USPAVANKA OPATIJI

Više puta je bilo reči o II Opatijskom festivalu, koji je za mladu Beograđanku Nadu Knežević bio prava odskočna daska. Po mišljenju muzičkog urednika italijanskog lista "Corierre della Sera", najbolji utisak su ostavili debitanti Tihomir Petrović i Nada Knežević, a duet "Intermezzo", koji je sa Nadom izvodio Radoslav Graić, postao je radijski hit. Pobedničku pesmu "Mirno teku rijeke" su u alternaciji pevali Dušan Jakšić i Vice Vukov, tako da je beogradska delegacija pobrala lovorike.

Na dvostrukoj LP ploči u izdanju Jugotona, Nadin vokal se može čuti i u pesmi "Sandolina", koju je, uz njenu pomoć, otpevao Marko Novosel. Kompoziciju "Uspavanka Opatiji" interpretira Dušan Jakšić, i mada nije poznato da li je u hotelu Kvarner alternaciju pevala Nada, nešto kasnije je u izdanju Sportske Knjige objavljena zvučna dopisnica (the singing postcard) sa njenom interpretacijom ove pesme. Ono što danas deluje zbunjujuće jeste pridodato prezime Bulajić na omotu.

Dušan Bulajić

Naime, Nada je tih godina bila u braku sa dramskim umetnikom Dušanom Bulajićem (1932 - 1995), koji je 1960. bio jedan od najpopularnijih jugoslovenskih glumaca, budući da je igrao glavnu mušku ulogu u legendarnom filmu "Ljubav i moda". Pošto je te godine i Kneževićka uživala veliku popularnost, par je imao izvanrednu medijsku pažnju i podršku, te u revijalnoj štampi iz tog vremena nije teško pronaći njihove zajedničke fotografije, intervjue i naslovne strane. Međutim, brak je brzo okončan, Nada se posvetila evropskoj karijeri, a krajem šezdesetih se udala za džez muzičara Ivana Švagera. Dušan se venčao sa Oliverom Marković (koja je posle razvoda zadržala Radetovo prezime) i bio sa njom u braku do svoje smrti, a o njegovom braku sa Nadom Knežević se, zapravo, danas ne bi ni znalo - da nema zvučne dopisnice koju ovde slušamo da nas podseti.

Autor kompozicije je Branko Mihaljević, aranžer Ferdo Pomikalo.

Nada Knežević - Bulajić: Uspavanka Opatiji

FATIMA

Kada se je Lola Novaković 1960. godine vratila u Jugoslaviju sa jednoipogodišnje turneje po Bliskom istoku, donela je sa sobom note pesme "Mustafa", koja je već bila hit u svetu, ali je kod nas još niko nije pevao. Zapravo, „Ya Mustapha“ je izvorna egipatska pesma sa elementima grčkog folklora, koja je tokom pedesetih godina bila popularna u nekoliko varijanti: jednu od prvih verzija je snimio turski pevač Dario Moreno, egipatski pevač Bob Azam je postigao ogroman uspeh u Francuskoj i Engleskoj, a Hoze Gvardiola je zapalio Španiju. Čim je pustila u etar ovu pesmu, Lola je odlučila da odži prvi solistički koncert u velikoj dvorani „Doma sindikata“. Prema legendi, narednog dana je pola Beograda zviždalo „Mustafu“, a naredne godine je njen parnjak po popularnosti, Đorđe Marjanović, snimio svoju verziju i objavio je na svojoj prvoj, istoimenoj LP ploči.

Tako su se zvuci Orijenta ušunjali u našu zabavnu muziku, i do dana današnjeg nas nisu napustili. Već te 1960. godine, tada popularni pevač i kompozitor Dragan Toković odlučuje da napravi domaću repliku „Mustafe“, i iskoristi pomamu za pustim turskim, pa tako nastaje „Fatima“, pesma koju je najpre sam izvodio. Međutim, pošto je tih godina Loli Novaković po popularnosti u Srbiji mogla da parira samo Nada Knežević*, Toković je odlučio da svoju orijentalnu kompoziciju poveri i njoj. Nadina verzija „Fatime“ je uskoro postala veliki hit, koji je godinama bio nezaobilazni deo njenog repertoara, čak i kada nije postojalo dobro koncepcijsko opravdanje. Ona je tu pesmu osvežila jednom sjajnom džez improvizacijom, ali je u suštini ostala narodna, bliska širokom auditorijumu, i veoma slušana u svim krajevima naše bivše zemlje. Kasnije je Safet Isović snimio narodnjačku verziju, koja je još uvek vrlo popularna u Bosni.

Nadina „Fatima“ je objavljena na istoimenoj EP singlici, 1963. godine. Uz Tokovića, u realizaciji pesme su učestvovali Predrag Kojdić i ansambl Aleksandra Subote. Pored domaće publike, pesma je ponuđena i Rusima, jer je u leto 1963. godine grupa domaćih izvođača prvi put otišla na dvomesečnu turneju po Sovjetskom Savezu. U toj grupi su, pored Nade Knežević, bili Predrag Gojković, Đorđe Marjanović, Nina Spirova, Nada Mamula, Sedmorica mladih, harmonikaš Toša Elezović i vokalni ansambl Dalmacija.  Održali su 50 koncerata u Rigi, Moskvi, Lenjingradu, Černovcu, Kišenjevu, Odesi, Kijevu itd., a raritetni zvučni zapis koji ćemo slušati je snimak sa jednog od tih koncerata. Naime, navedena grupa izvođača je tokom turneje snimila nekoliko ploča za rusko tržište, a na nekima od njih se pojavljuje i Nada Knežević (već smo slušali pesmu „Курица“ tj. „Ko-ko-da“). Ovaj fragment „Fatime“ objavljen je na EP singlu Концерт Югославской эстрады.

