KUP EVROPE '71

FESTIVAL ANONIMNIH

"Ilustrovana Politika"

piše: Žika Milutinović

U pravoj poplavi raznoraznih festivala, ovo je samo jedna od mnogih internacionalnih priredbi. I to verovatno jedna od najlošijih. Prošle godine su u Bernu Tereza Kesovija, Ljupka Dimitrovska i Miro Ungar osvojili pobednički trofej, kao reprezentacija Jugoslavije. Po propozicijama, nama je zbog toga pripala čast da ove godine budemo domaćini „Kupa Evrope“. Baš im hvala. Zahvaljujući njima, pet dana smo se dosađivali, a ni troškovi nisu mali.

Šta je, zapravo, „Kup Evrope“?

Izvesni gospodin Erih Rajndl došao je na ideju (koju je, naravno, i patentirao) o takmičenju evropskih pevačkih reprezentacija. Ugledavši se na sportska, nazvao je ovo takmičenje „Kup Evrope“. Po njemu, ovo je najkvalitetniji i najspektakularniji skup evropskih „zvezda zabavne muzike“. Ove tvrdnje, naravno ničim nedokumentovane, ne koštaju ga ništa. Naprotiv. Gospodin Rajndl dobija pozamašnu svotu za svoju ideju. No, nije on jedini koji o „Kupu Evrope“ ima lepo mišljenje, ali i vrlo lepu korist. Raznorazni članovi žirija, organizatori i još neki takođe su angažovani oko ovog posla za više nego pristojnu nadoknadu. Zato nije ni čudo što svi oni pretvaraju svoja lica u znak pitanja na svaku primedbu ili kritiku. Oni ne samo da hvale „Kup Evrope“, već „ne mogu da shvate“ one koji nemaju tako laskavo mišljenje.

Koliko će nas koštati to što smo domaćini „Kupa Evrope“ ne zna se, iako možda i nije teško ustanoviti. Suma svakako nije mala. A šta smo dobili?

Dvanaest evropskih reprezentacija (svaka po tri člana), sa retkim izuzecima, nije pružilo nikakvo zadovoljstvo malobrojnim gledaocima u sali hotela „Jugoslavija“. Ipak, treba reći da su naši izabranici Nada Knežević, Đorđe Marjanović i Kićo Slabinac bili ne najbolji u toj konkurenciji, već izvan konkurencije. Nada je za mnoge inostrane goste bila profesor – demonstrator pevanja. Ne treba zaobilaziti istinu: od 36 pevača, bar 20 nisu odmakli od pozicije amatera... Ako se svi ti, nazovimo ih pevači, poturaju kao „zvezde sutrašnjice“ ne možemo a da ne kažemo: to su zvezde koje nikada neće sijati. (...)

SVAKA REČ MUZIKA

"Ilustrovana Politika",
1. februar 1972. godine

piše: Žika Milutinović

Hteli smo opet, po ko zna koji put, da razgovaramo o našoj zabavnoj muzici. O pevačima, kompozitorima, pesmama i festivalima pisano je i piše se vrlo mnogo. Možda i više nego što treba i što svi oni zaslužuju. Ali, retko ko iz tog sveta je hteo iskreno da govori. Jednostavno: niko nikome nije hteo da se zamera. Zato smo pokušali da razgovaramo sa ljudima koji znaju šta je muzika, a koji će iskreno izneti mišljenje i realno ocenjivati. Poslužili smo se nečim što su već učinili francuski i italijanski novinari, pa smo odabrali naše pevače o kojima se, iz ovih ili onih razloga, najviše govorilo u protekloj godini. Kompozicije su bile isključivo domaćih autora, i to uglavnom festivalske, koje su dobile nagrade stručnjaka ili publike.

Pozvali smo direktora Beogradske opere i dirigenta Dušana Miladinovića i prvake ove kuće, Milku Stojanović i Miroslava Čangalovića, i zamolili ih da, kao najugledniji i najobrazovaniji muzički stručnjaci i umetnici kažu šta misle. Rado su se odazvali, ali su istovremeno naglasili da ocenjivanjem ne žele nikoga da dezavuišu. Možda će to nekoga iznenaditi, ali svi oni dosta dobro poznaju našu zabavnu muziku i bez ustručavanja su rekli da je često slušaju.

Đorđe Marjanović

Već pri prvim taktovima pesme “Od ljubavi do mržnje” Milka Stojanović je, čini nam se rezignirano, rekla da o Đorđu ne želi ništa da kaže i da se uzdržava od svakog komentara.

“On je samo zabavljač”, komentarisao je Miladinović, “Na njegovu žalost, hteo bi više nego što može”.

Čangalović smatra da Đorđe nije čak ni zabavljač, jer se, po njegovom mišljenju, ne može biti jednostran zabavljač. “Godinama sam bio naklonjen ovom pevaču”, nastavio je Čangalović, “On je, po mom mišljenju, a čuo sam i od drugih, najveći radnik. Samo, on se vrlo, vrlo često raspinje. Kada bi ostao u okvirima svojih mogućnosti, svakako bi sve bilo drugačije.”

Iskreno rečeno, nadali smo se da će o Đorđu biti mnogo više rasprave, ali smo se prevarili...

Josipa Lisac

Prevarili smo se i kada je u pitanju sledeći pevač. Josipa Lisac je stvarno izvrsna interpretatorka, ali nismo očekivali da je ovo troje tako dobro poznaju.

Tek što je počela pesma “Oluja”, usledio je komentar Milke Stojanović: “Ja sam njom fascinirana!”

Čangalović je dodao: “Ona sigurno nije među najpopularnijima. Naravno, znao sam to jer ima specifičan stil, a to izgleda naša publika ne voli i ne ceni. Šteta što se u obema pesmama (“Oluja” i “Kapetane moj”) oseća obilje instrumenata u aranžmanima. Ljudi, zašto je to potrebno? Ona je sama instrument!?”

Miladinović je, kao dirigent, verovatno shvatio da treba da da neko objašnjenje: “Aranžman pretrpan instrumentima samo sputava, da ne kažem potiskuje u drugi plan njen glas. Jer, taj glas počinje kao instrument. E sada, ti pravi instrumenti to treba da produže, ali da budu sekundarni element”.

Dok su njih dvojica razgovarali o Josipi i komentarisali njene vokalne sposobnosti, Milka je ćutala i uživala slušajući je kako peva. Kada je druga pesma bila gotova, Čangalović je dodao: “Za ovu pevačicu treba formirati posebnu grupu koja će komponovati, aranžirati i snimati. Šteta je prepustiti ovakav talenat samom sebi... Iako ne mislim da su ove kompozicije loše.”

Mišo Kovač

Pre nego što smo pustili traku, rekli smo da je Mišo sa kompozicijom “Proplakat’ će zora” osvojio sve nagrade na poslednjem splitskom festivalu, čak i stranih žirija, a da je melodija “Zalij to cveće suzama sreće”, njegov poslednji hit, za rekordno vreme postigla takođe veliki uspeh.

“Ja ovo pevanje uopšte ne razumem”, kazao je Miladinović. “Pa on uzima vazduh usred rečenice!”

“Čak i usred reči”, dodala je Milka Stojanović.

“Letos, vrlo često sam na radiju slušao prvu pesmu. Znam da je osvojila tolike nagrade i da su je zato radio – stanice emitovale, tako da sam bio prinuđen da je slušam. Trudio sam se da shvatim kao stručnjak ovog pevača, njegov stil i tehniku pevanja, ali meni je to neshvatljivo. I dan – danas.”

“Pošto su moji prijatelji i kolege već govorili o pevaču, ja bih rekao nešto drugo.”, dodao je Čangalović. “Mislim da je ova, nazovimo je splitska, pesma dokaz da možemo, i to vrlo uspešno da plasiramo naše ritmove. Najlepši, ili bolje rečeno jedini dobri delovi ove pesme su oni koji se oslanjaju na narodnu melodiju.”

Gabi Novak

Kada je na red došla Gabi Novak, komentari su bili telegrafski kratki. “To je fenomen, to je pravi umetnik.”, “Ovo pevanje je puno atmosfere”. Tek kada su saslušali obe pesme, “Želim malo nežnosti i ljubavi” i “Gazi, gazi srce moje”, “porotnici” su postali opširniji.

“Možda je ovo pravi fonični fenomen. To je verovatno najfoničniji glas koji imamo”, delio je komplimente Čangalović. “Uzgred, moram odati priznanje pre svega mikserima koji rade sa njom. To su velemajstori. Ne mogu a da ne kažem da su ploče Gabi Novak po meni najbolje od svega što je kod nas snimljeno. Ona zna šta može i to ume na pravi način da prikaže”.

Dušan Miladinović smatra da je jedna od najbitnijih vrlina Gabi Novak u tome što kod nje nema oscilacija. “Ona svakoj pesmi prilazi krajnje pedantno i pažljivo. Svaku melodiju donosi na najbolji način”.

Za Milku Stojanović melodija “Gazi, gazi...” nije na nivou Gabi Novak. Ali...
“Samo ona može da interpretira ovakvu pesmu sa puno ukusa i da se ne oseti ni trunka banalnosti. U izvođenju nekog drugog pevača, to bi bilo nešto sasvim deseto. Naravno, u negativnom smislu.”

Arsen Dedić

Arsen je pevao svoje kompozicije “Ne plači” i “Milena”. Svo troje su više uživali slušajući ga, nego što su komentarisali. Kao da nisu hteli da ometaju jednog pravog muzičara. Dobija se utisak da su ga slušali kao svog ravnopravnog kolegu...

Direktor opere je kratko prokomentarisao: “To je muzičar”.

Milka je bila još kraća: “I to kompletan”.

Čangalović je dodao: “Svaka njegova reč je muzika. Njegove pesme – to su prave pesme. Nisu pomodne.”

Interesantno je da su najbolji pevači u stvari izazivali najmanje komentara. Kao da je njihova pesma dovoljna ocena i komentar.

Nada Knežević

Poslednji pevač na ovoj seansi bila je Nada Knežević. Ni tu nije potrošeno mnogo reči.

Miladinović je konstatovao da Nadu muzika prožima od glave do pete.

Čangalović kaže da je čuo kako Nada malo, gotovo ništa ne radi: “To mi je mnogo žao. Stvarno, mnogo mi je žao. Slušao sam je na takmičenju koje je nedavno održano u hotelu “Jugoslavija”. Mislim da joj je repertoar bio loš, ali je zato bila više nego divna na koncertu solidarnosti. Bez obzira šta pevač peva, zakon je: mora imati nešto u sebi. Eto, to je Nada Knežević. Samo, u ovu našu zabavljačku elitu se pored Nade i njoj sličnih ubacuju i oni koji nemaju ništa. Mislim da se svi moramo boriti za dobrog pevača, za dobru muziku, bez obzira iz kog je domena. To nam je potrebno, to je deo naše slike, našeg ambijenta. Na kraju, mladi ljudi su to i zaslužili”.

PRVA LJUBAV

HARMONIKAŠ

Nada Knežević priča o prvoj ljubavi:

"Jedno ime kao da je moja sudbina. Vezano je za moju prvu ljubav, a kasnije i za najveću u mom životu. Ipak mi dozvolite da ga ne otkrijem...

Svakog dana išla sam sa Bulevara revolucije u školu kod „Đerma“. Iz jedne omanje kuće sa baštom čula se harmonika. Neko je uporno svirao, a ja sam u prolazu osluškivala, sa neobičnom čežnjom... Želela sam da sviram neki instrument, a naročito sam volela klavir. Ali, moji roditelji su imali više dece, a samo je tata radio.

Jednog dana, u proleće, jedna od mojih drugarica mi se poveri da se zaljubila u dečaka iz moje ulice. Bio je lep, zelenkastoplavih očiju, rasejanog pogleda, kao udubljen u neki svoj svet. Upoznali smo se na njegovom rođendanu. Svirao je na harmonici da nas zabavi. Znači, to je ON vežbao dok sam prolazila ulicom!

Igrali smo. Pričalo se o školi. U početku nisam primetila da se nad Beogradom nadvila oluja i nevreme. Kiša je počela da pljušti, u sobi je bilo gotovo mračno. Neprekidno je sevalo i grmelo, kao da je bombardovanje. Prestali smo da igramo. Drhtala sam od straha. Muzika je za trenutak prestala, a onda je naš slavljenik zasvirao neku francusku šansonu. Čula sam samo muziku koja je pobedila strah. Gledale su me zeleno – plave oči koje su osvajale...

To je trajalo sve do leta. Onda me je posao prerano odvukao od detinjstva i njega."

(TV Novosti, 1968.)

UVEK MOŽE DA SE VRATI!

Budva, avgusta 1971.

piše: Danilo Ružić

("Ilustrovana Politika")

Nada Knežević, svakako jedna od najsjajnijih pevačkih zvezda koje su ikad zasijale na jugoslovenskom nebu džez – muzike, a i zabavne, pojavi se odjednom odnekle poput zvezde repatice, zapali narod i nestane. Nema je više nigde.

Zapevala je odličan Vandekarov bluz „Dođi, olujo“ pre mnogo godina, toga se još kako sećamo, i sa džez – trubačem se upustila u ludo improvizovanje, da se na trenutke nije znalo kad peva ona, a kad se čuje truba. Tada je prvi put napravila onako pravi lom. Zagrebačka publika je kraj pesme dočekala ovacijama. Tada se prvi put dogodilo da orkestar od ugleda, kakav je orkestar Miljenka Prohaske, aplaudira jednom pevaču.

Zatim je nestala. Gde? Bog bi ga sveti znao. I trebalo je da prođe punih godinu dana da je opet čujemo. Pojavila se sa „Ciganskom noći“ i naprečac osvojila Zlatni mikrofon. Novine su tada pisale da Nada tu pesmu peva „od malog prsta na nozi“. To je bilo iste one noći kada su „đokisti“ podigli nezapamćenu buku oko Đorđa i kada su ga na ramenima preneli preko Terazija.

Pa opet, kao da je u zemlju propala... Ali, ovoga puta je pauza trajala više od dve godine...

SA BITLSIMA...

Međutim, Nada svaku pesmu peva „od malog prsta na nozi“. Ona drukčije ne ume. Ili peva, ili ne peva. Sredine nema. Čovek ne može da se seti baš svih detalja, ali ko nije zapamtio onu „ludu“ pesmu „Hej, mama“?! Nada Knežević je bila pozvana da učestvuje na takozvanoj Evrodisk – paradi, koju je organizovao BBC, i na kojoj su učestvovali Bitlsi, Tom Džons i ostala evropska elita. Emisiju su prenosili Bern, Brisel, Varšava, Bremen, Beograd, Rim... i uglavnom sve veće stanice. U toj vrhunskoj konkurenciji slavnih imena, Nada je zapevala „Hej, mama“ i kada je završila – začuo se hrapavi šum, kao krčanje, koje se tek nekoliko trenutaka kasnije razaznalo kao aplauz. Aplaudirali su disk – džokeji svih stanica... i to za pesmu na srpskohrvatskom! Ljudi na beogradskoj radio – stanici nisu verovali rođenim ušima, jer... to nije bio običaj.

To se desilo pre otprilike dve godine.

Pre dva meseca u Kupu pevača opet je odnekud izronila. Pred samu finalnu priredbu, palo joj je na pamet da zapeva „Fatimu“, svoj hit. Bilo joj je dovoljno svega desetak minuta da sa klarinetistom Božidarom Mukaševićem navežba sve ono što je trebalo, i upustila se naočigled milionskog auditorijuma u glasovno nadmetanje sa klarinetom. To veče je ostalo da se pamti.

I sada je opet nigde nema. Gde se to ona krije? I zašto?

Jedan više službeni boravak u Budvi razjasnio je odjednom sve. Umorni od puta, spremali smo se u hotelskoj sobi na počinak. Spolja, sa obližnje terase dopirali su zvuci muzike nekog ansambla. Odjednom začusmo pesmu „Seti se naše ljubavi“, s kojom je Nada Knežević na poslednjem Beogradskom proleću osvojila treću nagradu publike. Pevala je neka pevačica, ali – isti Nadin glas! Ista boja, jačina, isti manir pevanja, prosto neverovatno...

DVA LAVČETA

I mi, bogami, ne bejasmo lenji, nego onako umorni, pravo na terasu... Kad tamo – stvarno Nada! Ona i Boba Stefanović su, uz pomoć ansambla Žarka Josipovića – Škule zabavljali goste jednog hotela u Budvi. Ljudi su, razumljivo, pažljivo slušali. Jeli su čevapčiće i slušali. Poneko bi dete pretrčalo ispred podijuma preko terase do ograde, i poneka bi se mama zbog toga uzbudila, ali su inače svi pomno pratili i kraj svake pesme dočekivali frenetičnim aplauzima i dovikivanjem.

Naišli smo u trenutku kada je Nada usred pesme zastala i obratila se svom mladom pratiocu: „Hej, stani malo, Bobo! Ovde mi svi nešto zabušavaju!“. Onda je rukama dala znak publici: „Hajdemo svi iz početka!“. I napravila je rusvaj posle toga! Cela terasa je sa njom ispevavala samoglasnike: „a – a – a – aaa“, pa „o – o – o – ooo“, pa „i – i – i – iii“, i tako redom, u sklopu refrena jedne poznate pesme. „Ko ti, more, ovo daje na svetu“ – uzviknuo je jedan beogradski advokat za susednim stolom – „Da uz plaćeni pansion slušaš živu Nadu Knežević svake večeri!“.

I, zaista, gde to ima na svetu?

Sutradan pre podne je izašla u kompletu boje šampanjca i, sa svoja dva nemirna sina blizanca, kao dva lavčeta, otišla na plažu. Jedan ju je vukao za ruku na jednu stranu, a drugi na drugu, uz obaveznu dreku, naravno. Jedan je plav, a drugi crn, zamislite! Međutim, u obojici kao da je po sto đavola. Posle smo saznali da se plavušan zove Staša, a crnokosi Igor. Mama se, naravno, trudila da održi dostojanstvo i ravnotežu između ta dva mala apaša, a cela plaža ih je posmatrala sa neskrivenim simpatijama...

Bila je to zgodna prilika da je upitamo: otkud ona ovde, i uopšte šta je sa njom, zašto tako dugo pauzira? Dobro, sad su sinovi bili u pitanju, ali ranije? Da li ona na taj način hoće da sačuva svoj renome? Ili je to deo taktike: da publika večno ostane gladna njene pesme? Čini li to ona smišljeno? Čini li to uopšte – ona?

NADIN ŠOU

Nada spada, valjda, u najdobrodušnije žene na svetu. Pitanja su je i te kako bila pogodila, očigledno, ali joj dobrota nije silazila s lica. Samo je u jednom trenutku preko njenog lica prešla senka, i u tom magnovenju nas je ispitivački pogledala. Kao da je htela da nam zaviri u dušu i proveri namere.

„Ne znam šta da kažem, ja sam zbunjena“, tiho je progovorila. „Iskreno, imam utisak da se vi sa mnom izrugujete. Šta mislite, kad ste me već takli u živac, zašto sam išla u Nemačku i u skandinavske zemlje, i pune dve godine bula odsutna?! Od besa, valjda?! Ovde kod kuće, jedno vreme, niko me nije hteo. Svi su bili ljubazni, svi su me hvalili, a svi me izbegavali. Zar sam morala na silu boga nekom da se namećem?! Bože sačuvaj!“

I onda, odjednom, provalila je iz nje neka bujica, duže vreme zadržavana...

„A samo što sam prešla granicu, sve je krenulo kao po loju! Prosto su se otimali o mene. Pratio me je uvek isti ansambl Saše Radojčića, prosto smo bili jedna duša... Zamislite, otići i Amerikancima pevati crnačke duhovne pesme! To malo nije bilo baš jednostavno... Pa, posle u Norveškoj, zamislite u Oslu, u hali Šelist, pevam sa triom Aleksandra Vitasa pred oko 3 000 ljudi. Odmah sam postala član njihovog kluba, koji se zvao Down Town Key Club. To je bio ekskuzivni klub, dobije se zlatni ključić i tako se postaje član...”

Dva mala sina povremeno dotrče, penju se na majku, prevrću se, zasipaju je peskom, vuku je za kosu, a ona, umesto da se razljuti – ponosno se smeška. Zatim, kad oni otrče prema moru, senka ponovo preleće preko njenog lica. Ona toliko toga ima da kaže...

„Pre mene, u tom klubu je gostovao Erol Gardner, a pre njega Don Bajas, saksofonista, Bog, Barbara Strezn... Sve eminencije! Zaista, svesna sam da se sada hvalim, ali kad je tako bilo! A pratio me samo jedan klavirista i jedan basista. Možete misliti kakva je to pratnja bila, bože, bože... Jedne noći je upao u klub kompletan orkestar Radio Osla, i tada sam od njihovog producenta na licu mesta dobila ponudu da snimim dve emisije za Radio Oslo. Norveški i danski listovi su svašta pisali: kao da sam ja maltene druga Ela Ficdžerald ili Sara Von. Gluposti...“

PORODIČNI ANSAMBL

„Jeste li se ikada upoznali sa Elom“? – upitali smo je.

„Nikad“, odgovorila je. „Mada sam mnogo čitala o njoj. Svaku napisanu reč sam prosto gutala. Nema velike umetnosti bez velike patnje, a Ela nije baš bila mnogo srećna u životu. I svi veliki umetnici kao da su se zarekli da umru na pozornici. Da znate kako taj džez može da veže... I tek kad sam rodila sinove, shvatila sam da na svetu postoji još nešto što može da se voli kao muzika.“

Nada Knežević se vratila u Jugoslaviju kada je počela da stvara vrhunsku karijeru. Njenu turneju po Skandinaviji je prekinuo telegram kojim joj je bilo javljeno da se otac teško razboleo. Sve je ostavila i vratila se. Tata – Andru je obožavala. Ležala je kradom na klinici sa njim sve dok nije ozdravio.

„I baš dobro što sam se vratila. Ne mogu bez Beograda. A i mi smo kod kuće svi tako vezani jedni za druge...“, rekla je poverljivo i tada kao da se nečeg važnog setila i dodala: „A i da vam kažem još nešto što niko ne zna: hoću da osnujem svoj ansambl! Da ne zavisim, brate, ni od koga. Zašto da ne?! Moja sestra je takođe odlična pevačica, moj muž je saksofonista, flautista, aranžer i kompozitor. Potrebna su mi još dva – tri talentovana momka, i to je sve. Što da ne?! Evropa u stvari traži nova imena... A ne da čekam milost s neba. Nikada se, čini mi se, nisam bednije osećala nego kad sam bila prisiljena da molim kompozitore da mi daju pesmu. Da, da, to je istina! Govorili su mi: te ti si suviše veliki talenat za takve pesme, te suviše si dugo bila odsutna... To neću da doživim nikad više!“.