ЗАВЕЩАНИЕТО (TA SVETLOST SVUDA OKO NAS)

Nastavljamo sa kuriozitetima iz bugarske prestonice, gde su pre tačno pola veka objavljene i već predstavljene numere: “Amedeo”, “Julijana”, “Oči” i "Renato". Na redu je obrada pesme Kvinsija Džonsa (Quincy Jones), koju je Nada Knežević, pod imenom “Завещанието”, izvela uz pomoć orkestra ЕОБРТ. 

Reč je o vrlo interesantnoj kompoziciji, čiji original nije lako otkriti:  po atmosferi neodoljivo podseća na čuveni Kvinsijev „Quintessence“, ali se čini da je kao osnova poslužila neka druga pesma. Na ploči piše samo „Zaveštanje“, a to ne odgovara tematici prepeva. Adekvatniji naziv bi bio „Ta svetlost svuda oko nas“ ili "U času sna". 

O interpretaciji se može reći da prevazilazi sve dosad čuvene raritete iz „Balkantona“, tj. da je gotovo besprekorna. Štaviše, ovo je možda najkvalitetniji tonski zapis gospođe Knežević iz tog doba i ne može se ni uporediti sa tragično pojednostavljenim džez obradama koje su izdate na jugoslovenskim pločama „Ciganska noć“ i „Muzika za igru“. Sama struktura pesme “Завещанието” je takva da dozvoljava pevačici da briljira, pa je i aranžman u službi njenog vokala, a to je ono što je Nadi Knežević oduvek bilo potrebno.

LULELA E JANA

Posle poduže pauze, imamo priliku da čujemo (a i vidimo) raritetni i zaboravljeni  snimak Nade Knežević, nastao pre cirka 40 godina za potrebe jednog filma. Naime, u vreme najveće Nadine popularnosti, pošto je njeno vokalno učešće u bioskopskom hitu "Moja luda glava" ostavilo dobar utisak, Puriša Đorđević je došao na ideju da iskoristi njen senzibilitet i u muzičkoj podlozi za filmsko ostvarenje koje je imalo pre umetničke, nego komercijalne pretenzije, a koje je snimano po motivima dela Antona Pavloviča Čehova “Dama sa psetancetom” i nazvano “Kiša” ili “Život jednog producenta”.

Glavne uloge u ovoj neobičnoj, neambicioznoj i pomalo dosadnoj drami , o nepredviđenoj ljubavi koja se rađa na zimovanju između policijskog inspektora i udate žene, igraju Dragomir Čumić i Dušica Žegarac, a kuriozitet je da se u ulozi pevačica, pored Nade, pojavljuju Divna Đoković (poznata po ulozi Koštane) i Bisera Veletanlić.

Stara makedonska pesma “LULELA E JANA”, koju je za film aranžirao Predrag Ivanović, odenuvši je u “džez ruho” i oslobodivši je teksta, praktično predstavlja špicu, te u prvoj sceni vidimo gotovo prazan hotelski klub u kome večera glavni junak filmske priče, dok džez pevačica uz pratnju trubača izvodi svoju numeru. Džez pevačica je, naravno, Nada Knežević, dok je je u ulozi trubača pomenuti Ivanović.  Za orguljama je Vladimir Vitas.

FOTO POSETA

Džuboks 39,

april 1969.

piše: Dragan Timotijević

Nada Knežević kaže da je i njen privatni život sazdan od muzike i ploča, i da je van toga malo šta istinski privlači. Ipak, virtuozna pevačica je morala da otkrije još jednu svoju slabost: lutke i životinje od pliša. Foto-poseta Nadi Knežević napravljena je neposredno pred njen odlazak u Sovjetski Savez, gde zajedno sa ansamblom 7 mladih postiže zapažene uspehe.

"Želite da me posetite privatno?!", začudila se Nada. "Ali, i moje privatno je toliko vezano za muziku, da ne znam čime bih to mogla da zadovoljim vašu radoznalost".

Nadin ljubimac - veliki žuti pas od pliša koji zasad još nema ime. U Nadinom stanu ima još mnogo takvih ukrasa. Priznajemo da deluju očaravajuće!

Ljubazna domaćica je prilegla samo za trenutak, dok je aparat našeg foto-reportera škljocnuo. Za tren je ponovo bila na nogama, rešena da nam otkrije čime se bavi u retkim trenucima koje provodi u svom domu.

Ovo je najčešći prizor Nade Knežević u kući. Na najsavremenijim stereo uređajima ona sluša uglavnom crne pevače.

"Čaše mora da su tu negde, iako priznajem da kao domaćica nisam mnogo vešta", pokušala je da se opravda Nada. Kasnije, kada su čaše bile pune, a kafa skuvana, ponovo je počela da priča o svojoj muzici i tako nas definitivno uverila da je ta muzika njen jedini pravi svet.

KORAK BLIŽE VELIKOM DŽEZU

 DŽUBOKS magazin br. 22,

februar 1968.

piše: V. Marjanović

U ovogodišnjem velikom referendumu našeg lista, Nada Knežević se plasirala na sedmo mesto. Većina onih koji su glasali za nju stavljali su u svojim pismima napomenu: „Nada je u velikom stilu otpevala „Reach out, I'll be there“ i zato zaslužuje visok plasman u ekipi onih koji su tokom 1967. za pop muziku značili najviše.“ S obzirom na to da je ova pevačica u ne manje velikom stilu otpevala i poznati hit „Black is black“ i da bolje od mnogih može da otpeva još mnogo, mnogo popularnih (i teških) hitova, bilo je normalno što smo je upitali zašto to ne čini. 

        – I ja sama bih to želela – rekla je Nada Knežević. – Međutim, vi ne možete ni da zamisite na koliko problema nailazi pevač koji u našim uslovima rada želi da ide napred, da neprestano obnavlja svoj repertoar, da ga dopunjuje novim kompozicijama, da na neki način, ako ne dostigne, ono bar smanji razdaljinu između muzičkih ostvarenja i novina u nekim drugim zemljama i kod nas. Ja časove i časove provodim slušajući divnu muziku, tzv. američku komercijalu. Uživam u kompozicijama Otisa Redinga, Sare Von, Dion Vorvik, Vilsona Piketa, i osećam u sebi veliku želju da ih i sama jednog dana zapevam, ali KAKO? Gde da nađem orkestar koji će me pratiti, koji će bar donekle dočarati to bogatstvo zvukova i ritmova? Ta nemogućnost da nađe odgovarajući prateći orkestar praktično sprečava pevača u svim njegovim nastojanjima. Ja nemam svoj orkestar i stoga sam prinuđena da pevam samo one stvari koje uvežbam s orkestrom koji će me u pojedinim prilikama pratiti.

Zar se na taj način ne stvara monotonija u vašem repertoaru? Publika stiče utisak da pevate uvek iste stvari, da ne radite na uvežbavanju novih kompozicija.

-          – Znam da je pred publikom pevač jedini krivac. Publika se nikada neće upitati da li je orkestar na pozornici u stanju da isprati neku novu stvar, da li može da odsvira šest umesto dogovorene četiri kompozicije.

Postoji li izlaz?

-          – Sve moje nade vezane su za povratak Saše Radojčića. S njim sam oduvek najbolje sarađivala, i mislim da se, da tako kažem, mojih pet minuta doći tek kad mi se ponovo pruži prilika da zapevam sa njegovim orkestrom. Tada ću moći da razmišljam o renesansi svog repertoara, o iznenađenjima za publiku, o solističkom koncertu. Sve do tog trenutka, više volim i da ne pevam, nego da se poigravam onim što sam stekla sa mnogo napora i odricanja. Današnja publika je muzički mnogo kritičnija. Pri tome posebno mislim na jedan deo publike koji prati zbivanja u svetu, koji se razvija zajedno sa samom muzikom i koji neće da sluša plagijate, pozajmice i šlagere čija se popularnost oslanja na meksikanski i grčki melos, i čiji tekstovi računaju na naše „slovenske duše“ i njihovu sentimentalnost. Koji su šlageri kod nas najtraženiji? Oni u kojima se pominje piće, majka, otac, rastanak, svadba, oči u raznim bojama... Taj jedan deo publike zaslužuje posebnu pažnju, i zahvaljujući njemu postoje izgledi da se i ukus tzv. široke publike popne za jedan stepenik više.

Kako objašnjavate činjenicu da danas najviše tezgi i ponuda za gostovanja ima jedan orkestar za čijeg se vođu priča da ni gitaru ne zna da naštimuje, već to radi njegov harmonikaš?

-          – Nažalost, priča je apsolutno istinita. U stvari, to je tužna priča. Tužna za publiku, tužna za naše pevače. Mogu da kažem da mi danas imamo izvrsnu garnituru pevača i da je neoprostivo što svi oni zajedno nemaju mogućnosti da pokažu svoj maksimum. Pomenuti orkestar je trenutno toliko tražen, naročito u unutrašnjosti, da bi mogao imati svake večeri po dva „koncerta“, i pri tome zabeležiti najveći broj posetilaca. Ta slava, nažalost, nije utemeljena na kvalitetu, već na činjenici da sa njima putuje grupa naših najeminentnijih komičara, uključujući i svemoćnog Čkalju, i da već pri samom pomenu njegovog imena organizatori zadovoljno trljaju ruke.

Šta je svojevremeno uticalo na vašu odluku da iščeznete sa naše muzičke scene i odete u Zapadnu Nemačku? O tome se dosta pričalo.

-          – Za to postoje dva veoma jaka razloga. U jednom trenutku mi je postalo savršeno jasno da ću u Jugoslaviji propasti kao pevač. Moja karijera je došla do jedne određene tačke i nije bilo nikakvih uslova da dođe do nekog vidnog napretka. Više od svega sam želela da radim i da se usavršavam. Bila mi je nepodnošljiva pomisao da ću, bez obzira na sva moja nastojanja i napore, ostati na istoj tački. To je kao da vas neko osudi na večnu stagnaciju. Otputovala sam u Zapadnu Nemačku i dobila angažman u jednom velikim američkom klubu. Pevala sam sat i po svake večeri isključivo za američku publiku koja tu dolazi. Svake nedelje sam morala da uvežbavam novi repertoar. U klubu se nalazio muzički automat u koji je svake nedelje stizalo nekoliko novih ploča. Sve te ploče trebalo je odmah uvežbati, jer su gosti imali pravo da zahtevaju od pevača da im uživo otpeva novoprispeli hit. Bio je to naporan rad, ali isplatilo se. Naučila sam jezik, naučila kako se radi, stekla rutinu. Posle Nemačke, provela sam izvesno vreme u Skandinavskim zemljama. Ista priča. Svi su me osudili što sam otišla, a danas to svi rade. Umesto u Nemačku ili Skandinaviju odlaze u SSSR. Ipak, više nikome to ne smeta.

Hoćete li i vi ponovo otići?

-          – Verovatno, zajedno sa orkestrom Saše Radojčića, provešću tamo dva letnja meseca. To još nije potvrđeno.

Kako gledate na bit-muziku i njene protagoniste?

-          – Bit je došao kao spas. U bitu vidim jedan korak bliže velikom džezu. U svakom slučaju, ja na bit gledam kao na progres u muzici. Dovoljno je samo pratiti razvoj neprevaziđenih, genijalnih i čarobnih Bitlsa, pa shvatiti koliko je sve to novo i veliko, koliko tu ima neistraženih i dragocenih zvukova. Mislim da Bitlsi znače poglavlje za sebe u istoriji muzike, i da im pripadaju sve počasti inovatora i učitelja.

-           

Nada Knežević, zaljubljena u svoj posao, u džez i u Bitlse, snima ovih dana nekoliko TV emisija. Između ostalog, Sava Mrmak režira nekoliko TV storija o razvoju džeza, i u svakoj od njih pojaviće se i Nada. Osim toga, ona priprema i novu ploču za RTB. Glavna melodija će biti „You can have him“, a za ostale se još nije odlučila. Na osnovu onoga što smo dosad čuli i na osnovu Nadinih velikih (i ni u kom slučaju dovoljno iskorišćenih) vokalnih mogućnosti, biće to dobra ploča. Posle izvrsnog „Biću tamo“, bilo bi nedozvoljeno napraviti nešto loše.