REKA (RIVER, RIVER)

Nekada davno, negde pri kraju zlatne ere jugoslovenskog jazza, kada je postalo izvesno da publika žudi za nekom lakom, veselom muzikom uz koju bi mogla da igra – LP “Ciganska noć” je trebalo da predstavi Nadu Knežević kao hit – pevačicu koja toliko dobro peva jazz da je i domaći auditorijum jednostavno mora slušati. Naslovna pesma (za koju su mnogi decenijama verovali da je pisana baš za Nadu) je obećavala visok tiraž pošto je već bila veliki radijski hit, premda je narušavala koncept albuma. Izuzev te – francuske, i naredne – italijanske (“Samo jedan cvet”) sve ostale pesme na ploči su bile prilika da nekadašnja “mlada nada na polju jazza”, koja je publiku nešto skupljeg ukusa u startu očarala kompozicijom “Lullaby of birdland”, pokaže sav svoj talenat za interpretaciju jazza, od raspona do improvizacije...

Ako na trenutak zaboravimo sve njene kasnije radove i fenomenološki pristupimo ovoj ploči – malo je verovatno da ćemo biti fascinirani i sebi nedvosmisleno potvrditi da se u devojci čulnog alta krije najveći ženski jazz vokal sa naših prostora koji je već tada oduševljavao svet... Razlog za to bi se mogao tražiti u zahtevima aranžera, koji su, pak, odraz tada dominantnog trenda u domaćoj muzici. Čini se da je sva strana muzika u “domaćoj radinosti” do bezličnosti pojednostavljivana, pri čemu se od jazz vokala jedino tražilo da bude ležeran, te da na slušaoca deluje opuštajuće, uz svesrdnu pomoć vokalnog kvarteta Predraga Ivanovića. Ukoliko je to bio jedini cilj naših muzičara – mora se priznati da je ostvaren , jer čitav Nadin album je kao stvoren za noć, za osamu i reminiscencije... Međutim, sasvim su zanemareni elementi jazza koji su oduvek bili neophodan začin kvalitetih kompozicija : ni traga ni glasa od bilo kakvih vratolomija, bravura i iznenađenja – ni u instrumentalnom, ni u vokalnom smislu, pa je utisak koji tih pola sata muzike ostavlja na slušaoca mlak i nedorečen, te prolazan.

Nada je već u to vreme započela saradnju sa bugarskim septetom “Sofia”, koji joj je, reklo bi se, davao više šansi da se izrazi kao darovita jazz pevačica, budući da je njihov rad bio pod snažnim uticajem autentičnih američkih jazz orkestara. No, o tome ćemo govoriti uskoro (recimo povodom desethiljadite posete blogu), kada budemo slušali neobičan i redak snimak iz Bugarske. Sada treba predstaviti kompoziciju sa ploče “Ciganska noć” koja se iz nekog razloga jedina nije našla na trostrukom CD – u, a zapravo se može smatrati jazz – okosnicom albuma.

“River, river” je, za razliku od ostalih pesama sa longplejke, pravi američki jazz standard koji se vezuje za ime legendarne američke pevačice, Peggy Lee (1920 – 2002). To je jedan od njenih hitova, nastao ’52, karakterističan po maglovitoj, hipnotičnoj atmosferi. Peggy je, inače, širom planete sinonim za kompoziciju “Fever”, koju nije prva otpevala, ali je dodala tekstu najupečatljivije slike (Romeo i Julija, Kapetan Smit i Pokahontas...), pa je verzija koja je pre toga postojala (izvodio Little Willie John) pala u zaborav. Bila je i tekstopisac, kompozitor, glumica, neumorni umetnik bogate, gotovo do smrti neprekinute karijere, pa je shodno tome bila i jedna od najomiljenih američkih pevačica XX veka i dobitnica brojnih nagrada...

Elem, “River, river” je na omotu Nadine ploče prekrštena u “River”, ali to i nije veliki propust u odnosu na to što je potpisan pogrešan kompozitor: Brooks (Shelton Brooks?)! Autori pesme su Ben Oakland (1907 – 1979.) i Bob Russell (1914 – 1970.), a iza verzije pod imenom “Reka” stoje Vojislav Đonović (sa svojim ansamblom) i Vojislav Jakovljević. Uzgred, nejasno je zbog čega je Đonović izostavio (tačnije: maksimalno redukovao) ritmičku pulsaciju, budući da je to osnova svake klasične jazz kompozicije, pa i ove. Što se ostalih osobina originala tiče – uglavnom su zadržane, počev od mističnog uvoda, preko snovidljivog obraćanja reci, do skoro šaputavog pevanja, sa mestimičnim zvučnim efektima koji asociraju odjeke...

Peggy Lee:

Nada Knežević: