". Srećom. Svedočanstvo o njenom pevanju poprima odlike usmenog predanja. Živi u pričama, "sa kolena na koleno".

(Blic, 2007.)

Biografija (iz CD booklet - a)

Nadu Knežević neslužbeno zovu „prvom damom jugoslovenskog džeza“. Prvi put je propevala u zlatnoj eri beogradskog džeza, na koncertu koji je, pod naslovom „Mlade snage“, organizovalo Udruženje muzičara džeza i zabavne muzike Srbije; na tom koncertu pevala je „Lullaby of birdland“.

Pevačica odličnog sluha i glasa, sa izrazitim talentom za interpretiranje džeza, Nada Knežević je svoje prve snimke za Radio Beograd načinila krajem 1958. Krajem 1963. godine odlazi u inostranstvo gde nešto manje od dve godine radi sa ansamblom Hejzija Ostervalda. Nastupala je i u Skandinaviji, u klubovima u kojima su se mogli čuti umetnici poput Dona Bajesa i Erola Garnera. Po povratku u Jugoslaviju nastupa na radiju, televiziji, koncertima i festivalima , u društvu najistaknutijih jugoslovenskih muzičara. Stalni je gost džez priredbi u Beogradu i Zagrebu, i do sada je u više navrata učestvovala na Beogradskom Jazz festivalu.

AUTOBIOGRAFIJA*

Zovem se Nada Knežević i rođena sam 10. 03. 1940. godine u Beogradu. Sa nepunih petnaest godina odlazim na časove solo pevanja kod gospođe Zdenke Zikove, najboljeg pedagoga. Moji prvi javni nastupi bili su na najpoznatijim beogradskim igrankama. Ubrzo postajem član Udruženja džez muzičara, a odmah potom i član Radio Beograda. Prve snimke za Radio Beograd snimila sam 1957., postali su veliki hitovi, i zahvaljujući tome – Jugoslovenska Radio Difuzija šalje me kao svog predstavnika na najprestižnije evropsko takmičenje u Baden Baden, gde nastupam sa džez orkestrom Rola Hans Mullera. Sa tog takmičenja donosim svojoj zamlji zlato. Stručna javnost me je iste godine proglasila za najuspešnijeg mladog čoveka iz oblasti nauke, sporta i kulture.

1958.** debitujem na Opatijskom festivalu, posle koga, usled velikog uspeha, postajem poznata širem jugoslovenskom auditorijumu. 1959. za Radio Beograd snimam „Cigansku noć“, „Fatimu“ i druge kompozicije, koje su postale veoma popularne, omogućivši mi brz i zapažen uspeh. U vreme najveće popularnosti odlazim u Zapadnu Nemačku, gde nastupam u američkim klubovima i uporedo usavršavam engleski jezik, kako bih razumela jezik naroda koji je stvorio taj muzički pravac. Posle jednogodišnjeg boravka u Nemačkoj vraćam se u Jugoslaviju. Krećem na veliku turneju po Sovjetskom Savezu. Ceo ansambl doživljava neverovatno veliki uspeh i tako širom otvaramo vrata jugoslovenskoj estradi za sve umetnike koji će kasnije nastupati u toj velikoj zemlji.

Po povratku, sa triom Vladimira Vitasa obrela sam se u skandinavskim zemljama, gde moja popularnost vrtoglavo raste. Snimam dva sata muzike za dansko – švedsko – norveški radio, koja se i dan danas emituje. Nastupi na njihovom radiju i televiziji pružaju mi šansu za evropsku karijeru. Poziv menadžera Katarine Valente nisam mogla daprihvatim zbog bolesti oca, i hitno se vraćam u domovinu. Posle kraće pauze ponovo nastupam u zemlji i inostanstvu, najviše u SSSR – u u raznim razmacima, više od tri godine.

1969. ostvarujem materinstvo koje me za kratko vreme odvodi od scene i javnih nastupa. Međutim, ubrzo se vraćam – ovoga puta sa još većim uspehom. Snimam muziku za film „Moja luda glava“, koju je komponovao Bojan Adamič.*** Predstavljala sam svoju zemlju kao gost UN – a na Sinajskom poluostrvu, i ocenjena kao najbolji pojedinac svih do tada gostujućih grupa. ****

* Tekst se uslovno može nazvati autobiografijom (u booklet - u piše samo „biografija“), mada se čini da je „sklepan“ iz intervjua koji je Nada dala povodom primanja nagrade na festivalu „Nišville“ (i možda još nekih).

** Prema podacima sa poleđine LP ploče „Ciganska noć“ – debitovala je na (drugom) Opatijskom festivalu, održanom ’59.

***Scenario za film je napisao Milan Milićević – Lango, a režirao ga je Vuk Vučo ’71.

**** Iz neshvatljivih razloga – tekst se tu završava, ali Nadina karijera svakako ne. Štaviše, njene slava je svoj vrhunac dostigla tek tokom sedamdesetih, kada je bila miljenica širokog auditorijuma, davala „ekskluzivne“ intervjue, učešćem na zabavnjačkim festivalima „podizala prosek“ i bila nagrađivana. Na pop festivalima se je, inače, sporadično pojavljivala i tokom osamdesetih.

Značajni nastupi, nagrade i priznanja

ZNAČAJNI NASTUPI:

1. Međunarodni džez festival u Minhenu 1978. godine

2. Međunarodni džez festival u Atini 1980.

3. Međunarodni džez festival u Istanbulu sa džez – orkestrom RTB –a

4. Pet gostovanja na Newport Jazz Festival – u ; jednom je delila veče sa najpoznatijim džez pijanistom Chik Korea – om, a pratio ju je zagrebački Big band pod dirigentskom palicom Miljenka Prohaske

5. Za vreme manifestacije „Dani jugoslovenske kulture“ u Americi predstavljala je zemlju sa ansamblom „7 mladih“ u Albert Fisher Hallu sa izuzetnim uspehom.

NAGRADE I PRIZNANJA:

1. Zlatni mikrofon (1961.)

2. Opatijski festival – nagrada publike, II i III mesto nekoliko puta

3. Beogradsko proleće – nagrada publike, II i III mesto nekoliko puta

4. Povelja povodom 25 godina rada

5. Povelja povodom 30 godina rada i uspešnu saradnju sa jugoslovenskim radijom i TV – om

6. Estradna nagrada Srbije

7. Prva nagrada jugoslovenske radio – difuzije za najbolje diskografsko ostvarenje u oblasti džeza za ploču „4 lica jazza“. Ista ploča je bila proglašena za ploču 1978. godine

8. Najbolji pevač po izboru samih pevača (Klub poznatih). Nadi je to jedno od najdražih priznanja, jer je po mišljenju najboljih jugoslovenskih zvezda Nada to prvo mesto (najbolji među najboljima) zaslužila. Iza nje su (redom) bili: Arsen Dedić, Elda Viler, Tereza Kesovija, Džimi Stanić, Leo Martin, Krunoslav Slabinac, Gabi Novak, Josipa Lisac i Senka Veletanlić (1971.)

Uz sve to, Nadi je Jugoslovenska radio televizija 1978. dodelila i medalju povodom proslave jubileja (20 godina), kao učesniku prve televizijske emisije u Jugoslaviji, 1958. godine.

(iz CD booklet - a)

Biografija

Nada Knežević 

Nada Knežević je jedna od najcenjenijih pevačica sa prostora bivše SFRJ, čija je slava šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka prevazišla okvire te zemlje i Balkana. Neslužbeno je zovu prvom damom jugoslovenskog džeza, njeno ime se može pronaći u svetskim džez enciklopedijama, a poklonici dobre muzike širom planete još uvek sa poštovanjem govore o njenom liku i delu. 


Rođena je 1940. godine u Beogradu. Od petnaeste godine je učila pevanje kod znamenite operske pevačice Zdenke Zikove, a kao srednjoškolka je pevala na beogradskim igrankama (u “Božidarcu”), što nije prošlo nezapaženo. Tako je dospela do Udruženja džez muzičara, i otvorila su joj se vrata Radio Beograda. 1956. godine je učestvovala na koncertu “Mlade snage na polju džeza”, izvodeći kompoziciju Džordža Širinga iz repertoara Ele Ficdžerald „Lullaby of birdland“, posle čega se je – što je nekada bila privilegija – u novinama pojavila njena fotografija sa natpisom „Brz uspeh mlade džez pevačice“.

Bez obzira na to što se je od nje očekivalo da nastavi porodičnu tradiciju i postane lekar – prvi snimci za Radio Beograd su presudili da njen životni poziv ipak bude muzika. 1959. je debitovala na Opatijskom festivalu, posle čega je postala poznata širem auditorijumu. Iste godine su kompozicije „Ciganska noć“ i „Fatima“ postale radijski hitovi i donele joj veliku popularnost, pa je odmah potom bila jedan od predstavnika JRT – a u emisiji takmičarskog karaktera “Muzika na Jelisejskim Poljima”, u Baden – Badenu. Pratio ju je prestižni džez orkestar Rolfa Hansa Mulera, a u Beograd se je vratila sa osvojenom prvom nagradom.

Nada, Anica i Lola, Zlatni mikrofon 1961.

U narednom periodu je nastupala na domaćim festivalima, od Zagrebfesta (na kome je naročito briljirala 1962. godine, kada je izvodila bluz - kompoziciju Milutina Vandekara, "Dođi, olujo"), preko Jugoslovenskog jazz festivala na Bledu, do tek osnovanog Beogradskog proleća, a na prvom i poslednjem takmičenju pevača zabavne muzike je osvojila ZLATNI MIKROFON (1961), čime se zvanično svrstala u red najboljih jugoslovenskih interpretatora.


Neko vreme je sarađivala sa bugarskim džez septetom "Sofia", a onda je 1962., u vreme najveće slave, otišla na godinu dana u Zapadnu Nemačku, gde je nastupala pred američkim vojnicima u džez klubovima i usavršavala engleski jezik. Po povratku u domovinu, sa grupom domaćih umetnika (Đorđe Marjanović, Cune Gojković, Nina Spirova, 7 mladih), odlazi na uspešnu turneju po Sovjetskom Savezu, što otvara koridor svim jugoslovenskim pevačima koji će kasnije tamo nastupati.

Krajem '63 opet odlazi u Zapadnu Evropu, i nešto manje od dve godine radi sa ansamblom Hejzija Ostervalda. U skandinavskim zemljama je nastupala sa triom Vladimira Vitasa, u klubovima u kojima su se mogli čuti asovi džeza, kao što su Don Bajes (Don Byas) i Erol Garner (Errol Garner); u Oslu je pevala u elitnim klubovima poput “Down Town Key Club”; snimila je dvočasovni muzički program za dansko – švedsko – norveški radio i imala podršku inostranih medija, što joj je pružilo priliku za evropsku karijeru. Međutim, zbog bolesti oca Andre nije mogla da prihvati poziv menadžera Katerine Valente, i vratila se u otadžbinu. Posle kraće pauze je nastavila karijeru, nastupajući na Balkanijadi, Evrodisk paradi ("Hej, mama"), domaćim festivalima, radiju i televiziji, kao i u inostanstvu (najčešće u SSSR – u), a onda je 1969. postala majka, što je uslovilo novu dvogodišnju pauzu.

Nada Knežević u Opatiji 1967.

1971. se je trijumfalno vratila na scenu. Snimila je muziku za film „Moja luda glava“, koju je komponovao Bojan Adamič, nastupila na festivalu Beogradsko proleće sa legendarnom kompozicijom “Seti se naše ljubavi”, i predstavljala Jugoslaviju kao gost UN – a na Sinajskom poluostrvu, gde je proglašena najboljim pojedincem od svih gostujućih grupa. Nastupala je i na XIII međunarodnom džez festivalu u Ljubljani '72 uz B. P. Convention bend, koji je predvodio vibrafonista Boško Petrović, uz pratnju pijaniste Dražena Bojića.

Svet je imao mnogo sluha za nju, pa je magazin Down BiT pisao u superlativu o njenim vokalnim sposobnostima, a džez pijanista Čik Korija (Chick Corea) joj je, posle jednog nastupa, nudio saradnju. Nastupala je u Albert Fišer Holu, na međunarodnim džez festivalima u Minhenu, Atini i Istambulu, i čak pet puta na beogradskom Newport Jazz Festivalu (u zvaničnom istorijatu festivala, navedena su 3 njena nastupa: 1979. sa Plesnim orkestrom RTV Zagreb, 1980. sa Triom Saše Radojčića i 1981. sa Džimijem Stanićem i Triom Bore Rokovića) .

Maksimetar 1971.

Tokom sedamdesetih je, uz povremene pauze na koje je navikla svoju publiku, nešto revnosnije nego pre gradila tzv. paralelnu karijeru: za široki jugoslovenski auditorijum je pevala srceparajuće šlagere i učestvovala na popularnim domaćim festivalima zabavne muzike, a u inostanstvu je opravdavala reputaciju vrhunskog džez izvođača. Postoji i anegdota sa Beogradskog džez festivala, kada se je slavna Ela Ficdžerald po izlasku na scenu publici obratila rečima: “Dobro veče, ja sam Nada Knežević”. Nada se krajem te decenije sasvim okreće džezu, i od tada se o njoj gotovo uvek govori i piše kao o džez pevačici.

1977. je sa Big Bendom održala nezaboravne koncerte u zagrebačkoj dvorani Lisinski i ljubljanskom bioskopu Union, koji su trajno sačuvani na duplom LP albumu 4 lica jazza u izdanju Jugotona. Jugoslovenska radio – difuzija je toj ploči dodelila nagradu za najbolje diskografsko ostvarenje te godine, pa je Nada, uz Boška Petrovića, Boru Rokovića, Jovana Mikovića, Damira Dičića i Ratka Divjaka, uvrštena u Džez - reprezentaciju SFRJ.

Tokom pedeset godina karijere je dobila pregršt festivalskih nagrada, razna priznanja i estradne "trofeje", a Udruženje džez muzičara joj je dodelilo povelju za doprinos razvoju muzičkog stvaralaštva. Poslednji koncert, nazvan Nada Beogradu, održala je 1995, a 2007. je primila nagradu za životno delo na XXIV internacionalnom džez festivalu Nišville. Tada se je i oprostila od scene, rekavši: “To je bilo sve od Nade Knežević“.