* Početkom šezdesetih godina zabavna muzika u Srbiji postajala je sve popularnija, a emisije radija, koje su emitovale ovu muziku, imale su visoku slušanost. To je bio povod da redakcija Drugog programa Radio Beograda pozove slušaoce da učestvuju u izboru 10 najpopularnijih pevača. U toku juna i jula 1961. godine sprovedena je anketa o zabavnoj muzici i muzičkim sklonostima omladinaca. Učestvovalo je 310 slušalaca, od kojih su 95% bili učenici i studenti. Anketa je obavljena u Beogradu, u Studiju 5 i na Adi Ciganliji, na omladinskoj radnoj akciji. Omladinci su u anketi pravili rang listu od pet najomiljenijih izvođača zabavne muzike. Njihov izbor svedoči da su zabavnu muziku identifikovali sa ograničenim krugom kompozicija, a to su: muzika za igru, šlageri i džez. Na listi omladinaca najpopularniji pevač je Đorđe Marjanović, zatim slede: Lola Novaković, Predrag Gojković, Gabi Novak, Nada Knežević, Ivo Robić, Vice Vukov, Marko Novosel, Dušan Jakšić, Anica Zubović, Ljiljana Petrović, Stjepan Stanić, Tihomir Petrović, Olivera Marković, Miodrag Jevremović i drugi. (RTS)

NEKA PATI KO ME VOLI

"Ilustrovana Politika",

23. X 1973.
piše: Žika Milutinović

ZAGREB '73

Poslednji „Zagreb '73“ je koristio jedino onima koji tvrde da su festivali prevaziđeni. Već nekoliko godina se polemiše da li je potrebno kod nas održavati festivale, i ako se već održavaju, da li je potrebno imati ih ovoliko?! Posle festivala „Zagreb '73“, teško da će se naći opravdanje... Direktor Bojan Hohnjec objašnjava da je 19. festival održan „na silu“ tj. da nije bilo novca i svega ostalog što je potrebno za reprezentativnu priredbu. Ovaj razlog je shvatljiv, jer novca nema ni za potrebnije stvari. Međutim, neshvatljiv je odnos pojedinih kompozitora, pa i pevača, prema manifestaciji.

NEKA PATI KO ME VOLI

Najdrastičniji primer neodgovornosti je postupak Nade Knežević, koja je po ko zna koji put izneverila publiku i svog kompozitora. Trebalo je da na festivalu „Zagreb '73“ peva kompoziciju Vojkana Borisavljevića „Neka pati ko me voli“. Oni koji su slušali instrumentalno izvođenje, tvrde da je ova kompozicija jedna od boljih. Zbog toga, a i zbog Nade Knežević, ova melodija je, po oceni znalaca, bila u najužem krugu favorita za pobednički trofej. Nažalost, Nada nije došla u Zagreb. Probe su odlagane zbog nje i svi su želeli da učestvuje, a znajući je, pronalazili su razna opravdanja za njeno zakašnjenje. Međutim, u trenutku kada je festival već počeo, ona se javila iz Beograda i saopštila da zbog svoje dece (po ko zna koji put) ne može da doputuje. Da je to stvarni razlog, sigurno bi se našlo razumevanja, ali razlog je mnogo prozaičniji: u vreme održavanja festivala Nada Knežević je u Beogradu pevala na Sajmu mode za mnogo veći honorar nego što bi dobila na festivalu.

Festivali već odavno nisu katapulti za lansiranje ploča. Nekada su ploče sa festivalskim melodijama imale mnogo veće tiraže. Sada je drukčije, možda zato što se na festivalima retko može čuti dobra kompozicija, a možda postoji i neki drugi razlog. U svakom slučaju, kompozitori i pevači nisu „životno zainteresovani“ da se na festivalima predstave u najlepšem svetlu.

TAKTIKA I RAČUNICA

Sada je u modi taktika i računica. Da bi se „osigurali“ kod publike i žirija, Aleksandar Korać i Arsen Dedić su, na primer, napravili po tri kompozicije: volja ti ovo, volja ti ono. Ako ne uspe jedna, uspeće druga. Dedić je komponovao za sebe i svoju suprugu, i obe kompozicije su pobedile! Što se tiče Đorđa Novkovića, on je ili preozbiljno shvatio ovaj festival, ili još teži da nekima dokaže da može komponovati i složenije pesme od tzv. šlagerčića. Neshvatljivo je i to što je Ivan Kelemen, koji uživa veliki ugled, komponovao i poslao melodiju „Sretni smo utroje“, sigurno najlošiju na festivalu. Na dve pretfinalne večeri, ova kompozicija je dobila jedan jedini glas publike... Kompozcija „Otkad si tuđa žena“ Hrvoja Hegedušića je verna kopija melodija koje je Đorđe Novković nekada pravio za Mišu Kovača. Čak ni Dalibor Brun, pevajući je, nije pokušao da izbegne taj manir. Naprotiv, trudio se da što više kopira Mišu, a da nesreća bude veća, ova pesma je dobila prvu nagradu publike! Još jedno cenjeno ime je „potamnelo“ u Zagrebu: Ivica Krajač, šef kvarteta „4M“, koji je učestvovao sa kompozicijom „O čemu razmišljaš“. Već na prvim probama se čulo da je to odavno poznata melodija, svetski hit „Only you“, a popularni „emotivac“ je odmah to demantovao, ljutio se i vređao, tvrdeći da je samo aranžman sličan... Ljutio se ili ne – „O čemu razmišljaš“ je „Only you“ u najgoroj verziji.

SVETLI TRENUCI

U sivilu, lošoj organizaciji, isto tako lošim kompozicijama i pevanju, bilo je i nekih svetlih trenutaka. Pre svega, to se odnosi na pevače Zdenku Kovačiček i Darka Domijana. Iako nisu ušli u finale, što uopšte nije njihova krivica, bar na trenutak su ulepšali maratonski festival. Zdenka Kovačiček je još jednom dokazala da spada među naše najbolje pevačice, pogotovo kada peva melodije prožete džezom. Darko Domijan je pravo otkrovenje. On je, pred mnogobrojnim pevačima i muzičarima, očitao pravu lekciju Josipi Lisac. Njoj, zato što oboje pevaju sličnim stilom. Međutim, mladi Domijan, debitant, izbegao je najveću (možda i jedinu) grešku mnogo poznatije Josipe: pevao je čisto, sa izvrsnom dikcijom, bez afektiranja, za razliku od Josipe, koja je pevala tako da je retko ko mogao da je razume. Kao Englez koji je tek počeo da uči naš jezik.

Možda bi najveći pevački uspeh imala Bisera Veletanlić, da se odjednom nije „setila“ da je zvezda. U pretfinalu je bila izvrsna. Koraćevu kompoziciju „Maglovit dan“ otpevala je izvanredno i nadahnuto. Nažalost, zakasnila je na finalno veče, pa je na binu izašla bukvalno u „sekund do dvanaest“, a onda je počela više da glumi nego da peva... Nagrade su, kao što se zna, dobili Hrvoje Hegedušić i Arsen Dedić. Mislimo da su od njihovih kompozcija svakako bolje „Dobro jutro, Margareta“ Đele Jusića i „Voljena zemljo“ Stipice Kalođere. Da je „dubrovački trubadur“ mogao ili hteo da odabere boljeg pevača od Srđana i Buce, možda bi se i ozbiljnije umešao u takmičenje. Kalođera je imao peh da se Tereza Kesovija iznenada, pred početak festivala, razboli, pa je morao da je zameni Ibrica Jusić. Njemu se ništa ne može zameriti, i iako je imao malo vremena da pripremi pesmu, bio je više nego korektan. Ipak, ne možemo se oteti utisku da bi „Voljena zemljo“ bila pobednik festivala „Zagreb '73“ da ju je pevala Tereza, jer to je pesma koja je, kao po najpreciznijoj meri, pravljena za nju.

"Ilustrovana Politika",
20. XI 1973.
piše: Žika Milutinović

ZAŠTO NADA NIJE PEVALA?

Krajem prošle nedelje Televizija Beograd je u Domu sindikata organizovala “Veče kompozicija Vojkana Borisavljevića”. Emisija se zvala “Odiseja”, a bila je i direktno prenošena. Najbolje kompozicije mladog kompozitora pevali su Radojka Šverko, “Lutajuća srca”, Zafir Hadžimanov, Senka Veletanlić, Leo Martin i Nada Knežević.

Ništa tu ne bi bilo čudno da Nada Knežević nije govorila kako neće pevati na ovom koncertu, jer je baš Vojkan Borisavljević glavni krivac što nije učestvovala na festivalu “Zagreb ‘73”. Kao što se zna, Nada Knežević nije došla u Zagreb, iako su je čekali, bukvalno rečeno, do poslednjeg trenutka. Niko nije znao pravi razlog, niko nije dobio njeno zvanično objašnjenje ili izvinjenje. Odnekud, a to često biva na našim festivalima, procurila je vest da nije došla zbog bolesti svoje dece. Ovo nije prvi put da naša popularna pevačica ne dođe na zakazani koncert. Do sada, kako sama kaže, nije htela da se pravda pred javnošću, ali dosta joj je kleveta, tendencioznih napada i raznih intriga, i zato je želela da objasni ceo “slučaj”, svidelo se to nekome ili ne. Kada je molila da u našem listu dâ objašnjenje za neučestvovanje na festivalu “Zagreb ‘73”, hteli smo da tom razgovoru prisustvuje i kompozitor Vojkan Borisavljević. Obećala je da će ga dovesti, ali se on nije pojavio. Kako Nada kaže, imala je zakazan sastanak sa njim, rekla mu o čemu je reč, ali nije došao.

- Vojkan Borisavljević mi se dvadesetak dana pre festivala javio i ponudio da pevam njegovu kompoziciju “Neka pati ko me voli”. To je pesma koju je on pravio “po meri” za mene, i trebalo je da je pevam na “Pesmi leta”. Melodiju sam ovlaš znala, pošto sam je čula samo jednom, kada mi je Vojan svirao na klaviru. Bila sam začuđena što jedan ozbiljan kompozitor, a takvo mišljenje sam imala o njemu, može da zahteva da u kratkom roku, za svega dvadesetak dana, pripremim kompoziciju i konkurišem na festivalu. Pitala sam ga da ne misli možda da je to malo kratko vreme, ali me je on ubeđivao da će sve biti u redu, da ništa ne brinem i da će mi se opet javiti.

Prošlo je nekoliko dana, i putujući na jedan koncert, srela sam se sa Ljiljanom Petrović, koja mi je u razgovoru rekla da je Vojkan Borisavljević angažovao “Lutajuća srca” da pevaju na festivalu “Zagreb ‘73”. Mislila sam da je time ceo “slučaj” završen. Međutim, tri dana pre početka festivala Vojkan se opet javio telefonom. Kada je počeo da govori o mom učešću, pitala sam ga: zar njegovu kompoziciju ne pevaju “Lutajuća srca”? Odgovorio mi je potvrdno, ali je rekao da je reč o nekoj drugoj pesmi. Tada sam se stvarno iznervirala i upitala ga zašto se nije javljao u međuvremenu, i rekla mu da je stvarno nekorektno od njega da mi pred sam početak festivala nudi svoju kompoziciju. Počeo je da zamuckuje, da mi objašnjava kako se javljao, tj. pokušavao da mi se javi, ali da se na telefonske pozive niko nije odazivao. To je nemoguće, jer sam ja tih dana stalno bila kod kuće.

Tom prilikom sam rekla Vojkanu da se nije javljao dvadeset dana i da sam u međuvremenu potpisala ugovor za učešće na Sajmu mode. Ja sam profesionalac i moram da održim obećanje koje sam dala, odnosno da se pridržavam potpisanih ugovora. Međutim, on je bio vrlo uporan, i insistirao je da svakako odem u Zagreb da pevam njegovu kompoziciju, a da već potpisani ugovor sa Sajmom otkažem. Rekla sam mu da ću pokušati da rešim to, ali da verovatno neće biti moguće... Tada sam saznala da on još nije napisao ni aranžmane! Rekao je da to nije velika teškoća, da će u ponedeljak napisati aranžman i da ću ga ja poneti sa sobom, a trebalo je da pevam u utorak! To je stvarno već prevršilo svaku meru. U Zagrebu imam svoju publiku, tamo sam vrlo cenjena i ne želim da prokockam svoj ugled zbog nečije nemarnosti. A stvarno, bilo je nemoguće da orkestar koji prvi put vidi aranžmane na pultu odmah dobro svira.

Tada sam videla da je Vojkanu Borisavljeviću stalo da baš ja pevam, jer, kao što rekoh, tamo uživam veliki ugled, a verovatno je čuo i ostale kompozicije, pa je video da uz moju pomoć ima šanse da osvoji nagradu. Razgovarala sam jednom prilikom sa njegovom suprugom, koja mi je rekla da je Vojkan čuo kompoziciju koju peva Gabi Novak, da je to slaba pesma i ćemo sigurno pobediti sa “Neka pati ko me voli”, ako ja budem pevala. U ponedeljak, dakle dan pre početka festivala, on se ponovo javio i ja sam odbila da uopšte razgovaram o tome.

Moram da kažem da nisam ni sa kim razgovarala o svom učešću na zagrebačkom festivalu. Sa mnom nisu razgovarali ni direktor festivala, niti iko iz producentske kuće, nisam potpisala nikakav ugovor i nisam dobila zvaničan poziv. Mogu reći da ne bih išla na festival ni da sam uspela da otkažem već potpisani ugovor sa Sajmom mode. Ja sam profesionalac i ne želim da se nespremna pojavim pred publikom. Čudim se zbog postupaka organizatora... Zašto me oni nisu pozvali? Sa druge strane, interesuje me ko je dozvolio da se moje ime štampa u programu?! Ja tu dozvolu nisam dala, a sigurno su ga štampali da bi postigli što veći reklamni efekat... Samo ne znam ko je želeo mojim imenom da se reklamira?!

Znam da postoji bezbroj viceva i anegdota na moj račun. Njima se i ja smejem, ali oni ne mogu biti upotrebljeni kao zvanično objašnjenje za moje neučestvovanje! Uostalom, nije tačno da u Zagreb nisam došla zbog bolesti svoje dece! To nije prvi put da neko na taj način objašnjava moje izostajanje. Moja deca su moja, i to da li su ona bolesna ili ne, to je moja privatna stvar. Nikada se nisam zaklanjala iza njih, i to stvarno ne bih mogla da učinim.

* Pesma "Neka pati ko me voli" je objavljena na kompilacijskoj LP ploči "HIT PARADA Vojkana Borisavljevića" 1974. godine.

NEK' ME REKA VODI / TO JE MOJ DOM

U časopisu TV NOVOSTI iz januara 1981. godine, u rubrici „TV novosti pre 10 godina“, piše da je svoj novogodišnji šou imala i Nada Knežević. To je, dakle, bilo 1970/71., kada je, posle jednoipogodišnjeg odsustva sa scene, za nju zavladalo neobično interesovanje. Zapravo, taj nastup je bio neka vrsta povratka sa porodiljskog bolovanja, i svi su jedva čekali da čuju ponosnu majku blizanaca, ali i da vide kako se je trudnoća odrazila na njenu liniju.

Nažalost ili na sreću, nova kilaža je uskoro postala vrlo aktuelna tema, pa su novine uredno donosile vesti o njenim dijetama, ali i njene odbrambene izjave, poput: „Kilogrami prijaju mom glasu“. Ruku na srce, malo ko joj je višak kilograma uzimao za zlo. Da se je, recimo, tako nešto dogodilo Oliveri Katarini, čiji je glavni adut bio stas, mnogi bi bili razočarani. Možda čak i ljuti. Kada izrazito lepa pevačica sa diskutabilnim muzičkim talentom pokvari liniju – ostaje samo tuga. I diskusija. Nasuprot tome, kada se vanserijski darovita pevačica ugoji – nema diskusije: glas dospeva u prvi plan. Štaviše, postoji ukorenjeni stereotip po kome veliki pevači i bukvalno moraju biti veliki (što, naravno, nije sasvim tačno), pa je Nadu, kao takvu, široki auditorijum shvatio ozbiljnije nego ikada. Tako je u maniru "Big Mame" započela novo poglavlje svoje karijere, i još jednom se vinula u sam vrh domaće estrade.

Danas je većina pamti kao damu punijeg stasa i voluminoznog glasa, a to, u stvari, nije sasvim tačno. Previđa se prvih nekoliko godina njene karijere, kada je bila vrlo vitka, čak izuzetno atraktivna, ali kada je pevala sa mnogo manje žara i energije. Ako poslušate snimke iz ranih šezdesetih, malo je verovatno da ćete prepoznati neku od njenih kasnijih vrlina, jer je u mladosti vrlo stidljivo eksploatisala raspon i snagu svog glasa. Dugo je koristila tehniku svojstvenu operskim pevačicama i "školski" pevala gornje lage, pa su joj, shodno tome, emocije bile prilično škrte i svedene, a onda je, baš nekako u vreme zaobljavanja, okrenula novi list... I mada je u tehničkom smislu bila manje savršena nego pre (npr. često se dešavalo da joj "pobegne" vibrato), njeno zrelo pevanje je postalo krcato zadivljujuće snažnim osećanjima koja privlače i oplemenjuju slušaoca, a kojima svako može pristupiti bez ikakvog „treniranja“ (za razliku od hladne interpretacije Radojke Šverko ili napetog fraziranja Josipe Lisac).

Elem, danas slušamo medley „Nek' me reka vodi / To je moj dom“ iz pomenutog novogodišnjeg programa. Prvu pesmu nije lako prepoznati, mada liči na radove Fets Domina, a druga je jedan od najvećih hitova Nine Simon (1933 – 2003.) „I'm going back home“ , koji je komponovao Rudy Stevenson. Nije poznato ko je radio na adaptaciji, pošto se pesma nije našla ni na jednom nosaču zvuka, ali je prava sreća što je otrgnuta od zaborava, makar kao video - zapis, jer je zaista reč o nesvakidašnjoj i vrlo uspeloj tvorevini.

OBRAZ UZ OBRAZ

Ranih sedamdesetih godina, u doba apsolutnog procvata televizije, zabavna redakcija RTV Beograd je iznedrila jedan od najambicioznijih, ali i najoriginalnijih šou – programa pod imenom „Obraz uz obraz“, u kome su učestvovale gotovo sve tada aktuelne jugoslovenske zvezde, na čelu sa voditeljsko – glumačko – bračnim parom Milena Dravić – Dragan Nikolić. Emisija je koncipirana kao vodvilj, sa muzikom koju su Vojkan Borisavljević i Kornelije Kovač pisali specijalno za tu priliku, pomalo naivnim, ali dopadljivim koreografijama, i skečevima koji su izlazili iz pera najeminentnijih TV – poslenika (Predraga Perišića, Siniše Pavića, Duška Radovića...), u režiji Zdravka Šotre.

Prva (od 18) epizoda je emitovana 22. aprila 1972. godine, a na listi gostiju su, između ostalih, bili komičar Miodrag Petrović Čkalja, pevači Leo Martin, Miki Jevremović i sestre Veletanlić, kao i pesnik Ljubivoje Ršumović. Naredne tri emisije su snimljene u crno – beloj tehnici, a onda je zadovoljstvo gledalaca upotpunjeno obojenom scenografijom. Forma pilotske epizode (uvodna reč + skeč + pesma + razgovor sa zvezdom večeri + skeč itd.) opstala je do kraja serijala, a poseban delikates je predstavljala zajednička (najčešće starogradska) pesma, kojom se je program završavao.

Treba reći da je „Obraz uz obraz“ bio jedan od najozbiljnijih projekata vodeće televizijske kuće, budući da je svaka epizoda dugo i minuciozno pripremana, te da je emitovanje bio svojevrsni događaj, kome su se jednom mesečno radovale sve generacije ljubitelja televizijske zabave. Milena i Dragan su nas, uz svesrdnu pomoć svojih gostiju, sat vremena kvalitetno animirali, pružajući nam priliku da se sretnemo sa svojim omiljenim TV – junacima ili umetnicima, da ih upoznamo u nekom novom svetlu, i da uživamo u gegovima i songovima sa finom dozom humora.

Domaćini nisu birali svoje goste, ali je kriterijum bio vrlo jasan: zabavni program tog tipa je, uz držanje izvesnog nivoa, podrazumevao učešće najpopularnijih ličnosti. Spisak onih koji su za tri godine postojanja šoua učestvovali više od 2 puta nije dug, i činjenica da se na njemu nalazi i ime Nade Knežević navodi na zaključak da je tih godina uživala status jedne od najvećih jugoslovenskih zvezda.

Elem, prvo Nadino učešće u ovom šou – programu bilo je 22. maja 1972. godine, u drugoj epizodi (koja, nažalost, nije uredno arhivirana, te se nije našla na DVD – u koji je PGP – RTS objavio pre dve godine). Kuriozitet je da su fotografije sa omota Nadine singlice „Neću / Ruže u snegu“ nastale baš na tom snimanju, a pored Nade, učestvovali su Zdravko Čolić, Radojka Šverko, Kornelije Kovač, Seka Sablić i Anton Marti. Pesma koju su izvodili u završnici (šlager „La paloma“ tj. „Beli golub“) sačuvana je na LP ploči „Obraz uz obraz“ iz 1973. godine, a zasad je nepoznato da li je ta epizoda izgubljena ili je samo zaturena, budući da je RTS tokom prethodnih godina više puta emitovao insert u kome mlađani Zdravko Čolić izvodi hit „Sinoć nisi bila tu“ (sa tek održanog festivala „Vaš šlager sezone“).

Dva naredna Nadina učešća u „Obrazu“ su bila u novogodišnjim epizodama, prvi put '72/'73. sa pesmom „Divna noć“ tj. „Beautiful Sunday“, u kojoj joj je društvo pravila Korni Grupa, a drugi put '73/74 sa numerom koja se nikada nije našla na nosaču zvuka: „Pevaj zajedno sa nama ti“. Zapravo, Nada je, uz Čkalju, Lea Martina i Korni Grupu, imala čast da učestvuje u obe specijalne epizode, a poznato je da novogodišnji program, po pravilu, angažuje samo najveće miljenike publike.

Osamnaesta epizoda šoua „Obraz uz obraz“ je emitovana u maju 1974. godine. Zvanično, to je bio kraj, ali je nekoliko godina kasnije, na oduševljenje mnogobrojnih poklonika, snimljen novogodišnji specijal ('78/79), a 13 godina kasnije još jedan, koji je bio neka vrsta omaža celom serijalu, i koji je napokon stavio tačku na priču zvanu „Obraz uz obraz“. Međutim, šou Milene i Dragana još uvek nije zaboravljen, i često se pominje kao sjajna preteča svih kasnijih kolažnih emisija na našoj televiziji, ali i kao izvanredan dokument o jednom lepom, davno prošlom vremenu.

Pevaj zajedno sa nama ti:

AUTOBUS KOLO

U arhivi Radio Beograda verovatno postoji na stotine zvučnih zapisa koji pod debelim slojem prašine čekaju da ih se neko seti. Naravno, može biti da se je već našao neko pametan ko je „malo počistio“, ali Nadin CD nas je uverio da ipak postoje ljudi koji se staraju da muzički trag jednog vremena bude sačuvan.

Članak o Nadi Knežević u dnevnom listu „Blic“(povodom festivala „Nišville“, 2007.) počeo je sledećim rečima: „Početkom 2005. godine jedan mladi saradnik „Beograda 202“ zaputio se sa kutijom punom starih magnetofonskih traka prema kanti za smeće, kada je muzički urednik Miljenko Prodanović odlučio da zaviri šta se tu zateklo. Ispostavilo se da se u tom „smeću“ našao i dotad nepoznat snimak nastupa zaboravljene srpske džez dive Nade Knežević na prestižnom „Newport Jazz Festivalu“. Kao džez zvezda Kneževićeva danas očekuje podršku sponzora i Ministarstva kulture za izdavanje svog prvog CD - a, nakon pedeset godina bavljenja muzikom.”

“Zahvaljujući Miljenku Prodanoviću, došli smo na ideju da objavimo dva CD-a s mojom muzikom sa autentičnim live snimcima i snimcima iz Skandinavije - "Nada - Face of Jazz" i CD sa popularnim hitovima i šlagerima“, rekla je tada Nada Knežević za „Blic“. „Da nije bilo gospodina Prodanovića, ta traka bi završila u kanti za đubre. Kad sam čula tih dvadesetak snimaka, bila sam zaista prijatno iznenađena njihovim kvalitetom. Inače sam veoma kritična prema sebi i nikad nisam zadovoljna onim što uradim jer uvek mislim da sam mogla bolje, ali ti snimci su zaista odlični. Sada smo u potrazi za sponzorima koji bi podržali objavljivanje, što nije lako. A nadam se da će i Ministarstvo kulture to podržati“.

I dočekali smo to izdanje, ali na njemu nije bilo tih spektakularnih snimaka. Neki od nas su se ponadali da će čuti deo Nadinog koncerta sa Čikom Korijom ili bar neki raritet iz Evrope, kad tamo: koncert u Domu Omladine, “Dani jazza” u Novom Sadu, Srpsko narodno pozorište i zadužbina Ilije Kolarca... Tek desetak live snimaka, od kojih nijedan nije stariji od 30 godina. Što se radijskih tj. arhivskih snimaka tiče, bilo bi lepo da ih je malo više, s obzirom na minuli rad gospođe Knežević, koja je prvi put snimala za program Radio Beograda davne 1957. godine, a tokom narednih dvadesetak bila jedan od omiljenih vokala muzičkih urednika i slušalaca. Na radiju su je rado slušali i oni koji uopšte nisu voleli zabavnu muziku, a kamoli jazz, pa se je 1971. našla u pomalo neobičnom društvu na jednoj singlici...

Naime, za potrebe emisije “Autobus u pola šest” drugog programa Radio Beograda – grupa popularnih pevača narodne muzike je, uz Narodni Orkestar RTB, izvela šaljivu folklornu kompoziciju M. Obradovića (na tekst Svete Vukovića), “Autobus kolo”. Kontrasta radi - na b strani se je našla džez varijanta iste pesme koju izvode Nada i Predrag Cune Gojković u pratnji Džez orkestra RTB – a. Međutim, Nada na omotu greškom nije potpisana, a i njena karikatura je jedina ostala bez lica, te se za ovo izdanje dugo nije ni znalo izvan narodnjačkih krugova.

Zanimljivo je da Cune Gojković (1932 - ), kao pevač bez “fiksnog žanra” učestvuje u obe verzije. Karijeru je započeo sa meksikanskim pesmama, neko vreme je bio pevač zabavne muzike, a onda se je polako okrenuo narodnom i starogradskom melosu... U duetu koji danas slušamo vrlo uspešno parira Nadi u “kreaciji” koja nema neki veliki umetnički domet, ali je zato puna vedrine.

Nada Knežević & Cune Gojković :

ŽIVOT TEČE (Pesma Leta '68)

Putujući festival PESMA LETA je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih bio jedan od najpopularnijih festivala u bivšoj Jugoslaviji. Neki od najvećih hitova domaće šlageristike su premijerno izvedeni baš na toj manifestaciji: Romana (Đorđe Marjanović), Marike (Lola Novaković), Pijem (Miki Jevremović), Ako si pošla spat’ (Arsen Dedić) i mnogi drugi.

Nada Knežević je, posle kraće pauze, i u drugoj polovini šezdesetih često nastupala na festivalima zabavne muzike, te je '66 na Beogradskom proleću izvela sjajnu numeru "Ne reci više da si sam", godinu dana kasnije je na Opatijskom festivalu pevala Dedićevu pesmu "Smješi se", a učestvovala je i na jugoslovenskom izboru za pesmu Evrovizije '67 (sa temom "Suvišan pogled"). U Austriju je tada otputovao Lado Leskovar ("Vse rože sveta"), a tamo je trijumfovala “lutka na žici” (Sandie Shaw). Nada je naredne godine na Pesmi Leta ’68 izvela "ŽIVOT TEČE", hitičan festivalski šlager sa elementima romanse, koji joj je još jednom pružio priliku da pokaže svu svoju energiju. Pesma je objavljena na kompilacijskoj ploči sa festivala, ali i na flexy singlu časopisa Radio TV Revija.

The ladies sing jazz

Baveći se likom i delom Nade Knežević, upoznali smo muzičke prilike šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, pročešljali šlageristiku i festivale zabavne muzike, i podsetili se mnogih muzičkih velikana. U gostima su nam bili Darko Kraljić, Milan Kotlić, Voki Kostić, Korni Grupa, Đorđe Marjanović, Lola Novaković, Cune Gojković, Gabi Novak, Dušan Jakšić, Olivera Marković, zatim Ela Ficdžerald, Sara Von, Rej Čarls, Čik Korija, pa Del Šenon, Dasti Springfild, Rita Pavone i još mnogi koji su na direktan ili indirektan način bili akteri priča iz Nadine karijere. Ona je uglavnom predstavljana kao retka i usamljena figura domaće estrade, što zbog svoje sklonosti ka džezu, što zbog izuzetnih vokalnih sposobnosti, i mogao se steći utisak da je, što se tiče kvaliteta, daleko ispred svih...

Međutim, iako je tačno je da su je muzički kritičari godinama proglašavali prvom, ne treba smetnuti s uma da počivša zemlja nikada nije oskudevala u dobrim vokalima, posebno ženskim. Na sceni je bilo više muškaraca, ali treba priznati da Nada gotovo nikada nije bila bez zdrave ženske konkurencije. Stoga ćemo posvetiti malo pažnje i njenim sestrama po mikrofonu, vrsnim pevačicama stare Jugoslavije, koje su, kao i ona, večito balansirale između komercijalnog i neprofitabilnog. Dakle, danas govorimo o najkvalitetnijim jugoslovenskim interpretatorkama džeza i zabavne muzike, za koje se može reći da su igrale (ili još uvek igraju) u Nadinoj ligi...

Radojka Šverko - Nesumnjivo jedna od najboljih hrvatskih (ali i evropskih) pevačica, impresivnog talenta i fascinantne interpretacije, koja je (kako to obično biva sa najboljima) realizovala samo mali deo svog potencijala. Njen put do slave u domovini je vodio preko inostranih festivala, pa je na domaću scenu stupila kao već etablirana evropska zvezda i pesmom “Kud plovi ovaj brod” očarala publiku na Splitskom festivalu 1970. godine. U rekordnom roku je postala etalon dobrog pevanja, ali je pomama za njom izostala, pa se njena karijera svela na sporadične diskografske delikatese i manje ili više zapažena učešća na festivalima.

 

 Blagica Beti Đorđević – Uz Nadu i Radojku, najcenjenija pevačica džeza u SFRJ, specifična po izvedbama koje objedinjuju ležernost i silinu, te oduševljavaju svežinom. Nažalost, i ona je popularnoj muzici dala doprinos na nivou minimuma, budući da je od samog starta bila lišena velikih ambicija. U estradni svet je ušla gotovo slučajno, zadržala se u njemu tek toliko da ostavi svetlucavi trag, a onda je polako pala u zaborav. Široki auditorijum je uglavnom pamti po šlageru sa Beogradskog proleća ’76 “Počnimo ljubav iz početka”.

 

Zdenka Kovačiček – Pevačica čiji se senzibilitet drastično razlikuje od Radojkinog ili Nadinog, ali koja po kvalitetu nimalo ne zaostaje za njima. Njena silna ljubav prema džezu, bluzu i r’n’b - u se tokom više od 40 godina karijere manifestovala kroz manje ili više komercijalne diskografske uratke sa upadljivim primesama roka i u modernim aranžmanima, što joj je obezbeđivalo kontunuitet i istaknuto mesto na sceni. Od samog početka solističke karijere i uspeha na Opatijskom festivalu ’70 (“Zbog jedne melodije davne”), pa sve do danas, nosi epitet jedne od najboljih pevačica starog kontinenta.

 

Bisera Veletanlić – Nezaobilazno ime u svakoj priči o muzici sedamdesetih, šlageristici, pa i jugoslovenskom džezu. Na scenu je stupila ranih šezdesetih kao sestra već popularne Senke, ali je svojih pet minuta dočekala tek u narednoj deceniji. Na listi njenih hitova ubedljivo prvo mesto zauzima pesma Kornelija Kovača “Milo moje”, i do danas je ostala nenadmašna u kompozicijama tog tipa. Njen otklon prema džezu je najpre bio sporadičan i škrt, budući da je bila usredseređena na laku pop muziku i festivalske note, a onda je u drugoj fazi karijere dala više prostora tom žanru. Iako se ne bi moglo reći da je njen vokal masivan ili raskošan, neosporno je da je reč o vanredno talentovanoj pevačici, sposobnoj za lepe džez improvizacije i snažan doživljaj pesme.

 Maja Odžaklijevska – Sjajna pevačica, mahom skoncentrisana na pop, ali vrlo vešta i u drugim žanrovima, poput džeza. Njen ulazak u estradne vode je aminovala baš Nada Knežević, kao član žirija na prvoj Majinoj audiciji 1970. Naredne godine je učestvovala na istom onom Beogradskom proleću sa kog je torpediran hit “Seti se naše ljubavi”, ali je uspeh na tom festivalu postigla tek krajem te decenije sa pesmom “Daljine”, koja se smatra njenom ličnom kartom. Snimala je retko, ali je redovno učestvovala na festivalima, što joj je donosilo nagrade i pothranjivalo popularnost, a svoj žanrovski dijapazon je demonstrirala u manje formalnim okolnostima, na koncertima i u raznim televizijskim emisijama.

 

Josipa Lisac – Maestralna zagrebačka interpretatorka, čuvena po svojoj ekscentričnoj pojavi, dobrom glasu, ali i eksperimentisanju sa žanrovima. Karijeru je započela u rok grupi, onda je izvodila šlagere sa prizvukom bluza, da bi se, pre svog odlaska u Ameriku (posle čega se je dugo zadržala u pop muzici) obrela i u džezu na tzv. “Beloj ploči”. Zapravo, džez – standardi su oduvek bili deo njenog klupskog repertoara, i bez obzira što su njene izvedbe uvek virtuozne – čini se da je njen specifični vokal malo upotrebljiviji u bluzu nego u klasičnom džezu… Kao raritet treba izdvojiti njenu interpretaciju Kraljićeve kompozicije “Čudno,vrlo čudno”.
   


Nada Pavlović – Klupska pevačica, koja je zauvek ostala u zapećku, mada slovi za jednu od boljih interpretatorki džeza kod nas. U mladosti je nastupala u američkim bazama stacioniranim u Nemačkoj, gde je dobrano ispekla zanat, ali se po povratku u otadžbinu nije nametnula široj publici. Razlozi leže u njenom odbijanju da se prilagodi aktuelnim muzičkim trendovima, nedostatku ambicija i posvećenosti roditeljstvu… Retko je učestvovala na festivalima, a diskografija joj je tek simbolična. Pre nekoliko godina je gostovala u pesmi “Uzmi ili ostavi” pop – grupe “Flamingosi".

 Gabi Novak – Jedina Jugoslovenka koja je imala čast i privilegiju da na samom početku karijere peva u duetu sa Luisom Armstrongom. Bilo je to na Bledskom jazz festivalu 1958, a mlada pevačica je posle toga nizala samo uspehe, što festivalske, što diskografske. Šezdesetih je još uvek bila pod snažnim uticajem džeza, da bi se od udaje za Arsena Dedića (1970) posvetila šlageristici, što joj je obezbedilo status jedne od najvećih domaćih zvezda sve do današnjih dana. Na listi njenih hitova se, pored sladunjavih šlagera, nalazi i sjajna duetska pesma sa Radojkom Šverko “Za mene je sreća”.

KAD DOĐU SVINJE

IN MEMORIAM

Vojislav Voki Kostić (1931 - 2010.)

Nedavno nas je, posle duge i teške bolesti, napustio jedan od najplodnijih i najdarovitijih srpskih kompozitora, Vojislav Voki Kostić, i zahvaljujući neobičnoj saradnji sa Nadom Knežević, imamo dobar alibi da mu i na ovom mestu odamo počast i osvrnemo se na njegovo životno delo.

Voki je rođen u Beogradu, u uglednoj lekarskoj porodici, ali se je, igrom slučaja, obreo u svetu muzike i shvatio da je na pravom mestu. Naime, kao šesnaestogodišnjak je uhapšen zbog štampanja i rasturanja letaka protiv komunista, pa je u zatvoru proveo dve godine. Posle toga su mu, po njegovim rečima, sva vrata bila zatvorena, i prijatelj njegovog oca ga je krišom odveo u muzičku školu... Zatvorsko iskustvo je ostavilo neizbrisiv trag na njegovoj duši, i bilo je, uz gubitak brata Vanje (koji je poginuo 1942. na Ravnoj Gori, u borbi protiv partizana, i čiji grob nikada nije pronađen), izvor njegove nepresušne inspiracije.

Njegova zaostavština je, najblaže rečeno, impresivna: 93 dela ozbiljne muzike, muzika za 67 filmova, 310 pozorišnih predstava, 20 TV serija i 40 televizijskih filmova, 20 radio – drama i preko 2000 balada. Iako je pred kraj života tvrdio da je ponosan samo na muziku za TV seriju „Vuk Karadžić“ (1987) i balet „Ko to tamo peva“ (2004), treba reći da su mnoge poznate melodije iz domaćih filmova i serija izašle iz njegove radionice („Ko to tamo peva“, „Balkanski špijun“, „Tri karte za Holivud“, „Život je lep“, „Tesna koža“, „Vruć vetar“, „Bolji život“...).

Objavio je 33 LP ploče, 3 knjige i više od 35 naučnih radova, eseja i studija; bio je pasionirani kulinar, ali i ljubitelj boksa; zalagao se za zaštitu autorskih prava i bio sekretar Saveza kompozitora Jugoslavije... Dobitnik je mnogih nagrada , među kojima se posebno ističe „Johan Štraus“, najveće nemačko priznanje u oblasti muzike.

Voki je voleo džez i eksploatisao ga u svojim delima, ali je do njegovog muzičkog „sudara“ sa Nadom Knežević došlo samo jednom, i to u TV seriji „Naše priredbe“ (1973). Pored ostalih pevača (Džimi Stanić, Dubravka Nešović, Kićo Slabinac, Anica Zubović, Tozovac, Lepa Lukić...), i Nada je izvela jednu efektnu kompoziciju pod imenom „Kad dođu svinje“, u epizodi „Evropa 1940“. Čini se da je to najneobičnija pesma u njenoj diskografskoj karijeri, jer na vrlo grub i nedvosmislen način dočarava svu predratnu neizvesnost, strah i ludilo... Takođe, i o interpretaciji se može reći da odudara od standardne, jer je bilo neophodno pojačati dinamiku do maksimuma i pomoću glasa oživeti dramatiku jednog suludog vremena... Cilj je, zacelo, ostvaren i pred nama je zadivljujuće snažna (ali i potresna) tvorevina.

Pesma je objavljena na kompilacijskoj LP ploči „Naše priredbe 1900 – 1950.“, u izdanju PGP – RTB – a.

MALA PRIČA

Na trostrukom CD – u Nade Knežević se je greškom našla pesma „Sad kad te volim“ u izvedbi nepoznate pevačice, ali ne i jedan od najlepših jugoslovenskih šlager – džez hitova, koji po atmosferi neodoljivo podseća na „zalutalu“ kompoziciju. Reč je o numeri „Mala priča“ istaknutog džez muzičara Milana Kotlića (1921 - ?), koji je nekoliko puta pominjan na blogu, budući da je često sarađivao sa gospođom Knežević početkom šezdesetih.

Kotlićeva muzika, bazirana na autentičnom džezu, jeste vrlo specifična, slušljiva, topla i opuštajuća, i zbog toga su mnoga dela iz njegove radionice svojevremeno uživala veliku popularnost, a danas se smatraju evergrinom. Milan je pripadao prvoj posleratnoj generaciji beogradskih džezera i bio je jedan od utemeljivača jugoslovenske zabavne muzike. Inspiracio je pronalazio u džez standardima i mjuziklima, isključivo stvarajući numere namenjene domaćoj publici. Tako su nastali biseri poput kompozicija „Moja najlepša zvezda“ (Stjepan Jimmy Stanić, Boba Stefanović), „Neko ko šapće“ (Lola Novaković, Gabi Novak) „Dok je bila tu“ (Dušan Jakšić, Arsen Dedić), a Kotlić je, uz Kraljića, postao autoritet u svom žanru. Ne odstupajući od svoje naklonosti velikim džez orkestrima i sledeći Kaunta Bejzija i Glena Milera, izrazito muzikalan, sa brižljivo negovanim stilom i dobro „ispečenim“ zanatom, tokom šezdestih je važio za neprikosnovenog aranžera, trombonistu, dirigenta i, naravno, kompozitora.

„Mala priča“ (tekst: D. Kandić), kao tipičan Kotlićev rad, na divan način objedinjuje muzičke tendencije šeste decenije prošlog veka i ilustruje možda najznačajniju epohu jugoslovenskog džeza, punu entuzijazma i kreativnosti. Pesma se je, u Nadinoj interpretaciji, našla na kompilacijskom LP - u „Moja najlepša zvezda“ (1980), uz ostale Milanove evergrin melodije, a nekoliko godina kasnije i na albumu Duška Gojkovića „Adio - Easy Listening Music", u instrumentalnoj verziji.

Da li zato što se radi o pesmi krojenoj baš po njenoj meri, ili usled nekog naročitog nadahnuća – tek treba reći da je ovo jedna od najboljih izvedbi Nade Knežević i ujedno jedna od najkvalitetnijih pesama iz njenog repertoara, bar kada se radi o domaćim autorima.

REKA (RIVER, RIVER)

Nekada davno, negde pri kraju zlatne ere jugoslovenskog jazza, kada je postalo izvesno da publika žudi za nekom lakom, veselom muzikom uz koju bi mogla da igra – LP “Ciganska noć” je trebalo da predstavi Nadu Knežević kao hit – pevačicu koja toliko dobro peva jazz da je i domaći auditorijum jednostavno mora slušati. Naslovna pesma (za koju su mnogi decenijama verovali da je pisana baš za Nadu) je obećavala visok tiraž pošto je već bila veliki radijski hit, premda je narušavala koncept albuma. Izuzev te – francuske, i naredne – italijanske (“Samo jedan cvet”) sve ostale pesme na ploči su bile prilika da nekadašnja “mlada nada na polju jazza”, koja je publiku nešto skupljeg ukusa u startu očarala kompozicijom “Lullaby of birdland”, pokaže sav svoj talenat za interpretaciju jazza, od raspona do improvizacije...

Ako na trenutak zaboravimo sve njene kasnije radove i fenomenološki pristupimo ovoj ploči – malo je verovatno da ćemo biti fascinirani i sebi nedvosmisleno potvrditi da se u devojci čulnog alta krije najveći ženski jazz vokal sa naših prostora koji je već tada oduševljavao svet... Razlog za to bi se mogao tražiti u zahtevima aranžera, koji su, pak, odraz tada dominantnog trenda u domaćoj muzici. Čini se da je sva strana muzika u “domaćoj radinosti” do bezličnosti pojednostavljivana, pri čemu se od jazz vokala jedino tražilo da bude ležeran, te da na slušaoca deluje opuštajuće, uz svesrdnu pomoć vokalnog kvarteta Predraga Ivanovića. Ukoliko je to bio jedini cilj naših muzičara – mora se priznati da je ostvaren , jer čitav Nadin album je kao stvoren za noć, za osamu i reminiscencije... Međutim, sasvim su zanemareni elementi jazza koji su oduvek bili neophodan začin kvalitetih kompozicija : ni traga ni glasa od bilo kakvih vratolomija, bravura i iznenađenja – ni u instrumentalnom, ni u vokalnom smislu, pa je utisak koji tih pola sata muzike ostavlja na slušaoca mlak i nedorečen, te prolazan.

Nada je već u to vreme započela saradnju sa bugarskim septetom “Sofia”, koji joj je, reklo bi se, davao više šansi da se izrazi kao darovita jazz pevačica, budući da je njihov rad bio pod snažnim uticajem autentičnih američkih jazz orkestara. No, o tome ćemo govoriti uskoro (recimo povodom desethiljadite posete blogu), kada budemo slušali neobičan i redak snimak iz Bugarske. Sada treba predstaviti kompoziciju sa ploče “Ciganska noć” koja se iz nekog razloga jedina nije našla na trostrukom CD – u, a zapravo se može smatrati jazz – okosnicom albuma.

“River, river” je, za razliku od ostalih pesama sa longplejke, pravi američki jazz standard koji se vezuje za ime legendarne američke pevačice, Peggy Lee (1920 – 2002). To je jedan od njenih hitova, nastao ’52, karakterističan po maglovitoj, hipnotičnoj atmosferi. Peggy je, inače, širom planete sinonim za kompoziciju “Fever”, koju nije prva otpevala, ali je dodala tekstu najupečatljivije slike (Romeo i Julija, Kapetan Smit i Pokahontas...), pa je verzija koja je pre toga postojala (izvodio Little Willie John) pala u zaborav. Bila je i tekstopisac, kompozitor, glumica, neumorni umetnik bogate, gotovo do smrti neprekinute karijere, pa je shodno tome bila i jedna od najomiljenih američkih pevačica XX veka i dobitnica brojnih nagrada...

Elem, “River, river” je na omotu Nadine ploče prekrštena u “River”, ali to i nije veliki propust u odnosu na to što je potpisan pogrešan kompozitor: Brooks (Shelton Brooks?)! Autori pesme su Ben Oakland (1907 – 1979.) i Bob Russell (1914 – 1970.), a iza verzije pod imenom “Reka” stoje Vojislav Đonović (sa svojim ansamblom) i Vojislav Jakovljević. Uzgred, nejasno je zbog čega je Đonović izostavio (tačnije: maksimalno redukovao) ritmičku pulsaciju, budući da je to osnova svake klasične jazz kompozicije, pa i ove. Što se ostalih osobina originala tiče – uglavnom su zadržane, počev od mističnog uvoda, preko snovidljivog obraćanja reci, do skoro šaputavog pevanja, sa mestimičnim zvučnim efektima koji asociraju odjeke...

Peggy Lee:

Nada Knežević: