U časopisu TV NOVOSTI iz januara 1981. godine, u rubrici „TV novosti pre 10 godina“, piše da je svoj novogodišnji šou imala i Nada Knežević. To je, dakle, bilo 1970/71., kada je, posle jednoipogodišnjeg odsustva sa scene, za nju zavladalo neobično interesovanje. Zapravo, taj nastup je bio neka vrsta povratka sa porodiljskog bolovanja, i svi su jedva čekali da čuju ponosnu majku blizanaca, ali i da vide kako se je trudnoća odrazila na njenu liniju.
Nažalost ili na sreću, nova kilaža je uskoro postala vrlo aktuelna tema, pa su novine uredno donosile vesti o njenim dijetama, ali i njene odbrambene izjave, poput: „Kilogrami prijaju mom glasu“. Ruku na srce, malo ko joj je višak kilograma uzimao za zlo. Da se je, recimo, tako nešto dogodilo Oliveri Katarini, čiji je glavni adut bio stas, mnogi bi bili razočarani. Možda čak i ljuti. Kada izrazito lepa pevačica sa diskutabilnim muzičkim talentom pokvari liniju – ostaje samo tuga. I diskusija. Nasuprot tome, kada se vanserijski darovita pevačica ugoji – nema diskusije: glas dospeva u prvi plan. Štaviše, postoji ukorenjeni stereotip po kome veliki pevači i bukvalno moraju biti veliki (što, naravno, nije sasvim tačno), pa je Nadu, kao takvu, široki auditorijum shvatio ozbiljnije nego ikada. Tako je u maniru "Big Mame" započela novo poglavlje svoje karijere, i još jednom se vinula u sam vrh domaće estrade.
Danas je većina pamti kao damu
punijeg stasa i voluminoznog glasa, a to, u stvari, nije sasvim tačno. Previđa se prvih nekoliko godina njene karijere, kada je bila vrlo vitka, čak izuzetno atraktivna, ali kada je pevala sa mnogo manje žara i energije. Ako poslušate snimke iz ranih šezdesetih, malo je verovatno da ćete prepoznati neku od njenih kasnijih vrlina, jer je u mladosti vrlo stidljivo eksploatisala raspon i snagu svog glasa. Dugo je koristila tehniku svojstvenu operskim pevačicama i "školski" pevala gornje lage, pa su joj, shodno tome, emocije bile prilično škrte i svedene, a onda je, baš nekako u vreme zaobljavanja, okrenula novi list... I mada je u tehničkom smislu bila manje savršena nego pre (npr. često se dešavalo da joj "pobegne" vibrato), njeno zrelo pevanje je postalo krcato zadivljujuće snažnim osećanjima koja privlače i oplemenjuju slušaoca, a kojima svako može pristupiti bez ikakvog „treniranja“ (za razliku od hladne interpretacije Radojke Šverko ili napetog fraziranja Josipe Lisac).
punijeg stasa i voluminoznog glasa, a to, u stvari, nije sasvim tačno. Previđa se prvih nekoliko godina njene karijere, kada je bila vrlo vitka, čak izuzetno atraktivna, ali kada je pevala sa mnogo manje žara i energije. Ako poslušate snimke iz ranih šezdesetih, malo je verovatno da ćete prepoznati neku od njenih kasnijih vrlina, jer je u mladosti vrlo stidljivo eksploatisala raspon i snagu svog glasa. Dugo je koristila tehniku svojstvenu operskim pevačicama i "školski" pevala gornje lage, pa su joj, shodno tome, emocije bile prilično škrte i svedene, a onda je, baš nekako u vreme zaobljavanja, okrenula novi list... I mada je u tehničkom smislu bila manje savršena nego pre (npr. često se dešavalo da joj "pobegne" vibrato), njeno zrelo pevanje je postalo krcato zadivljujuće snažnim osećanjima koja privlače i oplemenjuju slušaoca, a kojima svako može pristupiti bez ikakvog „treniranja“ (za razliku od hladne interpretacije Radojke Šverko ili napetog fraziranja Josipe Lisac).
Elem, danas slušamo medley „Nek' me reka vodi / To je moj dom“ iz pomenutog novogodišnjeg programa. Prvu pesmu nije lako prepoznati, mada liči na radove Fets Domina, a druga je jedan od najvećih hitova Nine Simon (1933 – 2003.) „I'm going back home“ , koji je komponovao Rudy Stevenson. Nije poznato ko je radio na adaptaciji, pošto se pesma nije našla ni na jednom nosaču zvuka, ali je prava sreća što je otrgnuta od zaborava, makar kao video - zapis, jer je zaista reč o nesvakidašnjoj i vrlo uspeloj tvorevini.
Нема коментара:
Постави коментар