Džez kolaž

Posle hit-singla "Hej, šta je s vama ljudi" (1976), estradna, zabavnjačka karijera Nade Knežević se ugasila. Uprkos povremenim najavama njenog povratka na veliku scenu, to se nikada nije dogodilo, pa iako je novinar Radio TV revije predvideo lansiranje novog Nadinog hita na Beogradskom proleću '83, pesma Olivera Mandića "Boli, boli" nije čak zabeležena ni na nosaču zvuka. Nada otad više nije pevala tzv. zabavnu muziku, bar ne na pločama, a na živim nastupima publici se uglavnom obraćala džez-standardima. 

Od sredine sedamdesetih naovamo, popularni štampani mediji bili su vrlo uzdržani prema njoj, smeštajući je u pluskvamperfekat. Tako su u TV novostima, časopisu koji joj je inače bio naklonjen, već od kraja sedamdesetih evocirane uspomene na Nadu, veteranku zabavne muzike i nekrunisanu kraljicu jugo-džeza, objavljivanjem njenih starih fotografija u rubrici Vremeplov. Da ironija bude veća, još nije imala ni 40 godina i bila je u punoj pevačkoj snazi, istina, više odsutna nego prisutna, ali uvek spremna da s pravim povodom izađe pred publiku. Jedino je taj pravi povod uporno izostajao. 

Takođe, treba reći da se i najveći broj njenih kolega - zabavnjačkih i festivalskih zvezda s početka šezdesetih - do osamdesetih sasvim utišao. Opstali su samo Arsen, Gabi i Tereza, dok se na nestabilnoj beogradskoj sceni Bisera pokazala kao najžilavija. Nada se više puta u intervjuima osvrtala na naš okrutni uzus da odbacujemo pevače kada zađu u izvesne godine, no veći deo odgovornosti ipak pada na same pevače: praksa je pokazala da se mogu održati samo oni koji ne dozvoljavaju da budu zaboravljeni. 

U stvari, možda se Nada Knežević posle izvesnog uspeha koji je postigao album "4 lica jazza" (1977/78) ponadala da konačno ima dobre izglede da nastavi diskografsku karijeru u svojoj zemlji isključivo kao pevačica američkog džeza. To je bilo nerealno, jer vokalni džez na našem tlu nije bio baš tražena diskografska roba, pogotovo u periodu o kome je ovde reč. Iako je u periodu 1979/81 tri puta zaredom blesnula na beogradskom Newport jazz festivalu, album sa džez-kompozicijama jugoslovenskih autora, koji je javno priželjkivala, nikada nije snimljen. A sama činjenica da naša jedina pevačica džeza koja se bez zagrada može nazvati zvezdom nije uspela da ostvari tu zamisao, dovoljno govori o interesovanju za takve projekte i o popularnosti samog žanra. 

Kao pevačica džeza i ničega više, Nada je sve ređe i ređe nastupala na džez festivalima i priredbama od početka osamdesetih naovamo. Njen poslednji diskografski džez delikates "Mala priča" objavljen je na kompilacijskoj ploči sa kompozicijama Milana Kotlića "Moja najlepša zvezda" (1980). Naime, Nada je u TV emisiji "Evergrin" dve godine ranije bila novi interpretator zaboravljenog Kotlićevog hita iz 1953. godine, a možda niste znali da je Lola Novaković tu pesmu snimila još krajem pedesetih. Povremeno se pojavljivala i na TV ekranima, pa u ovom video kolažu možemo videti/čuti njena dva nastupa iz 1980. godine: iz emisije "Povratak svingu" ("I apologize" i "Love for sale") i sa Newport - a ("Lover man"), kao i snimak sa priredbe u Sava Centru iz 1991. godine, kada je uživo izvela "Malu priču" sa AKUD - om Krsmanović. 

TV kolaž

Zahvaljujući RTS - ovoj redakciji za istoriografiju, kao i pojedincima dobre volje koji su sa starih VHS kaseta spasili raritetne video zapise, danas se može pronaći i pogledati mnogo veći broj televizijskih nastupa Nade Knežević nego u vreme kada je ovaj blog pokrenut. Tada, 2009. godine, džez pevačica na internetu skoro nije ni postojala, osim kao sporadično zapisano ime ili izvođač naivnih pesmica iz neke festivalske kolekcije s početka šezdesetih. 

Ona Nada koja je najvećem broju ljudi trajno urezana u sećanje, jedna šarmantna, korpulentna dama aristokratskog držanja sa frcoklama od zulufa, materinski blaga i  vokalno bravurozna, zapravo datira iz sedamdesetih. Novinarka Radio TV revije Višnja Marjanović, u osvrtu na Beogradsko proleće '71, zapisala je: Nada je u životnoj formi, i zaista je bilo tako: tokom te decenije je imala pregršt nezaboravnih i nenadmašnih interpretacija, ponekad gotovo fantastičnih (kao u TV seriji "Naše priredbe"). Vojkan Borisavljević je u prvom broju Džuboksa (jul 1974) pohvalio singl "Tvoja, tvoja" sa festivala Vaš šlager sezone ("Peva kao jedna šiparica, savremena devojka - to treba shvatiti kao kompliment. Ovo zvuči zbilja napadački, moderno... prvi put čujem pesmu"), mada su estradni novinari besomučno reciklirali opasku "Nada je opet dobila pesmu nedostojnu njenog talenta". Tako je, na primer, u maju 1974. godine, nakon Beogradskog proleća, Viktor Žunić u Svetu ustvrdio da je "Doneo si ljubav" izvan Nadinog renomea, i da je iz poštovanja prema njoj nepravično dodeljivati joj takve kompozicije ("To je učinjeno i ovoga puta, na našu veliku žalost"). Štaviše, u mnogim novinskim prikazima festivala pesme koje je izvodila nisu ni citirane, i eventualno su uzgred spominjane kao pesmuljci. Možda je u tom smislu mali pomak napravljen tek 1976. na Hit paradi, kada je kompozicija "Hej, šta je s vama ljudi" osvojila više simpatija, no to je ujedno bila i Nadina diskografska labudova pesma. 

Što se televizijskih nastupa tiče, iako su novinari neretko tvrdili da je Nada nestala i vazda najavljivali njen povratak, moglo bi se reći da je sedamdesetih bila vrlo prisutna na TV ekranima, bar ništa manje od većine kolega. Istina, 1976. godine se u jednom intervjuu požalila da  je za 20 godina snimila samo jedan celovečernji šou program (1968), no redovno je gostovala u kolažnim emisijama (već je rečeno da je među retkim TV licima koja su učestvovala u dve novogodišnje epizode serijala "Obraz uz obraz", i u još jednoj pride). Mnogo toga, naravno, nije sačuvano (od mnogih TV emisija ostali su samo oskudni podaci o datumu emitovanja, a od nekih čak ni to), a ovde možete pogledati nekoliko video snimaka otgnutih od zaborava. Kolaž sadrži: dva inserta iz dečje TV serije "Operacija 30 slova" (1972), pesmu "Prekor" iz emisije "Jedan čovek - jedna pesma/Ljubavna lirika Desanke Maksimović" (1971), deo numere "Kad dođu svinje" iz TV serije "Naše priredbe" (1973), "Mala priča" iz serijala "Evergrin" (1978) i "Seti se naše ljubavi" (iz devedesetih). 

Biser u moru plejbeka

Beogradsko proleće '83

Pop-teleks 

Radio TV revija

Prolećna prevara

Još pre završetka ovogodišnjeg festivala "Beogradsko proleće" kao da se naslućivalo da neće sve biti u redu. Organizatori su, naime, javno objavili da će, umesto takmičarske (ili ne) finalne zabavne večeri biti održana "Parada hitova"*, jer na konkurs nije pristigao dovoljan broj kvalitetnih kompozicija. Šta to znači?

Znači da je beogradski muzički festival potpuno izgubio ugled, i da za učešće na njemu nema gotovo nikakvog interesovanja. Organizator, Udruženje muzičara džeza i zabavne muzike, pribegao je komercijalnoj računici: treba ispuniti veliku dvoranu Sava Centra jednom priredbom na kojoj će biti i starih i novih pesama, ali obavezno sa poznatim i zvučnim imenima koja će privući publiku. Finale svakako nedostojno finala festivala.

Međutim, i to veče u Sava Centru, inače raskošno ukrašeno zahvaljujući naporima arhitekte Save Aćina (sve se odigravalo u ambijentu zelene trave i veštačke kiše koja je, i pored nestašice vode, besomučno padala u donjem delu scene), sa voditeljima koji su sedeli u belim pletenim naslonjačama, sa brojnim orekstrima koji su malo "radili" jer se sviralo na plejbek, i sa pevačima od kojih mnogi najavljeni nisu došli. Glavni komercijalni adut organizatora dolazio je, kao i većina pevača, iz Produkcije ploča RTB. Publiku je trebalo da privuče najava Lepe Brene, ali zvezda nove narodne pesme nije došla, a nisu došli ni takođe najavljeni: Dado Topić, Bebi Dol, grupa "Beograd", "Sedmorica mladih", Luis, Laza Ristovski, Biljana Krstić...

Onog trenutka kada se stručni žiri opredelio za soluciju "Parada hitova" umesto finalne večeri, kao da je, u stvari, i javno priznao potpuni krah ovog festivala. Krah koji se godinama najavljivao i očekivao, i koji više nikoga ne iznenađuje. 

Inače, bez obzira što je zbog nedolaska nekih važnih najavljenih gostiju sve na kraju ličilo na veliku prevaru, treba napomenuti da sam koncert "Parada hitova" u Sava Centru nije bio totalni promašaj za publiku. U moru lažnih pevanja, neskrivenih plejbekovanja i rđavih pesama, našli su se i poneki biseri poneke od pravih zvezda zbog kojih publika ipak nije otišla potpuno razočarana. To se pre svega odnosi na Nadu Knežević koja je na putu da lansira, posle duže pauze, svoj novi hit kompozitora Olivera Mandića (koji je, uzgred, bio voljan da Nadu prati na klaviru, ali mu je to zabranjeno zbog potrebe plejbeka).*

*Stiče se utisak da je nepotpisani izveštač bio odveć strog i kritičan, bar kada je reč o učesnicima. Nastupali su: Miki Jevremović ("Da sam tvoje zlato"), Senka Veletanlić ("Nasmejana"), Dragan Mijalkovski ("Oprosti, Sonja"), Lidija Palurović ("U snovima"), Bisera Veletanlić ("3. novembar"), Dragan Stojnić ("Jedan čovek i jedna žena"), Nada Knežević & Collegium musicum ("Boli, boli"), Đorđe Marjanović ("Igram svoju igru"), Gabi Novak ("Penelopa") i Tereza Kesovija ("Divlja strast").

Usput, nije poznato da li je Nada i kasnije nastupala na Beogradskom proleću. 

Snimak priredbe se može pogledati na youtube kanalu Minje Subote (OVDE).

HEJ, MAMA (Tell mama)

Nada Knežević je '68 u jednom intervjuu rekla:

Ja časove i časove provodim slušajući divnu muziku, tzv. američku komercijalu. Uživam u kompozicijama Otisa Redinga, Sare Von, Dion Vorvik, Vilsona Piketa, i osećam u sebi veliku želju da ih i sama jednog dana zapevam, ali KAKO? Gde da nađem orkestar koji će me pratiti, koji će bar donekle dočarati to bogatstvo zvukova i ritmova? Ta nemogućnost da nađe odgovarajući prateći orkestar praktično sprečava pevača u svim njegovim nastojanjima. Ja nemam svoj orkestar i stoga sam prinuđena da pevam samo one stvari koje uvežbam s orkestrom koji će me u pojedinim prilikama pratiti.

Već naredne godine je zapevala veliki hit soul i bluz dive Ete Džejms, "Kaži mami" ("Tell mama"), i to ne bilo gde i ne bilo s kim - već na prestižnoj "Evrodisk paradi", u društvu najeminentnijih evropskih muzičara toga doba. D. Ružić je u "Ilustrovanoj politici", evocirajući uspomene na Nadine uspehe, 1971. godine napisao:

"... Čovek ne može da se seti baš svih detalja, ali ko nije zapamtio onu "ludu" pesmu "Hej, mama"?! Nada je bila pozvana da učestvuje na takozvanoj Evrodisk - paradi, koju je organizovao BBC, i na kojoj su učeštvovali Bitlsi, Tom Džons i ostala evropska elita. U toj vrhunskoj konkurenciji slavnih imena, ona je zapevala "Hej, mama", i kada je završila - začuo se hrapavi šum, kao krčanje, koje se tek nekoliko trenutaka kasnije razaznalo kao aplauz. Aplaudirali su disk - džokeji svih stanica... i to za pesmu na srpskohrvatskom! Ljudi na beogradskoj radio-stanici nisu verovali rođenim ušima, jer... to nije bio običaj... ".

Pesma "Hej, mama" nikada nije objavljena na nosaču zvuka. Raritetni televizijski zapis je verovatno jedini dokument o jednom lepom prepevu, na osnovu kojeg samo možemo da zamislimo tu spektakularnu interpretaciju, kojoj su tapšali svi di-džejevi Evrope. Naime, na sačuvanom snimku Nada peva studijsku verziju pesme, koja je svedena, na momente mlaka i neubedljiva, lišena bravura koje očaravaju. Međutim, i takav relikt se može smatrati veoma dragocenim, s obzirom na činjenicu da je to jedan od svega desetak sačuvanih snimaka Nade Knežević u arhivi RTS - a. Mnogo je toga otpevala tokom šezdesetih, pa i sedamdesetih, za potrebe raznih televizijskih i radio emisija, a od svega je ostala samo pokoja crno-bela slika, neprecizni nazivi davno zaboravljenih programa, i tek poneki zvučni zapis, koji svedoči o sudbini velike pevačice u jednoj beznadežno maloj zemlji.

Poređenja radi, slušaćemo i originalnu verziju iz 1968. godine (komponovao Klaus Karter, otpevala Eta Džejms na istoimenom albumu).

LULELA E JANA

Posle poduže pauze, imamo priliku da čujemo (a i vidimo) raritetni i zaboravljeni  snimak Nade Knežević, nastao pre cirka 40 godina za potrebe jednog filma. Naime, u vreme najveće Nadine popularnosti, pošto je njeno vokalno učešće u bioskopskom hitu "Moja luda glava" ostavilo dobar utisak, Puriša Đorđević je došao na ideju da iskoristi njen senzibilitet i u muzičkoj podlozi za filmsko ostvarenje koje je imalo pre umetničke, nego komercijalne pretenzije, a koje je snimano po motivima dela Antona Pavloviča Čehova “Dama sa psetancetom” i nazvano “Kiša” ili “Život jednog producenta”.

Glavne uloge u ovoj neobičnoj, neambicioznoj i pomalo dosadnoj drami , o nepredviđenoj ljubavi koja se rađa na zimovanju između policijskog inspektora i udate žene, igraju Dragomir Čumić i Dušica Žegarac, a kuriozitet je da se u ulozi pevačica, pored Nade, pojavljuju Divna Đoković (poznata po ulozi Koštane) i Bisera Veletanlić.

Stara makedonska pesma “LULELA E JANA”, koju je za film aranžirao Predrag Ivanović, odenuvši je u “džez ruho” i oslobodivši je teksta, praktično predstavlja špicu, te u prvoj sceni vidimo gotovo prazan hotelski klub u kome večera glavni junak filmske priče, dok džez pevačica uz pratnju trubača izvodi svoju numeru. Džez pevačica je, naravno, Nada Knežević, dok je je u ulozi trubača pomenuti Ivanović.  Za orguljama je Vladimir Vitas.

NEK' ME REKA VODI / TO JE MOJ DOM

U časopisu TV NOVOSTI iz januara 1981. godine, u rubrici „TV novosti pre 10 godina“, piše da je svoj novogodišnji šou imala i Nada Knežević. To je, dakle, bilo 1970/71., kada je, posle jednoipogodišnjeg odsustva sa scene, za nju zavladalo neobično interesovanje. Zapravo, taj nastup je bio neka vrsta povratka sa porodiljskog bolovanja, i svi su jedva čekali da čuju ponosnu majku blizanaca, ali i da vide kako se je trudnoća odrazila na njenu liniju.

Nažalost ili na sreću, nova kilaža je uskoro postala vrlo aktuelna tema, pa su novine uredno donosile vesti o njenim dijetama, ali i njene odbrambene izjave, poput: „Kilogrami prijaju mom glasu“. Ruku na srce, malo ko joj je višak kilograma uzimao za zlo. Da se je, recimo, tako nešto dogodilo Oliveri Katarini, čiji je glavni adut bio stas, mnogi bi bili razočarani. Možda čak i ljuti. Kada izrazito lepa pevačica sa diskutabilnim muzičkim talentom pokvari liniju – ostaje samo tuga. I diskusija. Nasuprot tome, kada se vanserijski darovita pevačica ugoji – nema diskusije: glas dospeva u prvi plan. Štaviše, postoji ukorenjeni stereotip po kome veliki pevači i bukvalno moraju biti veliki (što, naravno, nije sasvim tačno), pa je Nadu, kao takvu, široki auditorijum shvatio ozbiljnije nego ikada. Tako je u maniru "Big Mame" započela novo poglavlje svoje karijere, i još jednom se vinula u sam vrh domaće estrade.

Danas je većina pamti kao damu punijeg stasa i voluminoznog glasa, a to, u stvari, nije sasvim tačno. Previđa se prvih nekoliko godina njene karijere, kada je bila vrlo vitka, čak izuzetno atraktivna, ali kada je pevala sa mnogo manje žara i energije. Ako poslušate snimke iz ranih šezdesetih, malo je verovatno da ćete prepoznati neku od njenih kasnijih vrlina, jer je u mladosti vrlo stidljivo eksploatisala raspon i snagu svog glasa. Dugo je koristila tehniku svojstvenu operskim pevačicama i "školski" pevala gornje lage, pa su joj, shodno tome, emocije bile prilično škrte i svedene, a onda je, baš nekako u vreme zaobljavanja, okrenula novi list... I mada je u tehničkom smislu bila manje savršena nego pre (npr. često se dešavalo da joj "pobegne" vibrato), njeno zrelo pevanje je postalo krcato zadivljujuće snažnim osećanjima koja privlače i oplemenjuju slušaoca, a kojima svako može pristupiti bez ikakvog „treniranja“ (za razliku od hladne interpretacije Radojke Šverko ili napetog fraziranja Josipe Lisac).

Elem, danas slušamo medley „Nek' me reka vodi / To je moj dom“ iz pomenutog novogodišnjeg programa. Prvu pesmu nije lako prepoznati, mada liči na radove Fets Domina, a druga je jedan od najvećih hitova Nine Simon (1933 – 2003.) „I'm going back home“ , koji je komponovao Rudy Stevenson. Nije poznato ko je radio na adaptaciji, pošto se pesma nije našla ni na jednom nosaču zvuka, ali je prava sreća što je otrgnuta od zaborava, makar kao video - zapis, jer je zaista reč o nesvakidašnjoj i vrlo uspeloj tvorevini.

OBRAZ UZ OBRAZ

Ranih sedamdesetih godina, u doba apsolutnog procvata televizije, zabavna redakcija RTV Beograd je iznedrila jedan od najambicioznijih, ali i najoriginalnijih šou – programa pod imenom „Obraz uz obraz“, u kome su učestvovale gotovo sve tada aktuelne jugoslovenske zvezde, na čelu sa voditeljsko – glumačko – bračnim parom Milena Dravić – Dragan Nikolić. Emisija je koncipirana kao vodvilj, sa muzikom koju su Vojkan Borisavljević i Kornelije Kovač pisali specijalno za tu priliku, pomalo naivnim, ali dopadljivim koreografijama, i skečevima koji su izlazili iz pera najeminentnijih TV – poslenika (Predraga Perišića, Siniše Pavića, Duška Radovića...), u režiji Zdravka Šotre.

Prva (od 18) epizoda je emitovana 22. aprila 1972. godine, a na listi gostiju su, između ostalih, bili komičar Miodrag Petrović Čkalja, pevači Leo Martin, Miki Jevremović i sestre Veletanlić, kao i pesnik Ljubivoje Ršumović. Naredne tri emisije su snimljene u crno – beloj tehnici, a onda je zadovoljstvo gledalaca upotpunjeno obojenom scenografijom. Forma pilotske epizode (uvodna reč + skeč + pesma + razgovor sa zvezdom večeri + skeč itd.) opstala je do kraja serijala, a poseban delikates je predstavljala zajednička (najčešće starogradska) pesma, kojom se je program završavao.

Treba reći da je „Obraz uz obraz“ bio jedan od najozbiljnijih projekata vodeće televizijske kuće, budući da je svaka epizoda dugo i minuciozno pripremana, te da je emitovanje bio svojevrsni događaj, kome su se jednom mesečno radovale sve generacije ljubitelja televizijske zabave. Milena i Dragan su nas, uz svesrdnu pomoć svojih gostiju, sat vremena kvalitetno animirali, pružajući nam priliku da se sretnemo sa svojim omiljenim TV – junacima ili umetnicima, da ih upoznamo u nekom novom svetlu, i da uživamo u gegovima i songovima sa finom dozom humora.

Domaćini nisu birali svoje goste, ali je kriterijum bio vrlo jasan: zabavni program tog tipa je, uz držanje izvesnog nivoa, podrazumevao učešće najpopularnijih ličnosti. Spisak onih koji su za tri godine postojanja šoua učestvovali više od 2 puta nije dug, i činjenica da se na njemu nalazi i ime Nade Knežević navodi na zaključak da je tih godina uživala status jedne od najvećih jugoslovenskih zvezda.

Elem, prvo Nadino učešće u ovom šou – programu bilo je 22. maja 1972. godine, u drugoj epizodi (koja, nažalost, nije uredno arhivirana, te se nije našla na DVD – u koji je PGP – RTS objavio pre dve godine). Kuriozitet je da su fotografije sa omota Nadine singlice „Neću / Ruže u snegu“ nastale baš na tom snimanju, a pored Nade, učestvovali su Zdravko Čolić, Radojka Šverko, Kornelije Kovač, Seka Sablić i Anton Marti. Pesma koju su izvodili u završnici (šlager „La paloma“ tj. „Beli golub“) sačuvana je na LP ploči „Obraz uz obraz“ iz 1973. godine, a zasad je nepoznato da li je ta epizoda izgubljena ili je samo zaturena, budući da je RTS tokom prethodnih godina više puta emitovao insert u kome mlađani Zdravko Čolić izvodi hit „Sinoć nisi bila tu“ (sa tek održanog festivala „Vaš šlager sezone“).

Dva naredna Nadina učešća u „Obrazu“ su bila u novogodišnjim epizodama, prvi put '72/'73. sa pesmom „Divna noć“ tj. „Beautiful Sunday“, u kojoj joj je društvo pravila Korni Grupa, a drugi put '73/74 sa numerom koja se nikada nije našla na nosaču zvuka: „Pevaj zajedno sa nama ti“. Zapravo, Nada je, uz Čkalju, Lea Martina i Korni Grupu, imala čast da učestvuje u obe specijalne epizode, a poznato je da novogodišnji program, po pravilu, angažuje samo najveće miljenike publike.

Osamnaesta epizoda šoua „Obraz uz obraz“ je emitovana u maju 1974. godine. Zvanično, to je bio kraj, ali je nekoliko godina kasnije, na oduševljenje mnogobrojnih poklonika, snimljen novogodišnji specijal ('78/79), a 13 godina kasnije još jedan, koji je bio neka vrsta omaža celom serijalu, i koji je napokon stavio tačku na priču zvanu „Obraz uz obraz“. Međutim, šou Milene i Dragana još uvek nije zaboravljen, i često se pominje kao sjajna preteča svih kasnijih kolažnih emisija na našoj televiziji, ali i kao izvanredan dokument o jednom lepom, davno prošlom vremenu.

Pevaj zajedno sa nama ti:

DIVNA NOĆ (BEAUTIFUL SUNDAY)

“Beautiful Sunday” je jedan od najvećih svetskih hitova s početka sedamdesetih, i ubedljivo najveći hit u karijeri britanskog pevača i kompozitora Danijela Buna (Daniel Boone). Pesma je nastala ‘72. godine, postigla značajan uspeh u Velikoj Britaniji, a zatim i u SAD, i važi za jedan od najprodavanijih singlova svih vremena.

Domaća verzija pesme, snimljena za potrebe novogodišnje epizode televizijskog šou - programa “Obraz uz obraz”, donosi redak i dragocen spoj muzičkih veličina onog vremena, i neka taj kuriozitet bude povod za kratak osvrt na jednu davno ugašenu, ali ne i zaboravljenu, fabriku kvalitetnog pop – rock zvuka.

Korni Grupu je 1968., po odlasku iz sarajevske grupe Indexi i preseljenju u Beograd, formirao Kornelije Kovač, klavijaturista i kompozitor (rođen , kao i Boone, ’42). Sastav su u početku činili V. Kacl (gitara), B. Hreljac (bas), V. Furduj (bubnjevi) i pevačica Seka Kojadinović. Kornelije Kovač je zagovarao ideju progresivne muzike, ali je publika tražila “lake note”, pa je grupa od početka do kraja svog postojanja balansirala između pitkog popa i alternativnog roka.

Kroz KG su, kao pevači, prošli: Dušan Prelević (’69), Dalibor Brun (’69), Dado Topić (’70), Zdravko Čolić (’71) i Zlatko Pejaković (koji je otpevao najveće hitove i bio član grupe do raspada), a 1970. na mesto gitariste, umesto Kacla, dolazi J. Boček. Grupa je često učestvovala na domaćim festivalima popularne muzike (Opatija, Zagreb, Split, Vaš Šlager Sezone...), na festivalu “Singing Europe” u Holandiji je dobila nagradu za najoriginalniju grupu (’69), imala je zapažen nastup na Montrey jazz festivalu u Švajcarskoj (’72), a ’74. je predstavljala SFRJ na Pesmi Evrovizije sa pesmom “Moja generacija”.

Posle pokušaja proboja na inostrano tržište, i posle prvih neuspeha – Kornelije Kovač je u decembru 1974. rešio da raspusti grupu. Tim povodom su održana dva oproštajna koncerta u novosadskom studiju M, a snimci sa tih koncerata su objavljeni na prvom domaćem duplom albumu “Mrtvo more”. Diskografski (vinilni) bilans grupe čini nešto manje od dvadeset singlica, 2 LP albuma, pomenuti dupli album i muzička poema “1941.”, objavljena ’79. (a snimljena osam godina ranije, uz učešće Dada Topića i Josipe Lisac).

Eto... to je bila priča o Korni Grupi, koju u kompletnom (konačnom) sastavu možemo čuti i videti u insertu iz novogodišnje emisije “Obraz uz obraz” ’72 / ’73. Pesmu “Divna noć” je aranžirao Kornelije Kovač, a tekst (prilagođen prilici) je napisala Olivera Borisavljević. Najpre je objavljena na kompilacijskom albumu sa muzikom iz emisije, zatim na LP albumu Nada (’74), a pretprošle godine i na trostrukom CD – u pod imenom “Sada divno je sve”.

Daniel Boone:

Nada Knežević feat. Korni Grupa:

SPAIN

“Spain“ ili „I can recall“ je jedna od najpoznatijih kompozicija jazz pijaniste, klavijaturiste, bubnjara i kompozitora Čika Korije (Chick Corea), nastala 1971. godine, a prvi put objavljena godinu dana kasnije, na albumu „Lights as a feather“. Nominovana je za Grammy nagradu u dve kategorije: najbolji instrumentalni aranžman i najbolje grupno jazz izvođenje, a tokom narednih godina je više puta obrađivana, pa se danas smatra modernim jazz standardom i deo je koncertnog repertoara mnogih jazz umetnika. Korija je 2001. napokon dobio Grammy za najbolji instrumentalni aranžman verzije „Spain for Sextet and Orchestra“.

Čik Korija (Armando Anthony Chick Corea) je rođen 1941. godine u Masačusetsu, ali je špansko – sicilijanskog porekla. Od malena je bio upućen na jazz, budući da je njegov otac bio jazz trubač u bostonskom Diksilend bendu, a profesionalnu karijeru je započeo šezdesetih godina prošlog veka radeći sa nekim od najvećih imena jazz muzike tog vremena (Blue Mitchell, Roy Haynes, Stan Getz). Kasnih šezdesetih je započeo saradnju sa avangardistima i često eksperimentisao sa električnim instrumentima, a posle iskustva sa Majlsom Dejvisom (Miles Davis) odlučuje da se osamostali. Najpre je sa Dejvom Holandom (Dave Holland) formirao free jazz grupu kratkog daha Circle, a 1971. pravi krucijalan zaokret, napuštajući avangardu i posvećujući se jazz fusion stilu, koji je sadržao latino elemente. Grupu Return to Forever su, pored Korije za Fender Rhodes električnim klavirom, činili: Airto Moreira – bubnjevi, Flora Purim – vokal i udaraljke, Stanley Clarke – bas i Joe Farrell – flauta i soprano – saksofon. Tokom narednih godina postava benda se promenila, pošto je direktiva pomerena prema rok elementima, a ulogu vokala je, malo pre raspada grupe, preuzela Korijina supruga Gejl Moren (Gayle Moran) . 1977. Korija se okrenuo solo projektima i tokom osamdesetih i devedesetih je nastavio svoju koncertnu aktivnost, radeći sa najeminentnijim muzičarima širom sveta (što je uredno zabeleženo na pločama). U poslednjih desetak godina se naročito zainteresovao za savremenu klasičnu muziku, ali nije zapostavio ni jazz fusion... Dobitnik je više nagrada za najbolje instrumentalno ostvarenje.

„Spain“ se često vezuje za ime američkog pevača, sedmostrukog dobitnika Grammy nagrade, jedinog u istoriji kome je pošlo za rukom da bude nagrađen u tri različite kategorije (jazz, pop & R&B). Njegovo ime je Al Jarreau (1940 - ), a pesma po kojoj ga zna čitav svet je premijeru imala na albumu „This time“ iz 1980.

Nada Knežević je, pak, na jednom od svojih nastupa na Newport Jazz Festival – u (u pratnji zagrebačkog Big Benda pod upravom Miljenka Prohaske) delila veče sa Korijom. Podsetimo se šta je o tome rekla za list „Blic“ pre par godina: „Trebalo je da sa Čikom Korijom nastupimo Miljenko Prohaska i ja, zajedno sa orkestrom Radiotelevizije Zagreb. Iako sam na binu izašla bez prethodne probe, Čik Korija je nakon koncerta govorio: “Ko ovo peva, ko pravi ovaj lom?!” Pozvao me je tada da mu se pridružim kao stalna pevačica na njegovim nastupima...“.

Nije poznato iz kog razloga nije prihvatila njegov poziv, ali je sigurno da bi milioni ljudi širom planete jednako dobro znali refren “ I can remember the rain in december, the leaves of brown on the ground...” i da je Nada bila prvi izvođač...

Sredinom devedesetih je u emisiji trećeg kanala “Zašto da ne”, u pratnji grupe “Mama Co co”, maestralno otpevala Korijin hit, a posredstvom nekoga ko je sačuvao taj video zapis – You Tube nam je omogućio da to opet čujemo. Verzija pesme snimljena u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu je objavljena na trostrukom CD – u.

Chick Corea (Electric Band live in Montreux):

Al Jarreau (Live Under The Sky '90):

Nada Knežević & Mama Co Co:

ALEXANDER'S RAGTIME BAND

ALEXANDER ‘S RAGTIME BAND je kompozicija Irvinga Berlina i svet uglavnom poznaje verziju koju je Ella Fitzgerald otpevala u jednoj od pesmarica (Irving Berlin Song Book). Pesmu možete čuti u dve varijante u Paralelama, a ovde možete pogledati insert iz šoa 7 Mladih. Na snimku piše 1986, ali je to zacelo moglo biti i ranije…

Nada u Opatiji

Nada Knežević je debitovala na OPATIJSKOM FESTIVALU pre tačno pedeset godina, 1959. Festival, inače, postoji od 1958. (prvi hit koji je lansirao je Mala djevojčica iliti Tata, kupi mi auto), pa je povodom obeležavanja jubileja prošle godine na HRT - u prikazana bogato dokumentovana emisija, u kojoj su korišćeni retki video zapisi i melodije koje se i danas pamte... Svoj minut su dobili Ivo Robić, Zdenka Vučković, Gabi Novak, Lola Novaković i mnogi drugi - ali nije bilo mesta da se pomene i Nada Knežević.

No, ipak je na jednom od snimaka iz garderobe možete videti ispred ogledala, dok joj sređuju frizuru za nastup...

NADA NA NIŠVILLU

Nada Knežević se je, posle duge medijske pauze, pojavila na otvaranju 24. internacionalnog festivala Nišvill, 2007. u Nišu, i tom prilikom joj je uručena nagrada za životno delo. Festival je, inače, pokrenuo inicijativu da dobije penziju istaknutog umetnika , ali nije poznato da li je ta ideja realizovana... U svakom slučaju, ko je tada bio tamo mogao je da čuje ko je Nada Knežević - u svojoj 67. godini je bez greške izvela kompoziciju Mr. Paganini, i u ovom insertu iz reportaže se na trenutak može videti deo njenog nastupa...

SETI SE NAŠE LJUBAVI

Evo i te čuvene pesme sa Beogradskog proleća '71... Dobila je Nada tada od žirija KLUBA POZNATIH "Večernjih novosti" nagradu za najboljeg pevača festivala (u vrednosti od 3 hiljade dinara, uručio joj je Ljuba Tadić ), i bez obzira na to što je postojala i muška verzija (pevao Tomislav Križmanić), SETI SE NAŠE LJUBAVI je postala sinonim za Nadu Knežević, bar kad je reč o širokom auditorijumu... Ovde možete pogledati i snimak uručenja nagrade: