Srešćemo se večeras (1962)

Veseli film Františeka Čapa "Srešćemo se večeras", po scenariju Milana Nikolića, okupio je plejadu jugoslovenskih glumačkih imena. Igrali su: Mija Aleksić, Viktor Starčić, Boris Buzančić, Antun Nalis, Janez Čuk, te Irena Prosen i mlada Metka Ocvirk kojoj je poverena glavna uloga (i čija se filmska karijera završila sa tim ostvarenjem). 

Metka Ocvirk je igrala pevačicu, ali nije pevala. Za to je bila zadužena Nada Knežević koja je glumici "pozajmila" glas, i to u dve numere: u naslovnoj "Srešćemo se večeras" i u "Pesmi za dvoje". 

Zanimljivo je da se u filmu, kao izvođači najpoznatijih i najpopularnijih zabavnih melodija na finalnoj priredbi, pojavljuju: Majda Sepe ("Prišla je pomlad"), Zdenka Vučković ("Mala djevojčica"), Beti Jurković ("Zažvižgaj si"), Gabi Novak ("Ti si moja obala"), Marjana Deržaj ("Vozi me vlak v daljave") i Marko Novosel ("Kad si kupin mali motorin"). Uz njih, nastupila je i glumica Olga Bedjanič, sa numerom "Ne čakaj na maj" koju je premijerno interpretirala u istoimenom filmu Františeka Čapa iz 1957. godine.

FATIMA

Kada se je Lola Novaković 1960. godine vratila u Jugoslaviju sa jednoipogodišnje turneje po Bliskom istoku, donela je sa sobom note pesme "Mustafa", koja je već bila hit u svetu, ali je kod nas još niko nije pevao. Zapravo, „Ya Mustapha“ je izvorna egipatska pesma sa elementima grčkog folklora, koja je tokom pedesetih godina bila popularna u nekoliko varijanti: jednu od prvih verzija je snimio turski pevač Dario Moreno, egipatski pevač Bob Azam je postigao ogroman uspeh u Francuskoj i Engleskoj, a Hoze Gvardiola je zapalio Španiju. Čim je pustila u etar ovu pesmu, Lola je odlučila da odži prvi solistički koncert u velikoj dvorani „Doma sindikata“. Prema legendi, narednog dana je pola Beograda zviždalo „Mustafu“, a naredne godine je njen parnjak po popularnosti, Đorđe Marjanović, snimio svoju verziju i objavio je na svojoj prvoj, istoimenoj LP ploči.

Tako su se zvuci Orijenta ušunjali u našu zabavnu muziku, i do dana današnjeg nas nisu napustili. Već te 1960. godine, tada popularni pevač i kompozitor Dragan Toković odlučuje da napravi domaću repliku „Mustafe“, i iskoristi pomamu za pustim turskim, pa tako nastaje „Fatima“, pesma koju je najpre sam izvodio. Međutim, pošto je tih godina Loli Novaković po popularnosti u Srbiji mogla da parira samo Nada Knežević*, Toković je odlučio da svoju orijentalnu kompoziciju poveri i njoj. Nadina verzija „Fatime“ je uskoro postala veliki hit, koji je godinama bio nezaobilazni deo njenog repertoara, čak i kada nije postojalo dobro koncepcijsko opravdanje. Ona je tu pesmu osvežila jednom sjajnom džez improvizacijom, ali je u suštini ostala narodna, bliska širokom auditorijumu, i veoma slušana u svim krajevima naše bivše zemlje. Kasnije je Safet Isović snimio narodnjačku verziju, koja je još uvek vrlo popularna u Bosni.

Nadina „Fatima“ je objavljena na istoimenoj EP singlici, 1963. godine. Uz Tokovića, u realizaciji pesme su učestvovali Predrag Kojdić i ansambl Aleksandra Subote. Pored domaće publike, pesma je ponuđena i Rusima, jer je u leto 1963. godine grupa domaćih izvođača prvi put otišla na dvomesečnu turneju po Sovjetskom Savezu. U toj grupi su, pored Nade Knežević, bili Predrag Gojković, Đorđe Marjanović, Nina Spirova, Nada Mamula, Sedmorica mladih, harmonikaš Toša Elezović i vokalni ansambl Dalmacija.  Održali su 50 koncerata u Rigi, Moskvi, Lenjingradu, Černovcu, Kišenjevu, Odesi, Kijevu itd., a raritetni zvučni zapis koji ćemo slušati je snimak sa jednog od tih koncerata. Naime, navedena grupa izvođača je tokom turneje snimila nekoliko ploča za rusko tržište, a na nekima od njih se pojavljuje i Nada Knežević (već smo slušali pesmu „Курица“ tj. „Ko-ko-da“). Ovaj fragment „Fatime“ objavljen je na EP singlu Концерт Югославской эстрады.

* Početkom šezdesetih godina zabavna muzika u Srbiji postajala je sve popularnija, a emisije radija, koje su emitovale ovu muziku, imale su visoku slušanost. To je bio povod da redakcija Drugog programa Radio Beograda pozove slušaoce da učestvuju u izboru 10 najpopularnijih pevača. U toku juna i jula 1961. godine sprovedena je anketa o zabavnoj muzici i muzičkim sklonostima omladinaca. Učestvovalo je 310 slušalaca, od kojih su 95% bili učenici i studenti. Anketa je obavljena u Beogradu, u Studiju 5 i na Adi Ciganliji, na omladinskoj radnoj akciji. Omladinci su u anketi pravili rang listu od pet najomiljenijih izvođača zabavne muzike. Njihov izbor svedoči da su zabavnu muziku identifikovali sa ograničenim krugom kompozicija, a to su: muzika za igru, šlageri i džez. Na listi omladinaca najpopularniji pevač je Đorđe Marjanović, zatim slede: Lola Novaković, Predrag Gojković, Gabi Novak, Nada Knežević, Ivo Robić, Vice Vukov, Marko Novosel, Dušan Jakšić, Anica Zubović, Ljiljana Petrović, Stjepan Stanić, Tihomir Petrović, Olivera Marković, Miodrag Jevremović i drugi. (RTS)

HEJ, MAMA (Tell mama)

Nada Knežević je '68 u jednom intervjuu rekla:

Ja časove i časove provodim slušajući divnu muziku, tzv. američku komercijalu. Uživam u kompozicijama Otisa Redinga, Sare Von, Dion Vorvik, Vilsona Piketa, i osećam u sebi veliku želju da ih i sama jednog dana zapevam, ali KAKO? Gde da nađem orkestar koji će me pratiti, koji će bar donekle dočarati to bogatstvo zvukova i ritmova? Ta nemogućnost da nađe odgovarajući prateći orkestar praktično sprečava pevača u svim njegovim nastojanjima. Ja nemam svoj orkestar i stoga sam prinuđena da pevam samo one stvari koje uvežbam s orkestrom koji će me u pojedinim prilikama pratiti.

Već naredne godine je zapevala veliki hit soul i bluz dive Ete Džejms, "Kaži mami" ("Tell mama"), i to ne bilo gde i ne bilo s kim - već na prestižnoj "Evrodisk paradi", u društvu najeminentnijih evropskih muzičara toga doba. D. Ružić je u "Ilustrovanoj politici", evocirajući uspomene na Nadine uspehe, 1971. godine napisao:

"... Čovek ne može da se seti baš svih detalja, ali ko nije zapamtio onu "ludu" pesmu "Hej, mama"?! Nada je bila pozvana da učestvuje na takozvanoj Evrodisk - paradi, koju je organizovao BBC, i na kojoj su učeštvovali Bitlsi, Tom Džons i ostala evropska elita. U toj vrhunskoj konkurenciji slavnih imena, ona je zapevala "Hej, mama", i kada je završila - začuo se hrapavi šum, kao krčanje, koje se tek nekoliko trenutaka kasnije razaznalo kao aplauz. Aplaudirali su disk - džokeji svih stanica... i to za pesmu na srpskohrvatskom! Ljudi na beogradskoj radio-stanici nisu verovali rođenim ušima, jer... to nije bio običaj... ".

Pesma "Hej, mama" nikada nije objavljena na nosaču zvuka. Raritetni televizijski zapis je verovatno jedini dokument o jednom lepom prepevu, na osnovu kojeg samo možemo da zamislimo tu spektakularnu interpretaciju, kojoj su tapšali svi di-džejevi Evrope. Naime, na sačuvanom snimku Nada peva studijsku verziju pesme, koja je svedena, na momente mlaka i neubedljiva, lišena bravura koje očaravaju. Međutim, i takav relikt se može smatrati veoma dragocenim, s obzirom na činjenicu da je to jedan od svega desetak sačuvanih snimaka Nade Knežević u arhivi RTS - a. Mnogo je toga otpevala tokom šezdesetih, pa i sedamdesetih, za potrebe raznih televizijskih i radio emisija, a od svega je ostala samo pokoja crno-bela slika, neprecizni nazivi davno zaboravljenih programa, i tek poneki zvučni zapis, koji svedoči o sudbini velike pevačice u jednoj beznadežno maloj zemlji.

Poređenja radi, slušaćemo i originalnu verziju iz 1968. godine (komponovao Klaus Karter, otpevala Eta Džejms na istoimenom albumu).

LULELA E JANA

Posle poduže pauze, imamo priliku da čujemo (a i vidimo) raritetni i zaboravljeni  snimak Nade Knežević, nastao pre cirka 40 godina za potrebe jednog filma. Naime, u vreme najveće Nadine popularnosti, pošto je njeno vokalno učešće u bioskopskom hitu "Moja luda glava" ostavilo dobar utisak, Puriša Đorđević je došao na ideju da iskoristi njen senzibilitet i u muzičkoj podlozi za filmsko ostvarenje koje je imalo pre umetničke, nego komercijalne pretenzije, a koje je snimano po motivima dela Antona Pavloviča Čehova “Dama sa psetancetom” i nazvano “Kiša” ili “Život jednog producenta”.

Glavne uloge u ovoj neobičnoj, neambicioznoj i pomalo dosadnoj drami , o nepredviđenoj ljubavi koja se rađa na zimovanju između policijskog inspektora i udate žene, igraju Dragomir Čumić i Dušica Žegarac, a kuriozitet je da se u ulozi pevačica, pored Nade, pojavljuju Divna Đoković (poznata po ulozi Koštane) i Bisera Veletanlić.

Stara makedonska pesma “LULELA E JANA”, koju je za film aranžirao Predrag Ivanović, odenuvši je u “džez ruho” i oslobodivši je teksta, praktično predstavlja špicu, te u prvoj sceni vidimo gotovo prazan hotelski klub u kome večera glavni junak filmske priče, dok džez pevačica uz pratnju trubača izvodi svoju numeru. Džez pevačica je, naravno, Nada Knežević, dok je je u ulozi trubača pomenuti Ivanović.  Za orguljama je Vladimir Vitas.

RENATO

Današnji raritet nas opet vodi u rane šezdesete, u vreme kada je domaća zabavna muzika bila toliko mlada da još nije imala ni sopstveni identitet... Svet je najlakše dopirao do nas preko muzike, pošto smo oduvek rado prihvatali prekomorske i prekookeanske trendove, pa smo iz domaćih grla, na čistom srpsko – hrvatskom, slušali originalne džez – kompozicije, italijanske kancone i francuske šansone, a onda smo sa oduševljenjem pohrlili rokenrolu (rock’n’roll)...

Negde u međuvremenu nam se "dogodio" tvist (twist).

Tvist je, uopšteno, vrsta plesa. Preciznije: to je jedan od najpopularnijih plesova masovne kulture, koji je u rekordnom roku prihvaćen širom planete, da bi kasnije poslužio kao podloga za nastanak mnogih drugih igara. Pretečom se smatra igra koju su još krajem XIX veka razvili crnački najamnici na američkim plantažama, ali je moderna verzija znatno modifikovana elementima rokenrola, a najzaslužniji za popularizaciju tvista jeste Čabi Čeker (Chubby Checker, 1941 -), koji je svojim hitovima “Twist” (1960) i “Let's Twist Again” (1961) napravio pravu pometnju na top – listama...

Tvist nije podrazumevao strogo propisane pokrete, niti je od igrača zahtevao bogzna kakvu veštinu. Bilo je dovoljno prepustiti se neodoljivom ritmu, uvijati donji deo tela, i dobro se zabavljati. Mladi su, razume se, brzo prihvatili novi trend, a kako i ne bi, kad su gotovo sve evropske i američke pop - ikone za tili čas postale propovednici tvistomanije: od Katerine Valente do Bitlsa... Ni mi, naravno, nismo kaskali za svetom, pa smo uredno prepevavali sve što se slušalo i do umora tvistovali uz Đorđa, Gabi, Arsena, Nadu (“Divno je igrati tvist”) i druge, a Ivica Krajač je čak odneo pobedu na poslovično uštogljenom Zagrebačkom festivalu 1963 godine sa pesmom “Platno, boje, kist i tvist” (4M / Bijele strele & Zdenka Vučković).

Pošto su Italijani tih godina za nas bili “zakon”, belosvetske muzičke novitete smo najradije uvozili preko Jadranskog mora. Imali smo i licencne urlatore koji su verno dočaravali atmosferu žabarskih poskočica, te smo i tvist u početku slušali u paketu sa njihovim “patentima”. To se, pre svega, odnosi na pesmu “Renato”, veliki hit italijanske pevačice Mine (1940 - ) iz 1962, koju je kod nas u sličnom aranžmanu izvodio Đorđe Marjanović.

Međutim, “Renato” uopšte nije italijanska pesma, niti je u početku imala bilo kakve veze sa tvistom. Njen autor je argentinski kantautor Alberto Kortez (Alberto Cortez, 1938 - ), koji je u Belgiji, godinu dana pre Mininog prepeva, snimio prvu (latino) verziju, pod imenom “Renata”. Veći uspeh je izostao, ali su italijanski producenti "nanjušili" potencijal, i Kortezova kompozicija je ubrzo odenuta u tvist ruho i "zabiberena" karakterističnim Mininim pevanjem (uzgred, premijerno je izvedena u filmu “Appuntamento in Riviera”).

Renata je, logično, kod Mine postala Renato, ali nije baš najjasnije zbog čega je Đorđe Marjanović (koji je najčešće sam pisao prepeve) takođe odlučio da peva o njemu?! Naravno, to nije omelo pesmi put do srca domaće publike, i može se reći da je zauzela istaknuto mesto na listi Marjanovićevih hitova...

Nada Knežević je iste godine snimila svoju verziju pesme “Renato” sa septetom “Sofija”. Objavljena je kao A1 na EP singlu u izdanju Balkantona.

Alberto Kortez:


Mina:

Đorđe Marjanović:

Nada Knežević:

OČI (OPATIJA '61)

Već nekoliko puta je bilo reči o Opatijskom festivalu, jednom od najpopularnijih muzičkih događaja u Jugoslaviji skraja pedesetih, šezdesetih, pa i sedamdesetih godina, na kome je svake jeseni po tri dana "tragano" za najboljom melodijom. Festival je prvi put upriličen 1958. u Kristalnoj dvorani hotela „Kvarner“, a mlada, poluafirmisana Nada Knežević je već naredne godine dobila poziv da učestvuje, i da uz Dušana Jakšića i Radoslava Graića bude član "beogradske delegacije". Pobednicima su nezvanično smatrani izvođači nagrađenih melodija, pa se može reći da je Nadin debi bio više nego uspešan, budući da je kompozicija „Intermezzo“ osvojila značajnu nagradu i postala veliki radijski hit. 

Zvezda je, dakle, rođena na Opatijskom festivalu, ali nije ni predugo, ni prejako sijala... Premda je Nada putovala u Opatiju i narednih godina (5 puta za redom), čini se da gotovo nikada nije bila glavni favorit ili zvezda večeri. Pre bi se moglo reći da je dosledno i dostojanstveno predstavljala beogradsku džez – školu, besprekorno izvodeći „dodeljene“ kompozicije sa prizvukom autentičnog džeza, i ne žaleći što će lovorike pobrati neki drugi... 1960. godine je čak bila ignorisana na Jugotonovoj LP kompilaciji, kao jedini interpretator sa finalne večeri čija se izvedba nije našla na nosaču zvuka (inače, pevala je "Plešite, sjene" i "Pesma povratka"). Na drugoj strani, Gabi Novak, Ivo Robić, Beti Jurković, Marko Novosel i Marjana Deržaj su bili zastupljeni sa po dve kompozicije!

Nepravda je, dakako, ispravljena naredne godine, kada su obe melodije koje je Nada izvodila uvršćene na LP u izdanju PGP RTB -a, i to kao A1 i B1, bez obzira na to što nijedna od njih nije postigla veći uspeh! Sarajevski „Svijet“ je 6. oktobra 1961. na naslovnoj strani objavio fotografije Lole, Anice i Nade, sa natpisom „Na dnevnom redu: Opatija '61.“ i propratnim tekstom: „Iako se na festivalu ne nagrađuju interpretacije, vodiće se zanimljivi dueli, jer se melodije izvode u dva aranžmana i sa dva interpretatora. Sa posebnim interesovanjem se očekuje tromeč „zlatnih mikrofona“ Lole Novaković, Anice Zubović i Nade Knežević, koje su i ranijih godina na ovom festivalu pobrale mnogo aplauza.“

 
Međutim, u narednom broju, u bogatom prikazu festivala koji je potpisao Milan Mitić, Nada nije ni spomenuta. Najviše uspeha je imala kompozicija „Oči“ Alfonsa Vučera, a nagrađene su i pesme „Jednom u gradu ko zna kom“ Angela Vlatkovića i „Plavi nokturno“ Marija Nardelija. Publika se je opredelila za „Julijanu“ Dušana Jakšića, a jedan od favorita, Mirko Šouc, sa pesmom „Ona je najlepša bila“ koju je izvodio Krsta Petrović, ostao je praznih šaka! Glavne festivalske zvezde su bile Gabi Novak i Tereza Kesovija, interpretatorke pobedničke pesme, kao i Lola Novaković, čiji je raskid sa Cunetom Gojkovićem bio goruća tema.

Nada je na Opatiji '62 imala malo više sreće, pa je postala neformalni vicešampion festivala, pošto je u alternaciji sa Gabi izvodila nagrađenu kompoziciju Vilija Čakleca „Mili“. Iduće godine je pevala „Tražiš“ (objavljena na LP ploči) i „Ko zna“, a onda je otputovala u Skandinaviju i posvetila se stvaranju inostrane karijere, da bi se po povratku u Jugoslaviju opet obrela u Kristalnoj dvorani. 1967. godine je interpretirala kompoziciju Arsena Dedića „Smješi se“ (u alternaciji sa Stjepanom Džimijem Stanićem) i primila nagradu za višegodišnje učešće na Opatijskom festivalu.

Danas slušamo „Oči“, pobedničku kompoziciju sa IV Opatijskog festivala, koju je Nada snimila 1962. u Bugarskoj, sa septetom „Sofija“, a zahvaljujući Davidu iz Opatije, prijatelju bloga, imamo priliku da vidimo i neke retke fotografije sa ove manifestacije...

KAD DOĐU SVINJE

IN MEMORIAM

Vojislav Voki Kostić (1931 - 2010.)

Nedavno nas je, posle duge i teške bolesti, napustio jedan od najplodnijih i najdarovitijih srpskih kompozitora, Vojislav Voki Kostić, i zahvaljujući neobičnoj saradnji sa Nadom Knežević, imamo dobar alibi da mu i na ovom mestu odamo počast i osvrnemo se na njegovo životno delo.

Voki je rođen u Beogradu, u uglednoj lekarskoj porodici, ali se je, igrom slučaja, obreo u svetu muzike i shvatio da je na pravom mestu. Naime, kao šesnaestogodišnjak je uhapšen zbog štampanja i rasturanja letaka protiv komunista, pa je u zatvoru proveo dve godine. Posle toga su mu, po njegovim rečima, sva vrata bila zatvorena, i prijatelj njegovog oca ga je krišom odveo u muzičku školu... Zatvorsko iskustvo je ostavilo neizbrisiv trag na njegovoj duši, i bilo je, uz gubitak brata Vanje (koji je poginuo 1942. na Ravnoj Gori, u borbi protiv partizana, i čiji grob nikada nije pronađen), izvor njegove nepresušne inspiracije.

Njegova zaostavština je, najblaže rečeno, impresivna: 93 dela ozbiljne muzike, muzika za 67 filmova, 310 pozorišnih predstava, 20 TV serija i 40 televizijskih filmova, 20 radio – drama i preko 2000 balada. Iako je pred kraj života tvrdio da je ponosan samo na muziku za TV seriju „Vuk Karadžić“ (1987) i balet „Ko to tamo peva“ (2004), treba reći da su mnoge poznate melodije iz domaćih filmova i serija izašle iz njegove radionice („Ko to tamo peva“, „Balkanski špijun“, „Tri karte za Holivud“, „Život je lep“, „Tesna koža“, „Vruć vetar“, „Bolji život“...).

Objavio je 33 LP ploče, 3 knjige i više od 35 naučnih radova, eseja i studija; bio je pasionirani kulinar, ali i ljubitelj boksa; zalagao se za zaštitu autorskih prava i bio sekretar Saveza kompozitora Jugoslavije... Dobitnik je mnogih nagrada , među kojima se posebno ističe „Johan Štraus“, najveće nemačko priznanje u oblasti muzike.

Voki je voleo džez i eksploatisao ga u svojim delima, ali je do njegovog muzičkog „sudara“ sa Nadom Knežević došlo samo jednom, i to u TV seriji „Naše priredbe“ (1973). Pored ostalih pevača (Džimi Stanić, Dubravka Nešović, Kićo Slabinac, Anica Zubović, Tozovac, Lepa Lukić...), i Nada je izvela jednu efektnu kompoziciju pod imenom „Kad dođu svinje“, u epizodi „Evropa 1940“. Čini se da je to najneobičnija pesma u njenoj diskografskoj karijeri, jer na vrlo grub i nedvosmislen način dočarava svu predratnu neizvesnost, strah i ludilo... Takođe, i o interpretaciji se može reći da odudara od standardne, jer je bilo neophodno pojačati dinamiku do maksimuma i pomoću glasa oživeti dramatiku jednog suludog vremena... Cilj je, zacelo, ostvaren i pred nama je zadivljujuće snažna (ali i potresna) tvorevina.

Pesma je objavljena na kompilacijskoj LP ploči „Naše priredbe 1900 – 1950.“, u izdanju PGP – RTB – a.

MALA PRIČA

Na trostrukom CD – u Nade Knežević se je greškom našla pesma „Sad kad te volim“ u izvedbi nepoznate pevačice, ali ne i jedan od najlepših jugoslovenskih šlager – džez hitova, koji po atmosferi neodoljivo podseća na „zalutalu“ kompoziciju. Reč je o numeri „Mala priča“ istaknutog džez muzičara Milana Kotlića (1921 - ?), koji je nekoliko puta pominjan na blogu, budući da je često sarađivao sa gospođom Knežević početkom šezdesetih.

Kotlićeva muzika, bazirana na autentičnom džezu, jeste vrlo specifična, slušljiva, topla i opuštajuća, i zbog toga su mnoga dela iz njegove radionice svojevremeno uživala veliku popularnost, a danas se smatraju evergrinom. Milan je pripadao prvoj posleratnoj generaciji beogradskih džezera i bio je jedan od utemeljivača jugoslovenske zabavne muzike. Inspiracio je pronalazio u džez standardima i mjuziklima, isključivo stvarajući numere namenjene domaćoj publici. Tako su nastali biseri poput kompozicija „Moja najlepša zvezda“ (Stjepan Jimmy Stanić, Boba Stefanović), „Neko ko šapće“ (Lola Novaković, Gabi Novak) „Dok je bila tu“ (Dušan Jakšić, Arsen Dedić), a Kotlić je, uz Kraljića, postao autoritet u svom žanru. Ne odstupajući od svoje naklonosti velikim džez orkestrima i sledeći Kaunta Bejzija i Glena Milera, izrazito muzikalan, sa brižljivo negovanim stilom i dobro „ispečenim“ zanatom, tokom šezdestih je važio za neprikosnovenog aranžera, trombonistu, dirigenta i, naravno, kompozitora.

„Mala priča“ (tekst: D. Kandić), kao tipičan Kotlićev rad, na divan način objedinjuje muzičke tendencije šeste decenije prošlog veka i ilustruje možda najznačajniju epohu jugoslovenskog džeza, punu entuzijazma i kreativnosti. Pesma se je, u Nadinoj interpretaciji, našla na kompilacijskom LP - u „Moja najlepša zvezda“ (1980), uz ostale Milanove evergrin melodije, a nekoliko godina kasnije i na albumu Duška Gojkovića „Adio - Easy Listening Music", u instrumentalnoj verziji.

Da li zato što se radi o pesmi krojenoj baš po njenoj meri, ili usled nekog naročitog nadahnuća – tek treba reći da je ovo jedna od najboljih izvedbi Nade Knežević i ujedno jedna od najkvalitetnijih pesama iz njenog repertoara, bar kada se radi o domaćim autorima.

JULIJANA

Danas je na dnevnom redu jedan pravi delikates, koji će nas vratiti skoro 50 godina unazad i još jednom nas podsetiti na vreme festivala i simpatičnih lakih nota, kada je sve, pa i muzika, bilo mnogo jednostavnije, lakše i logičnije. Vremeplov nas, dakle, vodi u davnu 1961. godinu, na četvrti Opatijski festival, na kome su izvedeni neki od najvećih hitova tog doba: „Jednom u gradu ko zna kom“ (Lola Novaković), „Volio bi’ da me voliš“ (Marko Novosel), „Tišina bez suza“ (Anica Zubović) itd. Nada Knežević je tada interpretirala dve kompozicije inspirisane autentičnim džezom („Posle mnogih zima“ i „Ti, kojem stihove pjevam“), ali je manje poznato da postoji i audio - zapis njene izvedbe pesme „Julijana“, koja se smatra ličnom kartom pokojnog beogradskog pevača i glumca Dušana Jakšića, a koja je premijerno izvedena baš tada.

Naime, kada je na blogu predstavljen raritet „Amedeo“, bilo je reči o bugarskom septetu „София“, sa kojim je Nada sarađivala početkom šezdesetih godina. Produkti te saradnje su uredno beleženi na pločama „Balkanton“ – a, te je početkom 1962. objavljen i EP singl „Pesme Nade Knežević“, sa 4 melodije, od kojih se nijedna nije vezivala za Nadino ime u SFRJ. „Renato“ je rad argentinskog kompozitora i pevača Alberta Korteza, koji je proslavio italijansku pevačicu Minu, dok je domaća verzija bila popularna u izvedbi Đorđa Marjanovića, kao i „Rocco cha, cha“ (komponovao i pevao Rocco Granata). Preostale dve pesme su hitovi sa pomenutog Opatijskog festivala, i to: „Oči“ Alfonsa Vučera, koju je u popularnoj verziji pevala Gabi Novak i, naravno, kompozicija „Julijana“, kantautora Dušana Jakšića, koja je bila poznata i u interpretaciji Đorđa Marjanovića.

O Đorđu smo ovde govorili nekoliko puta, s obzirom na to da je bio jedan od najčešćih Nadinih partnera u ranoj fazi karijere, ali i nezaobilazni akter svake festivalske priče iz tog vremena, dok do sada nije bilo prilike da evociramo sećanja na Dušana Jakšića (1927 – 2009.). Rođen je u Karlovcu, u Hrvatskoj, ali je od rane mladosti živeo u Beogradu. Najpre je studirao pevanje na Muzičkoj akademiji, a zatim je prešao na Pozorišnu akademiju, gde je diplomirao u klasi Bojana Stupice. Zvanično je bio glumac, ali je revnosno gradio paralelnu muzičku karijeru, što kao pevač, što kao kompozitor, pa je još krajem pedesetih bio jedan od najpoznatijih domaćih umetnika iz oblasti zabavne muzike. Tokom narednih decenija je uspešno kombinovao svoje sklonosti, pa je svoj muzički dar obilato koristio u pozorištu, postavši jedan od pionira jugoslovenskog mjuzikla, ali ne zapostavivši ni „lake note“, gradske pesme i ruske romanse. Kuriozitet je da je pesma „Beograde“, premijerno izvedena na Beogradskom proleću ’63 i nezvanična himna Beograda, njegovih ruku delo.

Pre nego što čujemo sve tri interpretacije pesme „Julijana“, treba reći da je prva verzija objavljena na kompilacijskom LP albumu „Opatija 61“, u Jakšićevoj izvedbi. Aranžman je uradio Ilija Genić, a tekst Olivera Živković.

Nada Knežević:

Dušan Jakšić: