DŽUBOKS magazin br. 22,
februar 1968.
piše: V. Marjanović
U
ovogodišnjem velikom referendumu našeg lista, Nada Knežević se plasirala na
sedmo mesto. Većina onih koji su glasali za nju stavljali su u svojim pismima
napomenu: „Nada je u velikom stilu otpevala „Reach out, I'll be there“ i zato
zaslužuje visok plasman u ekipi onih koji su tokom 1967. za pop muziku značili
najviše.“ S obzirom na to da je ova pevačica u ne manje velikom stilu otpevala
i poznati hit „Black is black“ i da bolje od mnogih može da otpeva još mnogo,
mnogo popularnih (i teških) hitova, bilo je normalno što smo je upitali zašto
to ne čini.
– I ja sama bih to želela – rekla
je Nada Knežević. – Međutim, vi ne možete ni da zamisite na koliko problema
nailazi pevač koji u našim uslovima rada želi da ide napred, da neprestano
obnavlja svoj repertoar, da ga dopunjuje novim kompozicijama, da na neki način,
ako ne dostigne, ono bar smanji razdaljinu između muzičkih ostvarenja i novina
u nekim drugim zemljama i kod nas. Ja časove i časove provodim slušajući divnu
muziku, tzv. američku komercijalu. Uživam u kompozicijama Otisa Redinga, Sare
Von, Dion Vorvik, Vilsona Piketa, i osećam u sebi veliku želju da ih i sama
jednog dana zapevam, ali KAKO? Gde da nađem orkestar koji će me pratiti, koji
će bar donekle dočarati to bogatstvo zvukova i ritmova? Ta nemogućnost da nađe
odgovarajući prateći orkestar praktično sprečava pevača u svim njegovim
nastojanjima. Ja nemam svoj orkestar i stoga sam prinuđena da pevam samo one
stvari koje uvežbam s orkestrom koji će me u pojedinim prilikama pratiti.
Zar se
na taj način ne stvara monotonija u vašem repertoaru? Publika stiče utisak da
pevate uvek iste stvari, da ne radite na uvežbavanju novih kompozicija.
-
– Znam da je pred publikom pevač jedini krivac. Publika se nikada neće
upitati da li je orkestar na pozornici u stanju da isprati neku novu stvar, da
li može da odsvira šest umesto dogovorene četiri kompozicije.
Postoji
li izlaz?
-
– Sve moje nade vezane su za povratak Saše Radojčića. S njim sam oduvek
najbolje sarađivala, i mislim da se, da tako kažem, mojih pet minuta doći tek
kad mi se ponovo pruži prilika da zapevam sa njegovim orkestrom. Tada ću moći
da razmišljam o renesansi svog repertoara, o iznenađenjima za publiku, o
solističkom koncertu. Sve do tog trenutka, više volim i da ne pevam, nego da se
poigravam onim što sam stekla sa mnogo napora i odricanja. Današnja publika je
muzički mnogo kritičnija. Pri tome posebno mislim na jedan deo publike koji
prati zbivanja u svetu, koji se razvija zajedno sa samom muzikom i koji neće da
sluša plagijate, pozajmice i šlagere čija se popularnost oslanja na meksikanski
i grčki melos, i čiji tekstovi računaju na naše „slovenske duše“ i njihovu
sentimentalnost. Koji su šlageri kod nas najtraženiji? Oni u kojima se pominje
piće, majka, otac, rastanak, svadba, oči u raznim bojama... Taj jedan deo
publike zaslužuje posebnu pažnju, i zahvaljujući njemu postoje izgledi da se i
ukus tzv. široke publike popne za jedan stepenik više.
Kako
objašnjavate činjenicu da danas najviše tezgi i ponuda za gostovanja ima jedan
orkestar za čijeg se vođu priča da ni gitaru ne zna da naštimuje, već to radi
njegov harmonikaš?
-
– Nažalost, priča je apsolutno istinita. U stvari, to je tužna priča.
Tužna za publiku, tužna za naše pevače. Mogu da kažem da mi danas imamo izvrsnu
garnituru pevača i da je neoprostivo što svi oni zajedno nemaju mogućnosti da
pokažu svoj maksimum. Pomenuti orkestar je trenutno toliko tražen, naročito u
unutrašnjosti, da bi mogao imati svake večeri po dva „koncerta“, i pri tome
zabeležiti najveći broj posetilaca. Ta slava, nažalost, nije utemeljena na
kvalitetu, već na činjenici da sa njima putuje grupa naših najeminentnijih
komičara, uključujući i svemoćnog Čkalju, i da već pri samom pomenu njegovog
imena organizatori zadovoljno trljaju ruke.
Šta je
svojevremeno uticalo na vašu odluku da iščeznete sa naše muzičke scene i odete
u Zapadnu Nemačku? O tome se dosta pričalo.
-
– Za to postoje dva veoma jaka razloga. U jednom trenutku mi je postalo
savršeno jasno da ću u Jugoslaviji propasti kao pevač. Moja karijera je došla
do jedne određene tačke i nije bilo nikakvih uslova da dođe do nekog vidnog
napretka. Više od svega sam želela da radim i da se usavršavam. Bila mi je
nepodnošljiva pomisao da ću, bez obzira na sva moja nastojanja i napore, ostati
na istoj tački. To je kao da vas neko osudi na večnu stagnaciju. Otputovala sam
u Zapadnu Nemačku i dobila angažman u jednom velikim američkom klubu. Pevala
sam sat i po svake večeri isključivo za američku publiku koja tu dolazi. Svake
nedelje sam morala da uvežbavam novi repertoar. U klubu se nalazio muzički
automat u koji je svake nedelje stizalo nekoliko novih ploča. Sve te ploče
trebalo je odmah uvežbati, jer su gosti imali pravo da zahtevaju od pevača da
im uživo otpeva novoprispeli hit. Bio je to naporan rad, ali isplatilo se.
Naučila sam jezik, naučila kako se radi, stekla rutinu. Posle Nemačke, provela
sam izvesno vreme u Skandinavskim zemljama. Ista priča. Svi su me osudili što
sam otišla, a danas to svi rade. Umesto u Nemačku ili Skandinaviju odlaze u
SSSR. Ipak, više nikome to ne smeta.
Hoćete
li i vi ponovo otići?
-
– Verovatno, zajedno sa orkestrom Saše Radojčića, provešću tamo dva letnja
meseca. To još nije potvrđeno.
Kako
gledate na bit-muziku i njene protagoniste?
-
– Bit je došao kao spas. U bitu vidim jedan korak bliže velikom džezu. U
svakom slučaju, ja na bit gledam kao na progres u muzici. Dovoljno je samo pratiti
razvoj neprevaziđenih, genijalnih i čarobnih Bitlsa, pa shvatiti koliko je sve
to novo i veliko, koliko tu ima neistraženih i dragocenih zvukova. Mislim da
Bitlsi znače poglavlje za sebe u istoriji muzike, i da im pripadaju sve počasti
inovatora i učitelja.
-
Nada
Knežević, zaljubljena u svoj posao, u džez i u Bitlse, snima ovih dana nekoliko
TV emisija. Između ostalog, Sava Mrmak režira nekoliko TV storija o razvoju
džeza, i u svakoj od njih pojaviće se i Nada. Osim toga, ona priprema i novu
ploču za RTB. Glavna melodija će biti „You can have him“, a za ostale se još
nije odlučila. Na osnovu onoga što smo dosad čuli i na osnovu Nadinih velikih
(i ni u kom slučaju dovoljno iskorišćenih) vokalnih mogućnosti, biće to dobra
ploča. Posle izvrsnog „Biću tamo“, bilo bi nedozvoljeno napraviti nešto loše.
Wynn Casino and Resort - Goyang County
ОдговориИзбришиLocated just 라이브 벳 a 15-minute drive from Horseshoe 게임 종류 International Airport, the Wynn 안전토토사이트 Resort and 피망슬롯머신 Encore Las Vegas offer comfortable accommodation and a variety 메이저벳