AMEDEO

Retko se obraćam posetiocima bloga u prvom licu, izbegavajući pristrasnost i trudeći se da što realnije predstavim predmet našeg poštovanja, ali bih ovoga puta s razlogom napravio izuzetak.

Naime, posle nešto više od godinu dana postojanja, konačno je dostignut petocifreni broj poseta blogu, što se, s obzirom na okolnosti, može smatrati uspehom. Činjenično je stanje da danas u Srbiji (a i u ostalim zemljama ex YU) broj onih kojima ime Nada Knežević nešto znači jeste toliko mali da svaka trećerazredna folk – pevačica, koja se je lani pojavila polugola na „Susretima sela“ i odmah potom objavila neki skandalozni „projekat“ za vodeću diskografsku kuću, ima barem deset puta više aktivnih pokolonika. No, bez namere da zalazim u sociološko – političku analizu, želim da izrazim zadovoljstvo što još uvek postoje ljudi koji su sposobni da u Nadi Knežević prepoznaju kvalitet, i koji rado slušaju njenu muziku. Apropo, treba imati na umu da je dobar broj njenih poštovalaca duboko zagazio u treće doba, a da samo neki od njih koriste računar, što negde znači da većinu posetilaca bloga čine mlađi ljudi, rođeni tek posle zenita njene karijere.

Blog na početku nije imao velike ambicije. Trebalo je samo napraviti mali elektronski kutak, posvećen pevačici o kojoj se tako malo zna. Posle nagrade na „Nišvilu“, a naročito tokom emitovanja TV – reklame u kojoj je iskorišćen deo pesme „Moja prva ljubav“, broj zainteresovanih za vlasnicu tog toplog, dubokog i neobičnog alta se rapidno povećao. S obzirom na to da Nade Knežević godinama unazad nije bilo na malim ekranima – povećala se i potreba za rehabilitacijom jednog divnog sećanja na još divnije vreme, u kome je ona zaista nešto značila u zemlji koja se je zvala SFRJ, ali i na čitavom Balkanu, u Rusiji, u Zapadnoj Evropi, pa i Americi.

Izuzev pokojnog Galeta Jankovića, koji je u TV – serijalu „Dobra stara vremena“ ukazivao Nadi zasluženu pažnju, od devedesetih naovamo je gotovo nije bilo u medijima. Povremeno se je pojavljivala kao gost na prestoničkim džez priredbama, i bila je jedan od učesnika koncerta „Nada Beogradu“ ’95, ali bez velikog odjeka u javnosti. Potpuno je paradoksalno to što u čitavom svetu odgovorni ljudi jednostavno ne dozvoljavaju da se nacionalne muzičke legende tek tako zaborave, te se u te svrhe preduzima niz koraka koji sprečavaju taj proces – ako ne iz drugih razloga, onda zarad negovanja kulturne baštine. Međutim, u Srbiji tih odgovornih ljudi kao da nije bilo. Ne moramo ići daleko da bismo videli kako treba poštovati svoje muzičke velikane jer tu, u komšiluku, imamo sjajan primer: odnos Hrvatske prema glazbenim doajenima poput Arsena Dedića, Gabi Novak, Radojke Šverko, Tereze Kesovije ... U svetu postoje još drastičniji primeri, pa je tako Ela Ficdžerald, već načeta ozbiljnim bolestima, uživala popularnost sve do smrti, a jasno je da to nije bila isključivo njena zasluga...

Nadam se da je „blog za poštovaoce Nade Knežević“ bar donekle ispravio tu nepravdu. Danas svako ko je iole zainteresovan za nju i njen rad, vrlo jednostavno može na globalnoj mreži pronaći podatke kojima ja, kao prvi poštovalac, raspolažem. Takođe, ne treba zaboraviti ni izvanredan potez PGP – a, jer je objavljivanjem trostrukog CD – a (bez obzira na sve tehničke nedostatke) omogućio da čujemo „pun kvalitet“ mnogih pesama, koje smo dotle jedino mogli da pronađemo na pločama, starim više od trideset godina.

Ovom prilikom slušamo jedan od najređih snimaka Nade Knežević, nastao u Bugarskoj, početkom šezdesetih. U to vreme je sarađivala sa čuvenim septetom „София“ (kasnije : „Balkanton“), koji je postojao od 1962 do 1975. Vodeći članovi orkestra su bili Морис Аладжем (tenor – saksofon), Димитр Ганев (alt – saksofon, klarinet) i Николай Арабаджиев (klavir, klavijature), a pored kompozicija inspirisanih bugarskim folklorom, izvodili su i džez. Zabeležili su niz uspeha na nastupima širom Evrope, u Rusiji i na Kubi, a na listi njihovih najeminentnijih gostiju su: Ornella Vanoni, Claudio Villa, Đorđe Marjanović i, naravno, Nada Knežević.

Kompozicija „Amedeo“ je objavljena na kompilacijskom LP albumu „Balkanton – Musique de danse“, ali, nažalost, vinyl rip nije mogao zvučati bolje, s obzirom na oštećenost ploče. Ipak, ako kvalitet zvuka ostavimo po strani – radi se o skoro nepoznatom snimku (bar na našim prostorima), pa neka to bude poklon svim vernim poštovaocima Nade Knežević.

Srdačno,

Lamanik

Nada Knežević & septet "София" - Amedeo:

INTERMEZZO (Opatija '59)

Svima koji su se ovde ili na nekom drugom mestu pozabavili karijerom Nade Knežević sigurno nije promakao podatak o njenom debiju na festivalu Opatija ’59. To je bilo pre više od pola veka, u vreme kada su festivali bili lanser do orbite slave, kada je radio imao neprikosnoveni primat nad medijima i kada je jugoslovenska zabavna muzika bila pod snažnim uticajem džeza.

U takvim okolnostima uzdanica Radio Beograda i učesnica prve televizijske emisije u Jugoslaviji, devetnaestogodišnja Nada, nije mogla proći nezapaženo. Pesma „Intermezzo“ postala je jedan od najvećih hitova sa (drugog) opatijskog festivala, i našla se je na EP – u „ 4 uspjeha sa festivala Opatija ’59“, uz antologijske kompozicije „Autobus – calypso“, „Mirno teku rijeke“ i „ Prišla je pomlad“.

Među tek afirmisanim izvođačima, poput Marka Novosela, Dušana Jakšića, Gabi Novak i Ive Robića, Nadi svakako nije bilo lako da zapleni pažnju opatijske publike. A upravo se to desilo. Međutim, njena interpretacija se tada drastično razlikovala od one kojoj se par godina kasnije divio svet: sem izvanredne tonske preciznosti i neosporne muzikalnosti, malo šta je ukazivalo na raskošan džez - vokal kojim je bez sumnje raspolagala. Razlozi verovatno leže u aktuelnoj pevačkoj modi, nedostatku iskustva, ali i Nadinom disciplinovanom pridržavanju saveta Zdenke Zikove (1902 – 1990), operske pevačice, sopranistkinje, kod koje je uzimala časove pevanja.

Kompozicija „Intermezzo“ je izvedena u duetu sa Radoslavom Graićem (1932 -), takođe debitantom, koji je narednih desetak godina bio jedan od najpopularnijih i najnagrađivanijih interpretatora i kompozitora zabavne muzike, a onda se povukao sa scene i potpuno posvetio komponovanju. Tokom narednih decenija je potpisao pregršt pesama (zabavnih, narodnih i starogradskih) koje danas imaju status evergrina.

Deo priče o opatijskom hitu je još jedna eminentna figura tog (a i kasnijeg) vremena: velika glumica i odlična pevačica Olivera Marković (1925 - 2011). Ona nije učestvovala na festivalu, ali je na EP – u „Olivera Marković peva šlagere“ uz ansambl „Melos“, u svom ležernom maniru otpevala i „Intermezzo“. Tokom šezdesetih je objavljeno nekoliko njenih ploča, pre nego što se je sasvim okrenula glumi, ali se i danas smatra nenadmašnom u izvođenju ruskih romansi.

Pesmu kojom se danas bavimo je komponovao Dragomir Ristić, tekst je napisala Olivera Živković, a aranžman potpisuje Ferdo Pomykalo, dirigent pratećeg Zabavnog Orkestra Radiotelevizije Zagreb. Nada Knežević se pojavljuje i na prvom LP – u sa festivala Opatija '59, u pesmi „Sandolina“ koja se vodi kao duet sa Markom Novoselom, mada je njena uloga skoro svedena na prateći vokal, a „Intermezo“ je objavljena (i) na drugoj LP ploči. Kompozicija „Uspavanka Opatiji“, koju na ploči izvodi Dušan Jakšić, objavljena je u Nadinoj izvedbi kao zvučna dopisnica (the singing postcard).

Olivera Marković:

Nada Knežević & Radoslav Graić:

UTAKMICA (LA PARTITA DI PALLONE)

Italija je pedesetih godina prošlog veka bila evropski muzički centar, i zabavna muzika se je u narednoj deceniji razvijala pod snažnim uticajem melodija sa najstarijeg muzičkog takmičenja na starom kontinentu - festivala “San Remo”. Kompozicije sa Apeninskog poluostrva koje su nekada lako osvajale svet danas zvuče prevaziđeno, nedovršeno, a često i infantilno, ali predstavljaju izvanredan zapis o duhu jednog davno prošlog vremena u kome su Nilla Pizzi i Claudio Villa svetu značili više nego Dusty Springfield i Elvis Presley...

Italijanska kancona je, dakle, preteča lakih nota kakve danas poznajemo, i osim toga što se je na instrumentalnom planu odlikovala ekstremnom jednostavnošću – promovisala je i urlatore, pevače koji su se u interpretaciji služili punim glasom, ili grublje rečeno: vikali preko svake mere. Samo ime je odavno odomaćeno kod nas, budući da ne zahteva nikakav prevod i savršeno korespondira srpskom glagolu “urlati”, a predstavnici tog “pravca” su Tony Dallara, Mina, Adriano Celentano (...) i naravno Rita Pavone, teenage – star iz šezdesetih.

Rita Pavone (1945 - ) je već kao sedamnaestogodišnjakinja postigla vrtoglavi uspeh u Italiji, pobedivši na “Festivalu nepoznatih”, a naredne 1963. je bila ubedljivo najveća zvezda sa hit – singlom “La partita di pallone”, prodatom u preko million primeraka. To je bio početak njene – ne suviše duge, ali uspešne – internacionalne karijere, i tokom naredne decenije je bila jedna od najpopularnijih pevačica na svetu: postaje idol tinejdžera u Engleskoj, Španiji i širom Evrope, a u SAD – u nastupa sa imenima kao što su Diana Ross, Tom Jones, Ella Fitzgerald, Duke Ellington, Pol Anka i Barbra Streisand (sa kojom je snimila duet). Okušala se je i u glumi, pošto joj je prvi film “Clementine, Cherie” (i istoimeni song, koji je i Nada Knežević pevala) doneo veliki uspeh, ali njena slava početkom sedamdesetih već počinje da bledi... Od tada tek sporadično objavljuje albume, igra u filmovima i pozorištu, i nastupa. Danas živi u Švajcarskoj sa suprugom i sinovima, i politički je angažovana.

Ritin prvi hit je, naravno, bio rado slušan i u Jugoslaviji, zahvaljujući verzijama koje su interpretirale Nada Knežević i Beti (Betty) Jurković. S tim u vezi treba reći da je kod nas negovan sasvim drugačiji način pevanja – tzv. grleno pevanje, koje je zahvaljujući melizmama daleko melodičnije i toplije od italijanskog urlatorstva, a naročito od interpretacije Rite Pavone, koja je često bila deklamatorska. Po načinu pevanja najbliži Italijanima je bio Đorđe Marjanović, o kome je već dosta toga rečeno na blogu – ali možda je njegova zvezda i bila tako sjajna baš zato što nije sve u grlu...

Elem, verziju pod imenom “Nogometna utakmica” je izvodila Beti Jurković (1936 - ), jugoslovenska pevačica koju mlađa publika gotovo i ne poznaje. Rano je napustila svetla pozornice, iako je tokom dugog niza godina bila jedan od najpopularnijih izvođača zabavne muzike u zemlji, sa stotinama hiljada prodatih ploča. Na početku karijere je osvajala nagrade na Slovenskoj popevci, onda je nastupala na Opatijskom festivalu (sa Ivom Robićem je '59 otpevala antologijski duet “Autobus calypso”) i Zagrebfestu, snimala za Polydor i bila velika uzdanica Jugotona – ali se je njena karijera tokom sedamdesetih uglavnom svela na nastupe na “Melodijama Istre i Kvarnera”, gde je najčešće izvodila svoju autorsku muziku...

Pesmu “La partita di pallone” potpisuje italijanski kompozitor Edoardo Vianello, a tekst koji izražava bes i sumnju jedne žene zbog nedeljnih odlazaka njenog partnera na utakmicu je napisao Carlo Rossi. Obe domaće verzije ostaju verne originalu u svakom smislu, jedino je u tekstu Đorđa Marjanovića (koji peva Nada) izostavljen motiv ljubavnice ... Dakle, numera b2 na EP – u “Dok si tu” je “Utakmica”, u verziji koja se neznatno razlikuje od one objavljene na trostrukom CD – u. Mi ćemo slušati prvu, budući da je jedna od osnovnih funkcija ovog bloga predstavljanje zvuka koji je skinut sa vinila, ne bi li na taj način bio sačuvan od zaborava... Verzije Rite Pavone i Beti Jurković nisu vinyl ripovi, ali pošto već postoje na YouTube – u ovde su pozajmljene kao takve, u cilju kompletnog prikaza paralele kojom se danas bavimo.

Rita Pavone (La partita di pallone) :

Beti Jurković (Nogometna utakmica) :

Nada Knežević (Utakmica) :

Edit: Pesmu je obradila i hrvatska pevačica Vesna Pisarović, na albumu "Naša velika pjesmarica - Great Yugoslav Songbook" 2016. godine.

SPAIN

“Spain“ ili „I can recall“ je jedna od najpoznatijih kompozicija jazz pijaniste, klavijaturiste, bubnjara i kompozitora Čika Korije (Chick Corea), nastala 1971. godine, a prvi put objavljena godinu dana kasnije, na albumu „Lights as a feather“. Nominovana je za Grammy nagradu u dve kategorije: najbolji instrumentalni aranžman i najbolje grupno jazz izvođenje, a tokom narednih godina je više puta obrađivana, pa se danas smatra modernim jazz standardom i deo je koncertnog repertoara mnogih jazz umetnika. Korija je 2001. napokon dobio Grammy za najbolji instrumentalni aranžman verzije „Spain for Sextet and Orchestra“.

Čik Korija (Armando Anthony Chick Corea) je rođen 1941. godine u Masačusetsu, ali je špansko – sicilijanskog porekla. Od malena je bio upućen na jazz, budući da je njegov otac bio jazz trubač u bostonskom Diksilend bendu, a profesionalnu karijeru je započeo šezdesetih godina prošlog veka radeći sa nekim od najvećih imena jazz muzike tog vremena (Blue Mitchell, Roy Haynes, Stan Getz). Kasnih šezdesetih je započeo saradnju sa avangardistima i često eksperimentisao sa električnim instrumentima, a posle iskustva sa Majlsom Dejvisom (Miles Davis) odlučuje da se osamostali. Najpre je sa Dejvom Holandom (Dave Holland) formirao free jazz grupu kratkog daha Circle, a 1971. pravi krucijalan zaokret, napuštajući avangardu i posvećujući se jazz fusion stilu, koji je sadržao latino elemente. Grupu Return to Forever su, pored Korije za Fender Rhodes električnim klavirom, činili: Airto Moreira – bubnjevi, Flora Purim – vokal i udaraljke, Stanley Clarke – bas i Joe Farrell – flauta i soprano – saksofon. Tokom narednih godina postava benda se promenila, pošto je direktiva pomerena prema rok elementima, a ulogu vokala je, malo pre raspada grupe, preuzela Korijina supruga Gejl Moren (Gayle Moran) . 1977. Korija se okrenuo solo projektima i tokom osamdesetih i devedesetih je nastavio svoju koncertnu aktivnost, radeći sa najeminentnijim muzičarima širom sveta (što je uredno zabeleženo na pločama). U poslednjih desetak godina se naročito zainteresovao za savremenu klasičnu muziku, ali nije zapostavio ni jazz fusion... Dobitnik je više nagrada za najbolje instrumentalno ostvarenje.

„Spain“ se često vezuje za ime američkog pevača, sedmostrukog dobitnika Grammy nagrade, jedinog u istoriji kome je pošlo za rukom da bude nagrađen u tri različite kategorije (jazz, pop & R&B). Njegovo ime je Al Jarreau (1940 - ), a pesma po kojoj ga zna čitav svet je premijeru imala na albumu „This time“ iz 1980.

Nada Knežević je, pak, na jednom od svojih nastupa na Newport Jazz Festival – u (u pratnji zagrebačkog Big Benda pod upravom Miljenka Prohaske) delila veče sa Korijom. Podsetimo se šta je o tome rekla za list „Blic“ pre par godina: „Trebalo je da sa Čikom Korijom nastupimo Miljenko Prohaska i ja, zajedno sa orkestrom Radiotelevizije Zagreb. Iako sam na binu izašla bez prethodne probe, Čik Korija je nakon koncerta govorio: “Ko ovo peva, ko pravi ovaj lom?!” Pozvao me je tada da mu se pridružim kao stalna pevačica na njegovim nastupima...“.

Nije poznato iz kog razloga nije prihvatila njegov poziv, ali je sigurno da bi milioni ljudi širom planete jednako dobro znali refren “ I can remember the rain in december, the leaves of brown on the ground...” i da je Nada bila prvi izvođač...

Sredinom devedesetih je u emisiji trećeg kanala “Zašto da ne”, u pratnji grupe “Mama Co co”, maestralno otpevala Korijin hit, a posredstvom nekoga ko je sačuvao taj video zapis – You Tube nam je omogućio da to opet čujemo. Verzija pesme snimljena u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu je objavljena na trostrukom CD – u.

Chick Corea (Electric Band live in Montreux):

Al Jarreau (Live Under The Sky '90):

Nada Knežević & Mama Co Co:

MILI (Opatija '62)

Opatijski festival je šezdesetih godina bio muzička manifestacija na kojoj se je svake godine okupljala jugoslovenska muzička elita, od kompozitora, preko tekstopisaca i aranžera, pa do instrumentalnih i vokalnih izvođača. Uloga ovih poslednjih je uglavnom bila svedena na ulogu interpretatora takmičarskih kompozicija koje su obavezno predstavljane u dve verzije (tzv. alternacija).

Alternaciju su najčešće činili muški i ženski vokal, ali pojedine pesme to jednostavno nisu dozvoljavale. Na nosačima zvuka su objavljivane uspešnije izvedbe, ali se je pazilo da svaki pevač – učesnik festivala bude zastupljen na kompilaciji sa bar jednom numerom (od tri, koliko je svako najčešće pevao).

Tako su na Opatiji ’62 pesmu “Mili” izvodile Gabi Novak i Nada Knežević, mada se ta kompozicija uglavnom vezuje za ime ljupke Dedićeve supruge. Razlog za to verovatno leži u činjenici da je njen odnos prema sopstvenim festivalskim uspesima bio minuciozniji od Nadinog, pa je “Mili” našla mesto i na LP ploči “Gabi” iz 1973.

Autor melodije je Vili Čaklec, tekstopisac Drago Britvić, aranžman za Gabi potpisuje Stipica Kalogjera (njen tadašnji životni saputnik), a za Nadu Jože Privšek (čuveni slovenački džez pijanista). Pesma je bila nagrađena, a festival je zapamćen i po kompoziciji Eden baknež (Panče Pešev) u izvedbi Zorana Georgievog.

Gabi Novak i Nada Knežević se toliko razlikuju po senzibilitetu da su skoro neuporedive. A, ipak… počele su karijeru skoro u isto vreme, gaje izrazitu naklonost prema jazzu, obe su izvanredni interpretatori, i zbog toga ova paralela ima posebnu težinu.

Fotografija je sa Bleda, gde je 1961. održan drugi Jugoslovenski Jazz Festival na kome su obe pevačice učestvovale. Nažalost, nema njihovih zvučnih zapisa sa tog festivala (pa je ovo, uzgred, i poziv onima to eventualno poseduju). Pored njih je Dragutin Drago Diklić, nekada popularni hrvatski jazz muzičar.

Gabi Novak:

Nada Knežević:

Zlatni mikrofon '61

Daleke ’61 godine prvi put je održan festival „Beogradsko proleće“, Jugoslavija je prvi put imala predstavnika na „Pesmi Evrovizije“ (Ljiljana Petrović, „Neke davne zvezde“), a u Beogradu je prvi i poslednji put organizovano takmičenje pevača zabavne muzike „Zlatni mikrofon“. Nikada, pre ni posle toga, nijedan festival nije izazavao takvu euforiju među izvođačima kao ta „potera za zlatom“, koja je pobedniku obećavala laskavo priznanje: najbolji među najboljima. Festivalske nagrade za interpretaciju i danas važe za nedostižan san mnogih popularnih vokalnih solista, a pre pedeset godina, kada su u konkurenciji bili samo dobri pevači – „Zlatni mikrofon“ je bio ravan Oskaru.

Na pijedestalu su te godine bili Zorana Lola Novaković i Đorđe Marjanović, Anica Zubović i Ivo Robić su imali zavidnu reputaciju, Gabi Novak i Vice Vukov su krupnim koracima grabili ka vrhu, u žižu javnosti je dospela Ljiljana Petrović, a Nada Knežević je još uvek smatrana mladom nadom, koja svoj hit „Ciganska noć“ „peva od malog prsta na nozi“... Summa summarum, u tom trenutku je na sceni bilo barem dvadeset izvrsnih interpretatora zabavnih melodija, a za „Zlatni mikrofon“ se je takmičilo čak njih četrdesetoro. Bilo je predviđeno da se dodeli pet zlatnih mikrofona, ali je taj plan u poslednjem trenutku promenjen.

Natpevavanje u Domu sindikata je trajalo od 13. do 15. marta , a prva tri takmičara su bile pop – vedete posle kojih nije bilo lako nastupati: Lola, Anica i Nada. Žirijem su predsedavali Vojislav Simić Bubiša (1924 - ), kompozitor, dirigent i pionir etno – jazza na našim prostorima i Anita Mezetova (1913 – 1980.), znamenita operska pevačica. Posle završene finalne večeri zvanično saopštenje na radiju je glasilo: "Žiri je stanovišta da u Jugoslaviji nema pet ravnopravnih pevača, pa je dodelio samo tri zlatna mikrofona: Loli Novaković, Anici Zubović i Nadi Knežević". Odluka je izazvala rafal zvižduka i skandiranje: "Đorđe, Đorđe!", i publika je demonstrativno počela da napušta salu pre kraja programa. Zbunjeni spiker je objavio da se radio i televizijski program prekida iz tehničkih razloga, a "đokisti" su za tili čas paralisali saobraćaj na Terazijama i poneli svog idola na rukama, vičući "Zlatni Đorđe! Pesma!". Moralni pobednik neslavno završnog festivala je do duboko u noć, ispred hotela "Moskva", sa krova jednog automobila, ekstatično pevao svoje hitove u pratnji veličanstvenog hora, i na jedvite jade se iščupao iz zagrljaja sedam hiljada ostrašćenih obožavalaca, tek pošto je policija intervenisala...

Taj incident je bio razlog za ukidanje manifestacije, pa se je nagrada „Zlatni mikrofon“ kasnije na drugim festivalima dodeljivala isključivo za popularnost. U analima je ostalo zabeleženo da je u vreme kada je zabavna muzika bila „mlada“ (baš kao i danas) publika za svoje apsolutne favorite često birala one koji su više harizmatični nego nadareni.

Lola Novaković (1935 - ) je bila jedan od časnih izuzetaka: mirila je kvalitet i šarm, a njena popularnost je mogla da se meri samo sa slavom Đorđa Marjanovića. Dugo i strpljivo se je „nametala“ publici, pa je od skromne devojke antičkog profila, sanjalačkog pogleda i neukrotive kose postala femme fatale ranih šezdesetih, zanosna plavuša koja pleni svojim dramskim sopranom i kao od šale osvaja nagrade na festivalima... Imali su sluha za nju i u Evropi, pa je ’62 na „Pesmi Evrovizije“ zauzela visoko četvrto mesto, što je bio neoboriv rekord za jugoslovenske predstavnike više od dvadeset godina. U Japanu su je obožavali, u Rusiji joj se divili, u Italiji joj skandirali, a u Jugoslaviji su pratili svaki njen pokret... Ponekad se je povlačila, umorna od svetla pozornice i medija, pa se opet vraćala na scenu i opet bila prihvatana sa oduševljenjem ...

Anica Zubović (1932 - ) je imala mnogo mirniji put, sa manje uspona i padova... Odrekla se je karijere operske pevačice u korist zabavne i starogradske muzike, i trijumfovala na prvom Opatijskom festivalu ’58 sa pesmom „Okrećem listove kalendara“ , što joj je otvorilo sva vrata tadašnjeg muzičkog sveta. Nastupala je širom Evrope i u SSSR –u, osvajala nagrade na festivalima, decenijama bila hvaljena i nagrađivana, a i mnogi je i danas pamte po pesmi „Bršljan“ s kraja pedesetih...

A Nada? Pa o njoj već sve znamo: krajem ’63. , kada je imala sve šanse da u SFRJ postane zvezda broj 1, otputovala je u Evropu i ozbiljno se posvetila izvornoj jazz muzici... Onda se vratila, pa je opet putovala, i tako u krug... Čini se da je u sebi nosila suviše „inostranog“ da bi mogla biti bliska prosečnom Jugoslovenu. Pa i taj njen masivni, bogati vokal je sam po sebi „svetska stvar“, i tek je početkom sedamdesetih pristala da ga koristi i u tra – la – la šlagerima domaćih autora. To joj je donelo trenutak popularnosti, ali je nije dugo držalo... Sve više se je okretala svojoj prvoj ljubavi – jazzu, jer je u tom žanru mikrofon ispred nje uvek bio zlatan...

REKA (RIVER, RIVER)

Nekada davno, negde pri kraju zlatne ere jugoslovenskog jazza, kada je postalo izvesno da publika žudi za nekom lakom, veselom muzikom uz koju bi mogla da igra – LP “Ciganska noć” je trebalo da predstavi Nadu Knežević kao hit – pevačicu koja toliko dobro peva jazz da je i domaći auditorijum jednostavno mora slušati. Naslovna pesma (za koju su mnogi decenijama verovali da je pisana baš za Nadu) je obećavala visok tiraž pošto je već bila veliki radijski hit, premda je narušavala koncept albuma. Izuzev te – francuske, i naredne – italijanske (“Samo jedan cvet”) sve ostale pesme na ploči su bile prilika da nekadašnja “mlada nada na polju jazza”, koja je publiku nešto skupljeg ukusa u startu očarala kompozicijom “Lullaby of birdland”, pokaže sav svoj talenat za interpretaciju jazza, od raspona do improvizacije...

Ako na trenutak zaboravimo sve njene kasnije radove i fenomenološki pristupimo ovoj ploči – malo je verovatno da ćemo biti fascinirani i sebi nedvosmisleno potvrditi da se u devojci čulnog alta krije najveći ženski jazz vokal sa naših prostora koji je već tada oduševljavao svet... Razlog za to bi se mogao tražiti u zahtevima aranžera, koji su, pak, odraz tada dominantnog trenda u domaćoj muzici. Čini se da je sva strana muzika u “domaćoj radinosti” do bezličnosti pojednostavljivana, pri čemu se od jazz vokala jedino tražilo da bude ležeran, te da na slušaoca deluje opuštajuće, uz svesrdnu pomoć vokalnog kvarteta Predraga Ivanovića. Ukoliko je to bio jedini cilj naših muzičara – mora se priznati da je ostvaren , jer čitav Nadin album je kao stvoren za noć, za osamu i reminiscencije... Međutim, sasvim su zanemareni elementi jazza koji su oduvek bili neophodan začin kvalitetih kompozicija : ni traga ni glasa od bilo kakvih vratolomija, bravura i iznenađenja – ni u instrumentalnom, ni u vokalnom smislu, pa je utisak koji tih pola sata muzike ostavlja na slušaoca mlak i nedorečen, te prolazan.

Nada je već u to vreme započela saradnju sa bugarskim septetom “Sofia”, koji joj je, reklo bi se, davao više šansi da se izrazi kao darovita jazz pevačica, budući da je njihov rad bio pod snažnim uticajem autentičnih američkih jazz orkestara. No, o tome ćemo govoriti uskoro (recimo povodom desethiljadite posete blogu), kada budemo slušali neobičan i redak snimak iz Bugarske. Sada treba predstaviti kompoziciju sa ploče “Ciganska noć” koja se iz nekog razloga jedina nije našla na trostrukom CD – u, a zapravo se može smatrati jazz – okosnicom albuma.

“River, river” je, za razliku od ostalih pesama sa longplejke, pravi američki jazz standard koji se vezuje za ime legendarne američke pevačice, Peggy Lee (1920 – 2002). To je jedan od njenih hitova, nastao ’52, karakterističan po maglovitoj, hipnotičnoj atmosferi. Peggy je, inače, širom planete sinonim za kompoziciju “Fever”, koju nije prva otpevala, ali je dodala tekstu najupečatljivije slike (Romeo i Julija, Kapetan Smit i Pokahontas...), pa je verzija koja je pre toga postojala (izvodio Little Willie John) pala u zaborav. Bila je i tekstopisac, kompozitor, glumica, neumorni umetnik bogate, gotovo do smrti neprekinute karijere, pa je shodno tome bila i jedna od najomiljenih američkih pevačica XX veka i dobitnica brojnih nagrada...

Elem, “River, river” je na omotu Nadine ploče prekrštena u “River”, ali to i nije veliki propust u odnosu na to što je potpisan pogrešan kompozitor: Brooks (Shelton Brooks?)! Autori pesme su Ben Oakland (1907 – 1979.) i Bob Russell (1914 – 1970.), a iza verzije pod imenom “Reka” stoje Vojislav Đonović (sa svojim ansamblom) i Vojislav Jakovljević. Uzgred, nejasno je zbog čega je Đonović izostavio (tačnije: maksimalno redukovao) ritmičku pulsaciju, budući da je to osnova svake klasične jazz kompozicije, pa i ove. Što se ostalih osobina originala tiče – uglavnom su zadržane, počev od mističnog uvoda, preko snovidljivog obraćanja reci, do skoro šaputavog pevanja, sa mestimičnim zvučnim efektima koji asociraju odjeke...

Peggy Lee:

Nada Knežević: