Otkud Nadin mural u romskom naselju Bair?

U valjevskom romskom naselju Bair, akademski slikar Dragan Marić je prošle godine izradio više murala posvećenih bairskim muzičarima, u formi galerije na otvorenom. Uveren da i Nada Knežević potiče iz tog naselja i da se u Bairu nalazi njena porodična kuća, Marić je na jednoj fasadi oslikao mural sa njenim likom. Tu vest su preneli svi relevantni mediji, a na otvaranju galerije bio je prisutan i Jovan Maljoković, koji je sarađivao s Nadom i odlično je poznavao. I niko se, pa ni on, nije usudio da demantuje dezinformacije koje su motivisale nastanak murala, valjda da ne bi diskreditovao projekat. 

Nada Knežević je rođena u Beogradu (u Gradskoj bolnici na Zvezdari) od roditelja srpske nacionalnosti, oca Andrije i majke Spomenke. Imala je 6 godina starijeg brata Branislava, 4 godine stariju sestru Ljiljanu i 6 godina mlađu sestru Gordanu. Do Nadine 7. godine, adresa porodice Knežević bila je na Zvezdari (okupaciju su proveli u Mirijevu), a od 1947. stanovali su na Vračaru, na adresi: Bulevar revolucije br. 97 (danas: Bulevar kralja Aleksandra). Dakle, pevačica zabavne i džez muzike Nada Knežević nije bila Romkinja iz Valjeva, niti se u Bairu nalazi njena porodična kuća. 

Međutim, Nadino opredeljenje za pesmu je povezano sa jednim bairskim muzičarem, koji je kasnije postao zet porodice Knežević, tj. suprug njene sestre Ljiljane. Bio je to Milan Petrović, član orkestra koji je nastupao na igrankama u prostorijama Jevrejske opštine. On je zapazio talenat svoje buduće svastike i odveo je na prvi nastup. Tako je, igrom slučaja, Nada započela karijeru sa orkestrom čiji su članovi većinski bili Bairci. 

Pevačica je, uzgred, bila vrlo ponosna na to što je Romi prisvajaju. Smatrala je to komplimentom i nije joj smetao nadimak "Ciganka" koji je, u stvari, dobila zbog "Ciganske noći", prvog velikog hita koji je otpevala, ali i zbog nesvakidašnje muzikalnosti koja se poslovično pripisuje Romima. Takođe, govoreći za još neobjavljenu knjigu "Velika Nada", negirala je da njeni roditelji potiču iz Valjeva.

Mladen Marković 

USPAVANKA OPATIJI

Više puta je bilo reči o II Opatijskom festivalu, koji je za mladu Beograđanku Nadu Knežević bio prava odskočna daska. Po mišljenju muzičkog urednika italijanskog lista "Corierre della Sera", najbolji utisak su ostavili debitanti Tihomir Petrović i Nada Knežević, a duet "Intermezzo", koji je sa Nadom izvodio Radoslav Graić, postao je radijski hit. Pobedničku pesmu "Mirno teku rijeke" su u alternaciji pevali Dušan Jakšić i Vice Vukov, tako da je beogradska delegacija pobrala lovorike.

Na dvostrukoj LP ploči u izdanju Jugotona, Nadin vokal se može čuti i u pesmi "Sandolina", koju je, uz njenu pomoć, otpevao Marko Novosel. Kompoziciju "Uspavanka Opatiji" interpretira Dušan Jakšić, i mada nije poznato da li je u hotelu Kvarner alternaciju pevala Nada, nešto kasnije je u izdanju Sportske Knjige objavljena zvučna dopisnica (the singing postcard) sa njenom interpretacijom ove pesme. Ono što danas deluje zbunjujuće jeste pridodato prezime Bulajić na omotu.

Dušan Bulajić

Naime, Nada je tih godina bila u braku sa dramskim umetnikom Dušanom Bulajićem (1932 - 1995), koji je 1960. bio jedan od najpopularnijih jugoslovenskih glumaca, budući da je igrao glavnu mušku ulogu u legendarnom filmu "Ljubav i moda". Pošto je te godine i Kneževićka uživala veliku popularnost, par je imao izvanrednu medijsku pažnju i podršku, te u revijalnoj štampi iz tog vremena nije teško pronaći njihove zajedničke fotografije, intervjue i naslovne strane. Međutim, brak je brzo okončan, Nada se posvetila evropskoj karijeri, a krajem šezdesetih se udala za džez muzičara Ivana Švagera. Dušan se venčao sa Oliverom Marković (koja je posle razvoda zadržala Radetovo prezime) i bio sa njom u braku do svoje smrti, a o njegovom braku sa Nadom Knežević se, zapravo, danas ne bi ni znalo - da nema zvučne dopisnice koju ovde slušamo da nas podseti.

Autor kompozicije je Branko Mihaljević, aranžer Ferdo Pomikalo.

Nada Knežević - Bulajić: Uspavanka Opatiji

The ladies sing jazz

Baveći se likom i delom Nade Knežević, upoznali smo muzičke prilike šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, pročešljali šlageristiku i festivale zabavne muzike, i podsetili se mnogih muzičkih velikana. U gostima su nam bili Darko Kraljić, Milan Kotlić, Voki Kostić, Korni Grupa, Đorđe Marjanović, Lola Novaković, Cune Gojković, Gabi Novak, Dušan Jakšić, Olivera Marković, zatim Ela Ficdžerald, Sara Von, Rej Čarls, Čik Korija, pa Del Šenon, Dasti Springfild, Rita Pavone i još mnogi koji su na direktan ili indirektan način bili akteri priča iz Nadine karijere. Ona je uglavnom predstavljana kao retka i usamljena figura domaće estrade, što zbog svoje sklonosti ka džezu, što zbog izuzetnih vokalnih sposobnosti, i mogao se steći utisak da je, što se tiče kvaliteta, daleko ispred svih...

Međutim, iako je tačno je da su je muzički kritičari godinama proglašavali prvom, ne treba smetnuti s uma da počivša zemlja nikada nije oskudevala u dobrim vokalima, posebno ženskim. Na sceni je bilo više muškaraca, ali treba priznati da Nada gotovo nikada nije bila bez zdrave ženske konkurencije. Stoga ćemo posvetiti malo pažnje i njenim sestrama po mikrofonu, vrsnim pevačicama stare Jugoslavije, koje su, kao i ona, večito balansirale između komercijalnog i neprofitabilnog. Dakle, danas govorimo o najkvalitetnijim jugoslovenskim interpretatorkama džeza i zabavne muzike, za koje se može reći da su igrale (ili još uvek igraju) u Nadinoj ligi...

Radojka Šverko - Nesumnjivo jedna od najboljih hrvatskih (ali i evropskih) pevačica, impresivnog talenta i fascinantne interpretacije, koja je (kako to obično biva sa najboljima) realizovala samo mali deo svog potencijala. Njen put do slave u domovini je vodio preko inostranih festivala, pa je na domaću scenu stupila kao već etablirana evropska zvezda i pesmom “Kud plovi ovaj brod” očarala publiku na Splitskom festivalu 1970. godine. U rekordnom roku je postala etalon dobrog pevanja, ali je pomama za njom izostala, pa se njena karijera svela na sporadične diskografske delikatese i manje ili više zapažena učešća na festivalima.

 

 Blagica Beti Đorđević – Uz Nadu i Radojku, najcenjenija pevačica džeza u SFRJ, specifična po izvedbama koje objedinjuju ležernost i silinu, te oduševljavaju svežinom. Nažalost, i ona je popularnoj muzici dala doprinos na nivou minimuma, budući da je od samog starta bila lišena velikih ambicija. U estradni svet je ušla gotovo slučajno, zadržala se u njemu tek toliko da ostavi svetlucavi trag, a onda je polako pala u zaborav. Široki auditorijum je uglavnom pamti po šlageru sa Beogradskog proleća ’76 “Počnimo ljubav iz početka”.

 

Zdenka Kovačiček – Pevačica čiji se senzibilitet drastično razlikuje od Radojkinog ili Nadinog, ali koja po kvalitetu nimalo ne zaostaje za njima. Njena silna ljubav prema džezu, bluzu i r’n’b - u se tokom više od 40 godina karijere manifestovala kroz manje ili više komercijalne diskografske uratke sa upadljivim primesama roka i u modernim aranžmanima, što joj je obezbeđivalo kontunuitet i istaknuto mesto na sceni. Od samog početka solističke karijere i uspeha na Opatijskom festivalu ’70 (“Zbog jedne melodije davne”), pa sve do danas, nosi epitet jedne od najboljih pevačica starog kontinenta.

 

Bisera Veletanlić – Nezaobilazno ime u svakoj priči o muzici sedamdesetih, šlageristici, pa i jugoslovenskom džezu. Na scenu je stupila ranih šezdesetih kao sestra već popularne Senke, ali je svojih pet minuta dočekala tek u narednoj deceniji. Na listi njenih hitova ubedljivo prvo mesto zauzima pesma Kornelija Kovača “Milo moje”, i do danas je ostala nenadmašna u kompozicijama tog tipa. Njen otklon prema džezu je najpre bio sporadičan i škrt, budući da je bila usredseređena na laku pop muziku i festivalske note, a onda je u drugoj fazi karijere dala više prostora tom žanru. Iako se ne bi moglo reći da je njen vokal masivan ili raskošan, neosporno je da je reč o vanredno talentovanoj pevačici, sposobnoj za lepe džez improvizacije i snažan doživljaj pesme.

 Maja Odžaklijevska – Sjajna pevačica, mahom skoncentrisana na pop, ali vrlo vešta i u drugim žanrovima, poput džeza. Njen ulazak u estradne vode je aminovala baš Nada Knežević, kao član žirija na prvoj Majinoj audiciji 1970. Naredne godine je učestvovala na istom onom Beogradskom proleću sa kog je torpediran hit “Seti se naše ljubavi”, ali je uspeh na tom festivalu postigla tek krajem te decenije sa pesmom “Daljine”, koja se smatra njenom ličnom kartom. Snimala je retko, ali je redovno učestvovala na festivalima, što joj je donosilo nagrade i pothranjivalo popularnost, a svoj žanrovski dijapazon je demonstrirala u manje formalnim okolnostima, na koncertima i u raznim televizijskim emisijama.

 

Josipa Lisac – Maestralna zagrebačka interpretatorka, čuvena po svojoj ekscentričnoj pojavi, dobrom glasu, ali i eksperimentisanju sa žanrovima. Karijeru je započela u rok grupi, onda je izvodila šlagere sa prizvukom bluza, da bi se, pre svog odlaska u Ameriku (posle čega se je dugo zadržala u pop muzici) obrela i u džezu na tzv. “Beloj ploči”. Zapravo, džez – standardi su oduvek bili deo njenog klupskog repertoara, i bez obzira što su njene izvedbe uvek virtuozne – čini se da je njen specifični vokal malo upotrebljiviji u bluzu nego u klasičnom džezu… Kao raritet treba izdvojiti njenu interpretaciju Kraljićeve kompozicije “Čudno,vrlo čudno”.
   


Nada Pavlović – Klupska pevačica, koja je zauvek ostala u zapećku, mada slovi za jednu od boljih interpretatorki džeza kod nas. U mladosti je nastupala u američkim bazama stacioniranim u Nemačkoj, gde je dobrano ispekla zanat, ali se po povratku u otadžbinu nije nametnula široj publici. Razlozi leže u njenom odbijanju da se prilagodi aktuelnim muzičkim trendovima, nedostatku ambicija i posvećenosti roditeljstvu… Retko je učestvovala na festivalima, a diskografija joj je tek simbolična. Pre nekoliko godina je gostovala u pesmi “Uzmi ili ostavi” pop – grupe “Flamingosi".

 Gabi Novak – Jedina Jugoslovenka koja je imala čast i privilegiju da na samom početku karijere peva u duetu sa Luisom Armstrongom. Bilo je to na Bledskom jazz festivalu 1958, a mlada pevačica je posle toga nizala samo uspehe, što festivalske, što diskografske. Šezdesetih je još uvek bila pod snažnim uticajem džeza, da bi se od udaje za Arsena Dedića (1970) posvetila šlageristici, što joj je obezbedilo status jedne od najvećih domaćih zvezda sve do današnjih dana. Na listi njenih hitova se, pored sladunjavih šlagera, nalazi i sjajna duetska pesma sa Radojkom Šverko “Za mene je sreća”.

AMEDEO

Retko se obraćam posetiocima bloga u prvom licu, izbegavajući pristrasnost i trudeći se da što realnije predstavim predmet našeg poštovanja, ali bih ovoga puta s razlogom napravio izuzetak.

Naime, posle nešto više od godinu dana postojanja, konačno je dostignut petocifreni broj poseta blogu, što se, s obzirom na okolnosti, može smatrati uspehom. Činjenično je stanje da danas u Srbiji (a i u ostalim zemljama ex YU) broj onih kojima ime Nada Knežević nešto znači jeste toliko mali da svaka trećerazredna folk – pevačica, koja se je lani pojavila polugola na „Susretima sela“ i odmah potom objavila neki skandalozni „projekat“ za vodeću diskografsku kuću, ima barem deset puta više aktivnih pokolonika. No, bez namere da zalazim u sociološko – političku analizu, želim da izrazim zadovoljstvo što još uvek postoje ljudi koji su sposobni da u Nadi Knežević prepoznaju kvalitet, i koji rado slušaju njenu muziku. Apropo, treba imati na umu da je dobar broj njenih poštovalaca duboko zagazio u treće doba, a da samo neki od njih koriste računar, što negde znači da većinu posetilaca bloga čine mlađi ljudi, rođeni tek posle zenita njene karijere.

Blog na početku nije imao velike ambicije. Trebalo je samo napraviti mali elektronski kutak, posvećen pevačici o kojoj se tako malo zna. Posle nagrade na „Nišvilu“, a naročito tokom emitovanja TV – reklame u kojoj je iskorišćen deo pesme „Moja prva ljubav“, broj zainteresovanih za vlasnicu tog toplog, dubokog i neobičnog alta se rapidno povećao. S obzirom na to da Nade Knežević godinama unazad nije bilo na malim ekranima – povećala se i potreba za rehabilitacijom jednog divnog sećanja na još divnije vreme, u kome je ona zaista nešto značila u zemlji koja se je zvala SFRJ, ali i na čitavom Balkanu, u Rusiji, u Zapadnoj Evropi, pa i Americi.

Izuzev pokojnog Galeta Jankovića, koji je u TV – serijalu „Dobra stara vremena“ ukazivao Nadi zasluženu pažnju, od devedesetih naovamo je gotovo nije bilo u medijima. Povremeno se je pojavljivala kao gost na prestoničkim džez priredbama, i bila je jedan od učesnika koncerta „Nada Beogradu“ ’95, ali bez velikog odjeka u javnosti. Potpuno je paradoksalno to što u čitavom svetu odgovorni ljudi jednostavno ne dozvoljavaju da se nacionalne muzičke legende tek tako zaborave, te se u te svrhe preduzima niz koraka koji sprečavaju taj proces – ako ne iz drugih razloga, onda zarad negovanja kulturne baštine. Međutim, u Srbiji tih odgovornih ljudi kao da nije bilo. Ne moramo ići daleko da bismo videli kako treba poštovati svoje muzičke velikane jer tu, u komšiluku, imamo sjajan primer: odnos Hrvatske prema glazbenim doajenima poput Arsena Dedića, Gabi Novak, Radojke Šverko, Tereze Kesovije ... U svetu postoje još drastičniji primeri, pa je tako Ela Ficdžerald, već načeta ozbiljnim bolestima, uživala popularnost sve do smrti, a jasno je da to nije bila isključivo njena zasluga...

Nadam se da je „blog za poštovaoce Nade Knežević“ bar donekle ispravio tu nepravdu. Danas svako ko je iole zainteresovan za nju i njen rad, vrlo jednostavno može na globalnoj mreži pronaći podatke kojima ja, kao prvi poštovalac, raspolažem. Takođe, ne treba zaboraviti ni izvanredan potez PGP – a, jer je objavljivanjem trostrukog CD – a (bez obzira na sve tehničke nedostatke) omogućio da čujemo „pun kvalitet“ mnogih pesama, koje smo dotle jedino mogli da pronađemo na pločama, starim više od trideset godina.

Ovom prilikom slušamo jedan od najređih snimaka Nade Knežević, nastao u Bugarskoj, početkom šezdesetih. U to vreme je sarađivala sa čuvenim septetom „София“ (kasnije : „Balkanton“), koji je postojao od 1962 do 1975. Vodeći članovi orkestra su bili Морис Аладжем (tenor – saksofon), Димитр Ганев (alt – saksofon, klarinet) i Николай Арабаджиев (klavir, klavijature), a pored kompozicija inspirisanih bugarskim folklorom, izvodili su i džez. Zabeležili su niz uspeha na nastupima širom Evrope, u Rusiji i na Kubi, a na listi njihovih najeminentnijih gostiju su: Ornella Vanoni, Claudio Villa, Đorđe Marjanović i, naravno, Nada Knežević.

Kompozicija „Amedeo“ je objavljena na kompilacijskom LP albumu „Balkanton – Musique de danse“, ali, nažalost, vinyl rip nije mogao zvučati bolje, s obzirom na oštećenost ploče. Ipak, ako kvalitet zvuka ostavimo po strani – radi se o skoro nepoznatom snimku (bar na našim prostorima), pa neka to bude poklon svim vernim poštovaocima Nade Knežević.

Srdačno,

Lamanik

Nada Knežević & septet "София" - Amedeo:

Zlatni mikrofon '61

Daleke ’61 godine prvi put je održan festival „Beogradsko proleće“, Jugoslavija je prvi put imala predstavnika na „Pesmi Evrovizije“ (Ljiljana Petrović, „Neke davne zvezde“), a u Beogradu je prvi i poslednji put organizovano takmičenje pevača zabavne muzike „Zlatni mikrofon“. Nikada, pre ni posle toga, nijedan festival nije izazavao takvu euforiju među izvođačima kao ta „potera za zlatom“, koja je pobedniku obećavala laskavo priznanje: najbolji među najboljima. Festivalske nagrade za interpretaciju i danas važe za nedostižan san mnogih popularnih vokalnih solista, a pre pedeset godina, kada su u konkurenciji bili samo dobri pevači – „Zlatni mikrofon“ je bio ravan Oskaru.

Na pijedestalu su te godine bili Zorana Lola Novaković i Đorđe Marjanović, Anica Zubović i Ivo Robić su imali zavidnu reputaciju, Gabi Novak i Vice Vukov su krupnim koracima grabili ka vrhu, u žižu javnosti je dospela Ljiljana Petrović, a Nada Knežević je još uvek smatrana mladom nadom, koja svoj hit „Ciganska noć“ „peva od malog prsta na nozi“... Summa summarum, u tom trenutku je na sceni bilo barem dvadeset izvrsnih interpretatora zabavnih melodija, a za „Zlatni mikrofon“ se je takmičilo čak njih četrdesetoro. Bilo je predviđeno da se dodeli pet zlatnih mikrofona, ali je taj plan u poslednjem trenutku promenjen.

Natpevavanje u Domu sindikata je trajalo od 13. do 15. marta , a prva tri takmičara su bile pop – vedete posle kojih nije bilo lako nastupati: Lola, Anica i Nada. Žirijem su predsedavali Vojislav Simić Bubiša (1924 - ), kompozitor, dirigent i pionir etno – jazza na našim prostorima i Anita Mezetova (1913 – 1980.), znamenita operska pevačica. Posle završene finalne večeri zvanično saopštenje na radiju je glasilo: "Žiri je stanovišta da u Jugoslaviji nema pet ravnopravnih pevača, pa je dodelio samo tri zlatna mikrofona: Loli Novaković, Anici Zubović i Nadi Knežević". Odluka je izazvala rafal zvižduka i skandiranje: "Đorđe, Đorđe!", i publika je demonstrativno počela da napušta salu pre kraja programa. Zbunjeni spiker je objavio da se radio i televizijski program prekida iz tehničkih razloga, a "đokisti" su za tili čas paralisali saobraćaj na Terazijama i poneli svog idola na rukama, vičući "Zlatni Đorđe! Pesma!". Moralni pobednik neslavno završnog festivala je do duboko u noć, ispred hotela "Moskva", sa krova jednog automobila, ekstatično pevao svoje hitove u pratnji veličanstvenog hora, i na jedvite jade se iščupao iz zagrljaja sedam hiljada ostrašćenih obožavalaca, tek pošto je policija intervenisala...

Taj incident je bio razlog za ukidanje manifestacije, pa se je nagrada „Zlatni mikrofon“ kasnije na drugim festivalima dodeljivala isključivo za popularnost. U analima je ostalo zabeleženo da je u vreme kada je zabavna muzika bila „mlada“ (baš kao i danas) publika za svoje apsolutne favorite često birala one koji su više harizmatični nego nadareni.

Lola Novaković (1935 - ) je bila jedan od časnih izuzetaka: mirila je kvalitet i šarm, a njena popularnost je mogla da se meri samo sa slavom Đorđa Marjanovića. Dugo i strpljivo se je „nametala“ publici, pa je od skromne devojke antičkog profila, sanjalačkog pogleda i neukrotive kose postala femme fatale ranih šezdesetih, zanosna plavuša koja pleni svojim dramskim sopranom i kao od šale osvaja nagrade na festivalima... Imali su sluha za nju i u Evropi, pa je ’62 na „Pesmi Evrovizije“ zauzela visoko četvrto mesto, što je bio neoboriv rekord za jugoslovenske predstavnike više od dvadeset godina. U Japanu su je obožavali, u Rusiji joj se divili, u Italiji joj skandirali, a u Jugoslaviji su pratili svaki njen pokret... Ponekad se je povlačila, umorna od svetla pozornice i medija, pa se opet vraćala na scenu i opet bila prihvatana sa oduševljenjem ...

Anica Zubović (1932 - ) je imala mnogo mirniji put, sa manje uspona i padova... Odrekla se je karijere operske pevačice u korist zabavne i starogradske muzike, i trijumfovala na prvom Opatijskom festivalu ’58 sa pesmom „Okrećem listove kalendara“ , što joj je otvorilo sva vrata tadašnjeg muzičkog sveta. Nastupala je širom Evrope i u SSSR –u, osvajala nagrade na festivalima, decenijama bila hvaljena i nagrađivana, a i mnogi je i danas pamte po pesmi „Bršljan“ s kraja pedesetih...

A Nada? Pa o njoj već sve znamo: krajem ’63. , kada je imala sve šanse da u SFRJ postane zvezda broj 1, otputovala je u Evropu i ozbiljno se posvetila izvornoj jazz muzici... Onda se vratila, pa je opet putovala, i tako u krug... Čini se da je u sebi nosila suviše „inostranog“ da bi mogla biti bliska prosečnom Jugoslovenu. Pa i taj njen masivni, bogati vokal je sam po sebi „svetska stvar“, i tek je početkom sedamdesetih pristala da ga koristi i u tra – la – la šlagerima domaćih autora. To joj je donelo trenutak popularnosti, ali je nije dugo držalo... Sve više se je okretala svojoj prvoj ljubavi – jazzu, jer je u tom žanru mikrofon ispred nje uvek bio zlatan...

Lyrics

Tekstovi pesama Nade Knežević:

http://www.svastara.com/muzika/?izvodjac=995

O TROSTRUKOM CD - u

Sada, kada su se utisci slegli, može se na miru razmisliti o izdanju koje smo dugo i strpljivo čekali, i u čijem nastanku je (po logici stvari) trebalo da učestvuje i pevačica. U jednom novinskom članku, priloženom uz tzv. biografiju, stoji i Nadina izjava da se nada da će sa PGP – om napraviti ploču koja će i njoj i publici predstavljati zadovoljstvo. To je bilo povodom koncerta „Nada Beogradu“, održanom pre gotovo 15 godina, a Nada se, koliko znam, nije oglašavala povodom svog CD - prvenca. Da jeste, verovatno ne bi bila prezadovoljna, a možda bi bila i razočarana. Kompilacijsku ploču iz 1975, kako je rekla u pomenutom intervjuu, ne priznaje, jer je niko nije ni telefonom obavestio o tome. Objektivno, ta ploča jeste reprezentativna i na sjajan način pravi presek njene dotadašnje karijere. Ne znam da li bi, da je bilo po njenom, na njoj bilo nešto drugo, ali znam šta nikada ne bi stavila na svoju ploču... ali o tome ću kasnije.

Već sam govorio o tome da dve pesme nedostaju. To bi se nekako i moglo oprostiti kada bi to bio jedini previd. No, nije. Dobar broj pesama je proizvoljno kršten, iako su ih kolekcionari još davno upoznali pod pravim imenima (koja stoje na prvim izdanjima tj. na singlicama i LP – ima). Ali, krenimo redom...

Na prvom disku bi pod brojem 6 trebalo da se krije kompozicija "Divna noć", koju potpisuje Daniel Boone, ili "Beautiful Sunday" u originalu. No, tu se krije sasvim druga kompozicija: „Noć bez meseca“ ili „No moon at all“ u originalu. Autor je Mann, a na srpskoj verziji su radili V. Đonović i V. Jakovljević. Pesma je objavljena na LP – u „Ciganska noć“. Priređivač se našao u problemu na disku 2: trebalo je pesmu prekrstiti kako ih ne bi bilo dve sa istim imenom. I – voala – „Divna noć“ je postala „Sada divno je sve“, a u zagradi nema podataka o autorima!

Na drugom disku, pod brojem 3, možete čuti pesmu „Negde postoji takvo mesto“ tj. „Easy street“. Teško je utvrditi zašto je ponela baš naziv „Jedan sunčan dan“, ali je jasno da priređivač nije imao ispred sebe prvi Nadin LP. Tu lepo na poleđini piše da su autori A. Jones, V. Đonović i V. Jakovljević. Naredna pesma, „Plavi drhtaj“, objavljena je na kompilacijskoj ploči „Muzika za igru“, a original se zove „Brivido blu“. Kompozicija pod rednim brojem 9 tj. 7 jeste soundtrack za film „Moja luda glava“ i na singlici je objavljena kao „Pesma iz filma MOJA LUDA GLAVA“. Sledeća, „Moju ljubav nisi hteo“ jeste „You don’t have to say you love me“, a 16. tačnije 14. numera je jednom davno na EP – u potpisana kao „Crn je dan bez muzike“. 18. tj. 16. kompozicija se zove „Moja amajlija“ („My lucky charm“), a ne „Moja srećna zvezda“, i u zagradi je trebalo da stoji N. Brodski – P. Ivanović – V. Jakovljević (uz eventualnu naznaku o učešću vokalnog kvarteta Predraga Ivanovića i ansambla Vojislava Đonovića, koji su pratili Nadu na celom LP – u „Ciganska noć“). Pod brojem 21. (19.) smo očekivali neku dosad nečuvenu verziju pesme „Cry Baby“, objavljene na EP – u „Pata – pata“ pod naslovom „Kraj“. No, opet se radilo samo o prekrštavanju.

Poslednji disk je, pak, priča za sebe. Na njemu se, pored više razloga za naše oduševljenje nalazi i (najblaže rečeno) neobjašnjiv fenomen. No, neka to ostane za kraj. Najpre, pored naslova „Yes, indeed“ stoji „Dok si tu“, što je ime studijske, domaće verzije, ali nije bilo potrebe za tim, jer taj snimak nije ni uvršten na disk (a možda je mogao biti, recimo umesto jedne od tri varijante kompozicije „Won't you come home Bill Bailey“, čije "novo ime" ne bih da citiram). Kompozicija Kola Portera na broju 6 se zapravo zove: „What is this thing called love“, a original pesme „Idem u Kanzas Siti“ nikako ne nosi naziv „Kanzas Sity“! To je prepisani lapsus sa EP –a „Dok si tu“, koji je prenet na kompilacijsku ploču NADA, pa naposletku i na disk, a slovoslagač očigledno nije ni u jednom slučaju bio Englez. 17. i 18. pesma su premijerno izvedene na Opatijskom festivalu 1961. godine. Prva se baš tako zove, a u zagradi je trebalo da stoji: Milivoj Koerbler – Milivoj Koerbler – Vesna Rajić. Izvođači su Nada i Plesni orkestar RTV Zagreb, no u našoj knjižici stoji: „Big Bend Radio Beograda“. Big bend je, zapravo, „ubačen“ svuda gde je nedostajao verodostojan podatak (od „Malo ljubavi“ tj. „My kinda love“ tj. „My kind of love“ pa do „Beograd“). Druga opatijska kompozicija se ne zove „Posle mnogih godina“. Blizu je, mora se priznati, i to mnogo bliže od svih promašenih naslova, budući da nosi naziv „Posle mnogih zima“ (Mirko Šouc – Robert Hauber – Aleksandar Korać, takođe uz Plesni orkestar RTV Zagreb).

Inače – mnoge festivalske kompozicije su ostale uskraćene za propratne podatke o nazivu festivala i godini izvođenja: „Za mesec il’ dva“ – Zagreb ’60, „Život teče“ – Pesma leta ’68, nedostajuća „Uspavanka Opatiji“ – Opatija ’59, „Hej, šta je s vama ljudi“ – Hit parada ’76, „Modri snovi“ – Zagreb ’60, „Ulicama sreće“ – Zagreb '62. Takođe, nije baš jasno zbog čega neki prepevi (tačnije: domaće verzije svetskih hitova) imaju u zagradi naziv originala, a kod drugih je to elegantno preskočeno: „Samo jedan cvet“ se izvorno zove „Ti voglio dare un flore“, „Divno je igrati tvist“ – „The twist“, „Ne govori svud o tom“ – „Non andare col tamburo“, „Biću tamo“ – „Reach out, I’ ll be there“, „Želim da sam s tobom“ – „Sway“, „Pusti me da plačem“ – „Cry to me“... Međutim, sve pobrojane i još mnoge prećutane greške jesu tek šlagvort za ono što sam ostavio za kraj, i što je zaista nedopustivo. Jeste li preslušali pesmu „SAD KAD TE VOLIM“ pod brojem 16 na disku broj 3? Molim vas preslušajte!

Ako ste pomislili da je to neki rani Nadin rad, snimljen pod teškim, možda ratnim, okolnostima ili u stanju teške prehlade, bronhitisa, gripa ili ko zna čega – garantujem Vam da niste u pravu. To uopšte nije Nada Knežević! Posle prvog otpevanog stiha ste verovatno bili zbunjeni, a onda ste čuli ono „...ne tražim više ništa, ne želim više ništa“ što vam je možda zvučalo kao „fuzija“ Bisere Veletanlić i Josipe Lisac... Ubrzo postaje kristalno jasno da je „to“ potpuno zalutalo tu... Mislim da peva Lidija Kodrič, ali nije ni važno. To je toliko neverovatno da je urnebesno smešno.